Радници и најмлађи читаоци Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ придружили су се у суботу, 5. јуна, чишћењу града и заједничкој акцији „Очистимо Србију“. Библиотека је на делу показала да „не лечи“ само књигом и лепом речју, него да и у конкретним акцијама доприноси унапређењу средине. Запослени и читаоци Тијана Ћериман, Настасја Богдановић, Милица Клеут, Андријана Василијевић и Стефан Радмилац ставили су себи у задатак да очисте зидове и стубове Дома културе од плаката који су више година лепљени од несавесних појединаца и организација. Слојеви плаката били су дебели неколико сантиметара и представљали су право ругло. Ентузијастима за чист Чачак требало је више од пет сати да скину доказе немара и неукуса из прошлости.

 

 

Дечје одељење Градске Библиотеке активно је учествовало и на другом Еко сајму који је одржан 4. јуна, на градском тргу. Фотографије само делимично преносе радну атмосферу и стање пре и после чишћења.

 

3. јун 2010.

31. мај 2010.

НАШ ПОСТЕР ОСВОЈИО ТРЕЋЕ МЕСТО У ЗАДРУ

Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” и њен Центар за дигитализацију веома успешно су учествовали на Libraries in the Digital Age (LIDA) конференцији, која је одржана у Задру од 24. до 28. маја 2010. Библиотекар и информациони менаџер Центра за дигитализацију Богдан Трифуновић у оквиру редовног програма конференције у уторак 25. маја 2010. одржао је презентацију под насловом “Digital Libraries and the challenge of a Digital Dark Ages” (Дигиталне библиотеке и изазов Дигиталног мрачног доба), која се бави проблемима поузданости и постојаности информација у дигиталном облику, похрањених у дигиталним библиотекама широм света. Она наглашава да постојеће стратегије дигитализације и очувања дигиталних информација не пружају довољно гаранција да ће дигитални објекти и информације остати доступни корисницима у будућности, због непостојаности веб докумената, ефемерног карактера садржаја на вебу и превеликог ослањања дигиталних библиотека на УРЛ адресе као сталне идентификаторе садржаја.


Колега Трифуновић је такође учествовао и на постер сесији, која је окупила двадесетак пројеката и постера из света, представивши чачанску “Дигиталну библиотеку” кроз постер насловљен “Should Public Libraries invest [more] in Digital Preservation? The Public Library Čačak case study” (Да ли јавне библиотеке треба да инвестирају [више] у дигитализацију? Пример Градске библиотеке Чачак). Овај постер приказује позитиван пример библиотеке Чачак, установљавања Центра за дигитализацију у Чачку и покретања "Дигиталне библиотеке", најбољег пројекта међу јавним библиотекама Србије за период 2006-2009, као врсте одговора на питање из наслова постера. Окупљене колеге из читавог света биле су веома заинтересоване да виде како је једна релативно мала јавна библиотека успела да покрене опсежан програм дигитализације завичајне грађе и да један део те грађе учини доступним корисницима на вебу.

Међународни стручни жири оценио је овај постер високом оценом и он је заузео треће место у званичном саопштењу на конференцији, што сматрамо одличним резултатом и добром вешћу за библиотекарство Србије.


LIDA конференција се одржава већ 11 година у Хрватској, прво у Дубровнику, да би од ове године била у потпуности пресељена у град Задар. Током протеклог периода ова конференција изградила је репутацију водећег стручног скупа у региону из области коришћења дигиталних технологија у библиотекама и другим установама културе. Овогодишњу конференцију обележиле су теме дигиталних библиотека и утицаја дигиталних технологија на кориснике библиотечких услуга.

Учешће Богдана Трифуновића на LIDA 2010 конференцији омогућили су Град Чачак и Градска библиотека “Владислав Петковић Дис”.

21. мај 2010.

ДОДЕЉЕНА ДИСОВА НАГРАДА САШИ ЈЕЛЕНКОВИЋУ

Уручивањем Дисове награде песнику Саши Јеленковићу у Чачку су 21. маја завршене овогодишње Дисове свечаности које су започеле 10. марта. Манифестација Дису и поезији у част ове године била је у знаку и 130. годишњици од рођења значајног српског песника, која је на својеврстан начин повезала два града важна за Дисову биографију.

Саши Јеленковићу Плакету је уручила Даница Оташевић, директор манифестације, а новчани део од 200.000 динара у име Скупштине града градоначелник Велимир Станојевић. На завршној вечери у Дому културе пред бројном публиком о добитнику је говорио књижевни критичар Ненад Шапоња а стихове је казивао драмски уметник Небојша Дугалић. Овом приликом приказан је и филм „Међу својима“ који повезује Дисов завичај са Зајечаром и Прлитом где је Владислав Петковић Дис завршио седми и осми разред гимназије и једно време био учитељ. Према сценарију Оливере Недељковић водитељ завршне вечери била је Маријана Лазић. Лаурет је на награду „одговорио“ беседом „Поезија је потребна свима“

„ Премало је поезије у свету, премда превише људи поезију пише. Из године у годину се питам, како би свет изгледао када би сви писали поезију, или када поезију не би писао нико? Претпостављам да би у оба случаја слика света постала слика празнине. Чега је превише тога је и премало. И обрнуто. Поезија је потребна свима, чак и онима који уопште нису тога свесни. Можда је њима најпотребнија.

Када читамо биографију Дисову, чини нам се као да је над њим изведен сабласни експеримент чија је сврха била да се докаже колико је људско биће у стању да поднесе патњу, бол и свакојаке несреће. Дис се савршено уклапа у концепт уклетог песника, не само својим животом, него и поезијом. Свако је доба ненаклоњено поезији и песницима, неко мање, а неко више. У свако доба, песници не живе онако како заслужују, него онако како морају. У Дисовом животу било је премало радости, о томе нам у довољној мери сведоче сећања његових савременика.

Попут гностика, и Дис је рођење доживљавао као пад у материју, душа му се указала као утамничена у телу. Често је називан неуким, али је својом интуицијом домашио много дубље од многих учених песника. Дисове спознаје су езотеричне, његова поезија поседује метафизичку дубину каквој готово да нема равне у српском песништву. Код Диса је пуно туге, мрака, јада, несреће и ломова, код њега има и потпуног потирања свега што постоји, чак и сама смрт изумире, као у песми ''Јутарња идила''. Код Диса је тријумф смрти присутан у готово свакој песми, најчешће у оним песмама које почињу оптимистичком интонацијом.

Премало је поезије у свету, тесно је у свету, и у човеку је тесно, па често не зна куда би и шта би са собом. Песнику не преостаје много – он има само сопствена чула, и Снагу талента којом свету дарује Лепоту, надајући се да ће на тај начин стећи и Мудрост.

Владислав Петковић Дис је можда предвидео своју смрт, али није предвидео снагу којом ће његови стихови наставити да одјекују након његовог одласка. Дис је отишао расувши благо – на нама је да расуто сакупимо.

Са дна живота, Дис је торпедован на дно мора, да би се након тога обрео на врху песништва српског језика.

Награда за песнички опус која носи име Владислава Петковића Диса, не само да чува сећање на њега, него и доказује колико је у временима духовне оскудице, која је основ и материјалном оскудевању, драгоцено подсећање да је поезије на овом свету премало, и колико је она свима, па и онима који тога нису свесни, преко потребна “ .

„За Дисову песничку трпезу, за којом има места само за изабране, ове године заслужено је сео Саша Јеленковић“, казала је Даница Оташевић приликом уручивања Плакете, истакавши да осим моста који је после сто година Јеленковић успоставио између Чачка и Зајечара, на посебан начин спојене су и две матичне Библиотеке и истакнуто њихово важно место у култури.

 

Организатори 47. Дисовог пролећа - Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ и Одбор Дисовог пролећа – бројним програмима афирмисали су стваралаштво младих и великана српског песништва што овој манифестацији даје изузетно место на културној мапи Србије.

Покровитељ Дисових свечаности је Скупштина града Чачка а Дисово пролеће помогли су Министарство за културу, Чачанска банка а.д. Чачак, Моравички управни округ и други.

20. мај 2010.

ПРОЛЕЋНИ АНАЛЕ

Да песничка манифестација „Дисово пролеће“ афирмише и друге видове уметничког изражавање потрврђује и традиционална ликовна изложба „Пролећни анале“ коју организују Дом културе и Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“. У оквиру 47. Дисових свечаности 20. маја отворен је 14. Пролећни анале, а селектор је био Сава Степанов. Тема овогодишњег Аналa била је „Нова ирационална фигуративност“.

Своје радове излагали су: Данијел Бабић, Селена Вицковић, Вера Галешев, Ана Ивић, Тадија Јаничић, Анђела Мујчић, MPart (Предраг Шиђанин, Маја Буџаров), Бојан Новаковић, Бојан Цветковић и група Hard soc (Срђан Ђиле Марковић, Владимир Марковски и Владислав Шћепановић).

Жири у саставу Љубица Јелисавац Катић, председник, проф. Бранимир Kарановић и Слађана Варагић прву награду Анала доделиo је Срђану Ђилу Mарковићу (1959 ) за рад „ Les Miserablles“, а награда Градске библиотеке припала је Вери Галешев (1984) за рад „If I can't be beautiful, I want to be invisible“

 

Срђан Ђиле Mарковић, „ Les Miserablles“

Вера Галешев „If I can't be beautiful, I want to be invisible“

 

ЗАВРШНЕ СВЕЧАНОСТИ 47. ДИСОВОГ ПРОЛЕЋА

МЛАДИ ДИС АНДРИЈИ Б. ИВАНОВИЋУ

         На Дисов конкурс за најбољи рукопис за необјављену песничку збирку аутора, до 31 године старости, ове године стигао је 31 рад. Једногласном одлуком жирија који је радио у саставу: Дејан Илић, председник, Даница Вукићевић и Александар Шаранац награда Млади Дис додељена је рукопису под шифром Red Wings . Аутор награђене необјављене збирке песама је Андрија Б. Ивановић (1980), из Мајданпека.

         Образлажући одлуку жирија Дејан Илић истиче да је реч о „заокруженој збирци песама исписаној разумљивим и свакодневним језиком , лишеним сваке сувишне патетике . Јасне слике , хумор , цинизам , „ лаки “ бесмисао егзистенције , неке су од одлика ове „ течне “ поезије која своју енергију црпе из преплитања живота и популарне културе “.

         Андрији Б. Ивановићу награда Млади Дис биће уручена 20. маја на свечаности у Чачку, а Библиотека ће награђени рукопис штампати као 29. књигу у едицији Токови .

         Жири је похвалио и поетске рукописе Милана Јовановића (1981) из Београда, Милице Милосављевић (1991) ученице четвртог разреда Гимназије из Чачка, Викторије Маринковић (1991) ученица Гимназије „Бора Станковић“ из Врања и Вање Миљковић (1988) студента српског језика и књижевности из Мајданпека.

         Андрија Б. Ивановић рођен је 3. августа 1980. године у Мајданпеку. Ради у дневном листу „Блиц“. Приче и песме објављивао је у часописима „Мисао и човек“, „Липар“, Балкански књижевни гласник“, „Градина“, „ Terra“, „Emitor“ и на сајту „ Art anima“. Финалиста је песничких фестивала у Врбасу (2002), Књажевцу (2002. и 2007) и Зајечару (2008), као и фестивала „Српско перо 2008“ у Јагодини. Колажне стрипове објављивао је у алманасима „ Volvox“ и „Komikaze“ и излагао на Међународном салону стрипа у Београду.

НАЈБОЉИ ЕСЕЈИ О ДИСУ

***

Аутор есеја под шифром 04092008/777, који је награђен другом наградом је Бранислава Џигурски из Зрењанина. Друга награда припала је и раду под шифром „Agora“ који потписује Наташа Симеуновић, асистенткиња на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду. Аутор рада „Владислав Петковић Дис у европском контексту“ (шифра „Мина“) је Мина Ђурић, студент IV године Филолошког факултета у Београду.

Ученици из 11 основних школа Моравичког округа послали су на Дисов конкурс 93 литерарна рада. Први пут ове године на конкурс је стигло и 36 радова из основних школа „Вука Караџић“ из Ћуприје и „Никола Тесла“ из Београда што сведочи да се Дисов песнички глас шири а организаторе наводи да размишљају о републичким размерама конкурса.
Радове су послали ученици из чачанских школа „Филип Филиповић“, „Ратко Митровић“, „Свети Сава“ и „Милица Павловић“, школа „Владислав Петковић Дис“ из Заблаћа, „Степа Степановић“ из Горње Горевнице и „22. децембар“ из Доње Трепче, као и школе из Ивањице „Кирило Савић“ и „Милинко Кушић“, а из Гоњег Милановца „Краљ Александар Први“ и „Десанка Максимовић“ из Враћевшнице.
Жири у саставу: Драгица Ковачевић (ОШ „Краљ Александар Први“), Марија Јовичић (ОШ „Свети Сава“) и Мирјана Терзић (ОШ „Др Драгиша Мишовић“) на састанку одржаном 4. маја 2010. године донео је одлуку да у области поезије прву награду по други пут понесе Анђела Шутић, ученица VI₂ ОШ „Ратко Митровић“ из Чачка за песму „Тражим љубав“.
Другa награда додељена је Александри Вуловић, ученици V₄ ОШ „Милинко Кушић“ из Ивањице, за песму „Не иди“, а трећа награда припала је Ани Пупавица, ученици IV₂ ОШ „Владислав Петковић Дис“ у Заблаћу за песму „Ускршњи конкурс“.
За прозу прву награду добила је Милица Стеванчевић, ученица VII_3, ОШ “Свети Сава“ за рад „Непокорна си земљо моја“. Друга награда додељена је Снежани Пајовић, ученица VII₂, ОШ „Владислав Петковић Дис“ за текст „Смисао“, а трећа Марини Ђурић, ученици ОШ „Милица Павловић“ за рад „Тражим љубав“.
Награђени ученици и њихови професори биће 19. маја 2010. године гости Градске библиотеке када ће им у Заблаћу, родном месту Владислава Петковића Диса, бити уручене награде. Библиотека ће и школама из Ћуприје и Београда уручити захвалнице и књиге.

КОНКУРС ЗА УЧЕНИКЕ СРЕДЊИХ ШКОЛА МОРАВИЧКОГ ОКРУГА

На овогодишњи конкурс за литерарне радове ученика средњих школа стигло је 74 рукописа из седам образовних установа Моравичког округа: Гимназије, Економске, Техничке и Прехрамбено-угоститељске школе из Чачка, гимназија из Горњег Милановца и Ивањице и Средњошколског центра „Драгачево“ из Гуче.
Жири који је радио у саставу: Ана Ранђић (Гимназија, Чачак), Слађана Лишанин (Прехрамбено – угоститељска школа, Чачак) и Илинка Оцокољић (Гимназија, Ивањица) на састанку одржаном 4. маја 2010. године, донео је одлуку да прву награду за поезију добије Вук Шапоњић II₁­, Прехрамбено угоститељска школа, за песму „Ватра“. Жири је доделио две друге награде; Селени Филиповић I₃, Гимназија "Таковски устанак", Горњи Милановац за песму „Елегија“ и Марији Миљуш III₆, Гимназија, Чачак за песму „Границе“. Трећа награда припала је Јевђенију Јулијану Димитријевићу II₄, Прехрамбено угоститељска школа, за песму „Река Стикс“.
За прозу прву награду добила је Теодора Костић, II₉ Гимназије Чачак, за текст под називом „Ја сам Знак питања и питам се да ли постоји глупо питање“. Друга награда припала је Дејану Марковићу, IV₄ Гимназије Ивањица, за причу „Црна кочија“, а трећа Ђурђији Драмлић , I₁ Прехрамбено угоститељска школе, за рад „Пред нашим очима васкрсавају боје и облици“.
Награде најуспешнијим средњошколцима биће додељене 19. маја 2010. године, у Дисовом родном селу Заблаћу.

14. мај 2010.

- отварање изложбе у част Саше Јеленковића, добитника "Дисове награде" у 2010. години (аутор изложбе је Милица Баковић, библиотекар-саветник), изложбу је отворио књижевни критичар Ђорђе Деспић, а пригодну беседу одржао је Саша јеленковић. Изложба "Праг оностраног" биће отворена до краја маја 2010. године.
- промоција књиге "Срча" Бојана Васића (издање Градске библиотеке Чачак, 2009), добитника награде "Млади Дис" у 2009. години, о књизи је говорио књижевни критичар Дејан Илић
- додела награде слепом песнику Драгану Поповићу из Ужица (додељују Градска библиотека Чачак и Центар за визуелна истраживања ''Круг'').
Водитељ вечери била је Маријана Лазић, библиотекар.

12. мај 2010.

11. мај 2010.

ПРОМОЦИЈА АНТОЛОГИЈЕ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА НА РУСКОМ ЈЕЗИКУ

             Ове недеље гост 47. Дисовог пролећа био је др Андреј Борисович Базилевски, преводилац највеће антологије српске поезије на руски језик. Тротомна антологија у којој су објављене песме 75 српских песника на 3.000 страница штампана је у Москви 2004, 2006. и 2008. године, а доживела је, захваљујући Његовом Преосвештенству епископу канадском Георгију, и српско издање.
             Чачанској публицу Андреј Базилевски представио се у уторак 11. маја 2010. године, на књижевној вечери посвећеној овом значајном догађају за српску културу у Галерији Народног музеја. Базилевски је доктор филолошких наука у Институту за светску књижевност Руске академије наука. Осим тога Базилевски је песник и преводилац за пољски и српски језик. На српски језик преведене су му две збирке песама, "После зиме" и "Једном заувек", у преводу Мирјане Булатовић.
            У првом тому антологије објављене су песме чачанских завичајних пeсника Стевана Луковића, Данице Марковић и Владислава Петковића Диса као и Момчила Настасијевића и Растка Петровића а у другој књизи поезија Бранислава Петровића и Бранка В. Радичевића.
            Андреј Базилевски је неизмерно задужио српску културу и одазвао се позиву Градске библиотеке да буде гост Дисових свечаности. Осим у Чачку у организацији Градске библиотеке Базилевски ће гостовати и у Краљеву 12. маја. У представљању Антологије српске поезије (на руском и српском језику) и поезије Андреја Базилевског учествовала је и Мирјана Булатовић, песник и преводилац из Београда, водитељ је била Даница Оташевић, а популарне руске песме извели су дуо Владан Стевановић-Ђидовац и Зоран Марјановић.

30. април 2010.

       У зајечарском крају постоје две Прлите, Доња и Горња, али је у њима све мање смеха, а више плача, више је одлазака, него долазака, па ово слепо црево земље може ускоро да опусти и да га прекрије заборав. У Горњу Прлиту, која је 12 километара удаљена од Зајечара, и данас се тешко долази иако постоји асфалтни пут, јер локални аутобус саобраћа два пута недељно ако време дозвољава, а већи део године не дозвољава.За саобраћај је и све мање разлога, јер путника нема.У ово погранично село подно некада живог рудника угља Вршка чука, скоро да и нема рашта да се дође, сем с намером, у обилазак неколико старачких домаћинстава фамилије Босиоковић, због природе, или неких старих  времена. Та  времена стара више од једног века довела су по први пут у Прлиту 20.априла организаторе песничке манифестације „Дисово пролеће“ из Чачка и добитника Дисове награде Сашу Јеленковића, песника из Зајечара.


       Много раније, једне хладне новембарске ноћи, у сутон, пешице, гладан и промрзао, стигао је у Прлиту Владислав Петковић Дис. Министар просвете и црквених дела прихватио је 16.септембра 1906.године  Петковићеву молбу да га постави за  учитеља у зајечарски крај. Од школе имао је четири разреда гимназије – пети и шести је завршио у Чачку, а седми и осми у гимназији „Доситеј Обрадовић“ у Зајечару – али без положене матуре. Владислав Петковић је 1906.године у Београду већ био експониран као песник који је објављивао у „Српском књижевном гласнику“(1903), „Националном мисли“(1904.), „Делу“, „Звезди“, уређивао је са Симом Пандуровићем 1905. и часопис „Књижевна недеља“ и дружио се са Ристом Одавићем, Јанком Веселиновићем, Пандуровићем и другим престоничким песничким братством. Од малих хонорара није могло живети и Дис, који  је  1903. године свом имену придодао овај псеудоним, бежи у провинцију. Школа у којој је требало да ради била је обична сеоска кућа, неугледна мрачна уџерица  која се једва држала на земњи и „по све је била убитачна по здравље ученика и учитеља“. За придошлицу сиромашно одевену  и скоро без ципела, прлитски фамилијаз једва је поверовао да је нови учитељ.
       Прлита је некада била прометно погранично село у чијој близини се налазио рудник који су експлоатисали странци, па си ту живели рудару Французи, Немци, Енглези, Словенци и други са породицама чија су деца ишла у сеоску школу. Само село имало је 150 пореских глава, а овде је живело и доста Влашких породица. Да  су  Прлити некада цветале руже потврдују овог априла Данка и Јованка Босиоковић, јетрве,  које су удајом дошле у село педесетих година прошлог века.
       - Овде је радила четвороразредна школа до пре 12 година, последњи учитељ био је Љубо, отишао је тешка срца,  постојало је, нећете веровати,  културно-уметничко друштво Владислав Петковић Дис, војска је изградила пут, граничари су били чести гости, сећам се да сам у дворишту школе гледала позориште, ево, са оног зида,  славио се 8.март, за државне и војне празнике биле су забаве, игранке... Радост божја. -  једва је дочекала да некоме исприча времешна Данка Босиоковић.


       Милорад Босиоковић је 1955.године у Прлити завршио четврти разред, онда је прешао у Грљан, где и данас осморазредна школа носи име песника Владислава Петковића Диса. Затворен је онда рудник Вршка чука и људи су отишли. Данас у овом планинском селу увече светла горе, више трепћу иако је струја, тек да огласе да још има живота, да све нестало није. Школа је зарасла у коров, зјапи празна, аветињски изгледају учионице у којима су  некада деца срицала слова и сањала о бољем животу, путовањима, расуте су књиге по подовима, ученичке дипломе и захвалнице  нико није имао времена да покупи и  понесе, у угловима се населиле ласте... Трава  је изникла у дворишту где су је деца лоптом некада сатирала, мук и тишину ремети једино планински поточић који се спушта поред урушене школе. И чесма подигнута 1918. године изгинулим Прличанима на Дарданелима узалуд расипа воду. Никога нема да обнови живот у овом џепу света који зврји јадан и поразан.


       Нешто се ипак у Прлити отргло времену – један дуд. Биоковићи и Видосава Баџевић кажу да нико у селу не памти када је засађен, као да је одувек грањем цепао небо, а стабло не може рукама да обухвати један човек. Дуд је тик уз школу која је на темељима старе, оне Дисове, „која је убијала углед државе и сатирала живот подмлатка“, подигнуте 1934. године, који су градитељи, задивљени његовом лепотом, поштедели.


       Да ли је то онај исти дуд под којим је Дис „малаксао, ломан, одмарао тело и поручивао једној Лили да не тугуј и брине за њим, да облак туге одагна са чела и срећног га сања у свом дивном куту?“ Да ли је то онај дуд под којим је песник у дугим данима и још дужим ноћима жудео за драгом и кроз стихове питао: „Шта ли радиш сада, је ли небо моје?/ Да ли ми се надаш, да л`те слутња пече?/Куда око гледа из твоје одаје/ Кад дан мртав падне на радосно вече?“
       У Прлити,  где је дошао „трбухом за крухом“, разочаран у варошки живот и пуританство, Дис је остао скоро две године. Како је живео далеко од пријатеља, браће и сестара, нико не зна. Из неких много касније забележених сећања сазнајемо да је желео да се посвети просветитељском раду ове тимочке забити, да помогне, али су га дочекале политичке и локалне зађевице, атмосвера у којој „учитељ и председник општине ако нису пријатењи, школа трпи“, лоши услови и стална молба за паре, па се Дис све више удаљавао и од школе и људи. На учитељев захтев 19.фебруара 1908.године  лекарска комисија  од три члана, предлаже министру да се „у интересу саме школе и  њене омладине“ учитељ због болести уклони из те средине, поштеди напора и упути на једногодишњи опоравак. Осим нежног здравља и усахлих мишића, комисија је открила и „катарално стање“ на врху десног плућног крила, а и нервни систем учитеља је ослабио и показивао знаке неурастеније. Дис је добио једногодишње одсуство, вратио се у Београд, али  више није долазио у Прлиту, крајем године тражио је и добио премештај у Мелницу.
       Песма „Под дудом“, која је објављена први пут у Дисовим „Утопљеним душама“ 1911.године, највероватније  је написана у глувим прлитским ноћима, у очају и самоћи.
    „Да знаш кол`ко патим кад помислим тако
    Да ме можда чекаш и изгледаш свуда:
    Мене све заболи и плак`о бих, плак`о,
    На хладу и сенци овог старог дуда“.
       „Песничка посла“ довела су нас после више од сто година у Горњу Прлиту, додуше, залутали смо прво у Доњу. Леп и напуштен крај где се долази само ако мораш. Одавде даље нема пута, ту је граница, одавде се само одлази. Време и људи бришу трагове, не зна се ко савесније и боље, све полака  и сигурно прекрива трава и шаш. Случај, а можда и опомена, спојили су поново Чачак и Зајечар после много година: најпре је поручник Радослав Петковић добио 1897.године службу у 12. зајечарском пешадијском пуку и повео брата Владислава да тамо заврши гимназију. Онда се  несвршени матурант који је осетио сласт и горчину песничког хлеба,  вратио почетком новог века  у Прлиту за учитеља. Нови мост на почетку 21.века диже Саша Јеленковић, песник из Зајечара, који је између патње и патње изабрао поезију и такође се  из Београда самопрогнао у завичај. За особени поетски глас, Дисовске „снове иза сна“, лелујање између „и било је и није било“, Јеленковић је заслужио Дисову награду коју додељује град Чачак и библиотека која носи име Владислава Петковића Диса и већ 47.година организује  песнику у част“Дисово пролеће“. Два брата по перу  срела су се игром судбине једног лепог дана у Прлити,  лета господњег 2010. када је Дису 130.година од рођења, а Саши Јеленковићу година колико је „Дисових пролећа“.
      
Даница Оташевић

26-27. април 2010.

ОШ "Танаско Рајић" слави у јуну 60 година постојања и

Мошу Одаловићу су показали да је баш добро што га имамо

Пола смене у ОШ "Драгиша Мишовић" се сјатило да види да ли се песник стварно појавио или је у Јапану

У ОШ "Ратко Митровић" Мошо Одаловић је "поправљао низбрдице" и "сецкао воду за хрчка"

Баш је добро када деца (и одрасли) имају Библиотеку

Групни портрет ученика Качулица са директором Лазаром Чикиризом и песником Мошом Одаловићем

Песник у Дисовом Заблаћу

Припрема за "шуштање"

Невена се највише обрадовала Моши

Свуда радо виђен гост - Мошо Одаловић у Трнави

Ред за аутограм

Благосиљалица "живуљцима" завршила се у ОШ "Свети Сава" у Атеници

23. април 2010.

22. април 2010.

СВЕТИЉКА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ посветила је 22. април једом од најзначајнијих српских песника двадесетог века Александру Ристовићу. Најпре је у оквиру програма 47. Дисовог пролећа одржан научни скуп посвећен песништву Александра Ристовића о коме су говорили књижевни критичари: др Бојана Стојановић Пантовић, Саша Радојчић, Милета Аћимовић Ивков, Соња Веселиновић, Милан Алексић, Бојан Чолак, Горан Коруновић и Виолета Јовановић и књижевник Ранко Симовић.

Скупом је председавао проф. др Радивоје Микић. Новом књижевном сагледавању поезије Александра Ристовића присуствовала је и његова кћерка песникиња Ана Ристовић. Са научног скупа до краја године биће штампан зборник радова са библиографијом.

У вечерњим часовима Библиотека је органзовала веома посећено књижевно вече посвећено успоменама и делу Александра Ристовића о коме су говорили: проф. др Радивоје Микић, песникова кћи Ана Ристовић и Ранко Симовић док је стихове казивао Слободан Николић а водитељ била Маријана Лазић

Александар Ристовић рођен је у Чачку 24. августа 1933. године у породици Милеве и Ристе Ристовића, чувеног гимназијског професора . У родном граду, који је био непрестано исходиште његове инспирације, завршио је основну школу и Гимназију, а студије српског језика и књижевности у Београду.

Као дипломирани професор враћа се у завичај, да би, најпре у основној школи, а потом и у Гимназији уводио ђаке у свет уметности речи. По одласку за Београд, радио је као уредник у београдским издавачким кућама „Младо покољење“ и „Нолит“. Умро је 30. јануара 1994. године у Београду.

За живота Александар Ристовић је објавио књиг e поезије „Сунце једне сезоне“, „Име природе“, „Дрвеће и светлост унаоколо“, „Венчања“, „Текстови“, „О путовању и смрти“, „Та поезија“, „Улог на сенке“, „Нигде никог“, „Горе и доле“, „Дневне и ноћне слике“, „Слепа кућа и видовити станари“, „Лак као перо“, „Платно“, „Празник луде“, а постхумно је објављена његова збирка „Хладна трава“. Аутор је књиге поетске прозе „ Писма сањалици“ и романа „Трчећи под дрвећем“. Из песникове заоставштине, Милица Николић и Милош Стамболић су, уз свесрдну помоћ песникове супруге Љубинке, приредили четири збирке песама и књигу „Мали есеји“. Књиге изабраних песама Александра Ристовића објављене су на српском и енглеском језику. За своје песничко дело добио је Нолитову, Змајеву, Октобарску награду града Београда, награду Бранко Миљковић као и Дисову награду.

„Српској књижевности Александар Ристовић подарио је 20 књига песама, али и значајан уреднички и преводилачки рад. Од почетка Ристовић се издојио као усамљена стваралачка личност која је пред себе поставила високе песничке захтеве. Он је више од других песника своје генерације показивао једну врсту песничког стрпљења и истрајности, понирања у унутрашњост бића и достојанство духа, која није могла бити широко популарна јер је захтевала посвећеног и монашког читаоца. Говорио је о универзалном до кога нас доводи само поезија“, казао је проф. др Радивоје Микић на научном скупу у Чачку и додао да је Александар Ристовић поезију видео као тријумф језика и нарочиту врсту маштања

19. април 2010.

НОЋАС ЉУБАВ ДОЛАЗИЛА К МЕНИ

          У оквиру програма 47. „Дисовог пролећа“, у понедељак, 19. априла 2010, у Горњем холу Дома културе, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ организовала је рецитал Дисових стихова у казивању младих Чачана. Многобројна публика имала је прилику да види богату костимографију инспирисану модом с почетка 20. века и да чује наше младе суграђане како надахнуто казују непролазне Дисове стихове.

Учествовали су: Ђорђе Мркајић, Александра Лукић, Дарко Млађеновић, Јанко Плазинчић, Сања Илић, Владимир Живановић, Марија Димић, Сања Новаковић, Душан Вукашиновић, Милица Милосављевић, Стефан Богдановић, Јелена Симовић, Софија Дробац, Кристина Ђоковић, Сања Тутуновић, Кристина Максимовић и Катарина Глишић.

Режија: Драга Гавриловић

Музика: Милорад Петровић (композитор) , Селена Косорић (виолина), Александар Савић (тарабук и перкусија).

Костими: КУД „Абрашевић“ и „Матримонија“.

Аранжман: цвећара "Бонсаи" и фризерски салон "Маја".

13. април 2010.

ГЛАСОВИ У ВЕТРУ ГРОЗДАНЕ ОЛУЈИЋ

            У оквиру програма 47. „Дисовог пролећа“, у уторак, 13. априла 2010, у 19.00 у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ у Чачку, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ организовала је  представљање романа Гроздане Олујић Гласови у ветру, који је добио НИН-ову награду за 2009. годину. На промоцији су говорили Драган Лакићевић, др Мило Ломпар и сама ауторка, док је вече водила мр Маријана Матовић. Одабране одломке из романа читала је Маријана Лазић. Овом приликом "Српска књижевна задруга", издавач романаГласови у ветру, многобројну публику у Чачку обрадовала је поклоном из своје издавачке продукције.
            Гроздана Олујић рођена је 30. августа 1934. године у Ердевику. Гимназију завршава у Бечеју, а дипломира и магистрира на Универзитету у Београду, на Групи за енглески језик и књижевност.
            Почиње да пише и објављује још у гимназијским данима у Бечеју, а њен први роман Излет у небо, који јој је штампан у двадесет другој години, одмах је и награђен првом наградом за најбољи роман на југословенским просторима, међу 157 рукописа.
            Књига доживљава муњевит успех, али и доста оспоравања; преведена је на све значајне језике света, пренета на позорницу и филм (под називом Чудна девојка). Затим објављује роман Гласам за љубав (проглашен за најбољи кратки роман године), па Не буди заспале псе и Дивље семе, оба у издању београдске „Просвете“.

            Након дуге паузе објављује збирку прича Афричка љубичица. За причу „Игра“, из те збирке, добија прву награду на међународном конкурсу за најбољу кратку причу, у Арнсбергу (Немачка). Готово све приче из те збирке уврштене су у антологије светских прича (у Немачкој, САД, Русији, Израелу, Индији, Енглеској, Француској итд.).

             Осим већег броја есеја – о Францу Кафки, Марселу Прусту, поетици бајке – написала је и студију Проблем идентитета личности у делу Вирџиније Вулф. Са енглеског је превела драме Арнолда Вескера, Сола Белоуа, Јукија Мишиме, романе индијске књижевнице Амрите Притам (Тај човек, Тај костур), као и роман добитника Пулицерове награде Вилијама Кенедија Коров. Начинила је избор и превела антологију индијске поезије XX века Призивање светлости, као и Антологију најлепших љубавних бајки света, у издању СКЗ, Београд.

             У области литературе за децу аутор је неколико збирки бајки: Седефна ружа, Небеска река, Дечак и Принцеза, Принц облака, Златни тањир, Камен који је летео, Снежни цвет, Вилењакова тајна, Јастук који је памтио снове, и роман-бајку Звездане луталице. За њих добија све значајније домаће и светске награде од „Политикиног Забавника“ до „Младог поколења“ (два пута), „Змајевих дечјих игара“ (два пута), „Златног лептира“, Повељу за животно дело „Старе маслине“, као и награду Светске академије за уметност и културу (World Academy for Art and Culture, САД), за најбољу бајку света. Године 2004. добија Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије.

            Гроздана Олујић почасни је грађанин града Осла, почасни члан Универзитета у Ајови (САД), носилац данског Витешког ордена (Данеборг) за заслуге на пољу књижевности.

             Романи и збирке Гроздане Олујић, преведени на 28 светских језика, објављени су у Русији, Украјини, Кини, Литванији, Енглеској, Француској, Шпанији, Мађарској, Белгији, Финској, Индији, Данској, Холандији, Словенији, Норвешкој, Пољској, Словачкој, Чешкој, Румунији, Сједињеним Америчким Државама, Немачкој итд.

            Прошле године свом књижевном опусу дописује и роман Гласови у ветру (Београд, стото јубиларно коло Српске књижевне задруге, књ. 675, 2009), поставши 55. лауреат НИН-ове награде, у ширем избору од 28 наслова.

             Према оцени Милана Влајчића, председника НИН-овог жирија, награђени роман Гласови у ветру је „озбиљна и помало старинска породична хроника која повезује страшне деценије прошлог века у условима странствовања, наметнутог расејања и интимне муке да се очува свој језик у памћењу, слика изгубљеног дома и завичаја.“

            У Народном позоришту у Београду 22. јануара 2010. године, на свечаности приређеној у част Гроздане Олујић, списатељици је уручена НИН-ова диплома и новчани износ чији је покровитељ Српски пословни клуб „Привредник“.

Приредила: мр Маријана МАТОВИЋ