Јануар-март 2009.
Нов-децемб. 2008.
Септ-окт. 2008.
Јун-август 2008.
Април-мај 2008.
Јануар-март 2008.
Септ-децемб. 2007.
Јун-август 2007.
Мај 2007.
Април 2007.
Март 2007.
Фебруар 2007.
Јануар 2007.
Децембар 2006.
Новембар 2006.
Октобар 2006.
Септембар 2006.
Јун-август 2006.
Мај 2006.
Јануар-апр. 2006.
Јул-дец. 2005.
Јануар-јун 2005. Децембар 2004.
Новембар 2004.
Октобар 2004.
Септембар 2004.
Април-мај 2004.
Март 2004.
Јануар-феб. 2004.
2003.
2002.
2001.
2000.

ПРВА НАГРАДА ЗА ЕСЕЈ О ДИСОВОМ СТВАРАЛАШТВУ

            Александра Ђурић (1984) је професор српског језика и књижевности и предаје у Гимназији „Таковски устанак“ у Горњем Милановцу. Већ је награђивана за своје књижевне огледе: на конкурсу зрењанинског часописа „Улазница“ добила је другу награду за есеј „Два бића поезије Брод и Разјасница Војислава Карановића“. На 46. Дисовом пролећу жири у саставу: Предраг Петровић, Александар Костадиновић и Јасмина Топић прву награду за есеј о Дису доделио је младој професорки из Горњег Милановца Александри Ђурић а награда јој је уручена у Чачку, 21. маја на завршним свечаностима .

АНТИНОМИЧНОСТ МОГУЋИХ СВЕТОВА КАО СЛУТЊА ЛЕПОТЕ

Ако се, значи,
није имало куд ван унутрашњости,
ван неког болног одрицања,
које су то онда границе
до којихје допро песник?
Зоран Гавриловић

            Свест о немогућности исказивања поетске истине и лепоте (или једног од то двоје које у себи неизоставно садржи и оно друго) као да је постала образац Дисове поетике, а стварање валеријевско напуштање песме зарад постојања н>е саме. Та немогућност постаје песникова коб јер он не уме рећ% јер ссједва сећа,једва осећа, не зна, а као крајњи степен борбе са немогућношћу он слути. Заправо, слутећи, а Дис то чини готово у свакој својој песми, не изражава своју вербалну немоћ, напротив - песму треба материјализовати, идеју преточити у језик, а остати чист и безгрешан пред том идејом. У Валеријевом тумачењу завршена песма не постоји, последња верзија је напуштена песма. Дисова напуштена песма напуштена је на самом почетку, јер песма из сна је заборављена: Заборавио самјутрос песму једну jaj Песму једну у сну што сам сву иоћ слушао („Можда спава"), али она је завршена јер представл>а највиши степен приближавања оној опасној тачки да се нешто вербализује, а да се не изда предмет вербализовања

.
            „Стање ћутања" о коме Владета Јеротић говори у свом есеју о Дису, наравно у контексту психопатолошке генезе његовог стваралаштва, ми ћемо користити као семантичку варијанту малопре поменуте слутње као основног епистемолошког елемента Дисове поезије, или можда прецизније: слутње као једине могућности сазнања. Дисово „стање ћутања" није безгласно, то је ћутање које се одупире терору језика над заумном, песмом безречи. Аналогно већ одомаћеном термину метајезика ми ћемо такву песму назвати метајезичком песмом. Попут еманације неоплатоничара и Дисова песма из сна, метајезичка песма, све више бледи удаљавајући се од свог извора, односно преласком из метајезичког у језичко песма губи своју лепоту. Да би спречио неизбежно, потпуни пад и уништење, он лепоту не фиксира, не материјализује је једнозначно и трајно у језику, јер је идентичност означеног и означиоца немогућа, већ сталним умножавањем означиоца тежи да се приближи истинском значењу означеног. На почетку смо навели најфреквентније глаголе Дисове поезије којима он признаје немогућност доследног саопштења метајезичке кроз језичку песму, али и умножава означиоце не усуђујући се да фиксира неухватљиво значење означеног, јер би то било лажно фиксирање. На тај начин умножавање значења није само утеха што се означено не може исказати кроз означиоца, већ и трагање за максималним приближавањем означеном. To je он што Ролан Барт назива техником ускраћивања смисла: „To значи да се писац труди да умножи значења и да их притом не испуни и не затвори, а да се он служи језиком како би сачинио један узбудљиво означавајући али коначно никад означен свет."3 Дисов никад означени свет је свет другачији од нашег, видљивог света, па самим тим и неухватљив у језику створеном за потребе овог света.

.
            Иако је најочигледнији пример оваквог поступка, песма „Можда спава", чија је потенцијалност, али не и извесност, изражена још у наслову, она није једина која исказује Дисову епистемолошку борбу за метајезичку песму. Песма „Коб" тематизујући у бодлеровском маниру трулеж века сва је саткана од немогућности изражене конструкцијама које не фиксирају, већ само наговештавају. Било да се ради о конструкцијама потенцијала сад бих сањао, сад бих о/сивео, сад бих волео... или о конструкцијама са доминантним признањем сопствене емотивне и сазнајне несигурности торећи данасја неумем, једва се сећам, једва осећам, не знам... - намера је иста. Лирски субјект се не усуђује да било шта тврди јер би тиме осакатио истину. На тај начин, признавање немогућности да се означено идентификује са означиоцем и метајезичка песма доследно „преведе" у језичку постаје уједно и аутопоетичко трагање за „безгрешним" поступком којим се неће изневерити идеја, али и трагање за предметом поступка, односно самом идејом. Према томе, Дисову поезију можемо окарактерисати као тематски двополну: тематизовање појединачних идеја и тематизовање немогућности доследног остварења тих идеја у језику

.
            На почетку рада Дисову поетику смо одредили као валеријевско напуштање песме зарад постојања ње саме. To напуштање је својеврсно окамењивање у језику флуентне метајезичке пееме, песме-идеје, али уз симулацију њене флуентности кроз већ објашњен поступак умножавања и одлагања значења. Наизглед парадоксално, али Дис кроз то језичко окамењивање не окончава „књижевно трагање стално усмерено ка границама смисла"4 већ га кроз њега симулира. Окамењивање, према томе, не значи и смрт неухватљиве флуентности песме-идеје, већ њену слутњу. На основу тога, живо- -мртво-успавана жена из песме „Можда спава" не представља антиномични чвор, зато што она није ништа од тога појединачно, већ управо све заједно. Њена природа је толико посебна да се познатим речима природног језика не може детерминисати, па је песник принуђен, да би постигао највиши степен тачности и прецизноега, да њена одређења вишеструко умножава, односно да једно означено има више означиоца

.
Попут ове привидне смрти5 метајезичке песме њеном материјализацијом у језику, Дис и у другим контекстима на сличан начин приступа проблему смрти. Односно, смрт постаје само привидна смрт која не укида постојање, већ кондензује особине умирућег. Са смрћу драге не умире и њена лепота: Она, без живота/ И младости, спава на крилима туге;/ Место црви-мртво цвеће, мртве дуге/По њој: она спава, с њом њена лепота („Гробница лепоте"). На овај начин тематизовање смрти увек добија облик завршавања и докончавања при коме се животна флуентност не губи, већ сабира у јединственост. Готово идентично и Хајдегер разматра могућност целовитости и смрти тубитка: „Скончавање једног живећег ми терминолошки схватамо као докончавање." На тај начин у песми „Гробница лепоте" смрт није феномен уништења, напротив, смрт је појава која фиксира и зауставља процес животне пропадљивости

.
Две смрти у Дисовој поезији о којима смо говорили и одредили их као привидне смрти, смрт метајезичке песме и смрт бића, нису негације постојања. И једна и друга појава су провокације немогућег и несазнатљивог, покушај да се немогуће и несазнатљиво досегну. Материјализујући идеју у језику Дис је не убија, већ стидљиво у „стању ћутања" слути њену лепоту на исти начин као што смрт не негира биће, већ сабира и комплетара његову лепоту јер живот и смртјесу исте грађе („Коб").

1  Зоран Гавриловић, „Записи о српским песницима", Слово љубве, Београд, 1977, стр. 131.
2  Владета Јеротић, „Дарови наших рођака", Просвета, Београд, 1997, стр.
3 Ролан Барт, „Књижевност, митологија, семиологија", Нолит, Београд, 1979, стр. 179
4  Ролан Барт, исто, стр. 180
5  Привидна је, јер идеја није у потпуности изневерена, а смртје, јер идеја је, ипак, спуштена у језик,
категорију нижег реда и кроз њега изражена.
6  Мартин Хајдегер, „Битак и време", Службени гласник, Београд, 2007, стр. 286

БОЈАН ВАСИЋ – НАГРАДА МЛАДИ ДИС ЗА 2009. ГОДИНУ

            Поетски рукопис Бојана Васића (1985) жири у саставу: Дејан Илић, Даница Вукићевић и Александар Шаранац прогласио је најбољим на Дисовом конкурсу за  прву песничку збирку. Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ до краја године објавиће књигу младог аутора рођеног у Банатском  Новом Селу, иначе апсолвента катедре за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Бојан Васић је уредник студентског часописа Знак.

          Из поетског рукописа „Срча“ Бојана Васића, састављеног из више циклуса издвојили смо неколико песама.

8. 7. 2006.

можда би се требало

присетити тог јутра и

доручка са девојком на

сплаву стајања над мирисом

свежег хлеба

тек сам доспео ни из чега и

изгледа да поново полако

губим тло под мислима

можда би се стварно

требало присетити лета

задиханим видом се

ухватити за сламке

сунчевих зрака и извесности

своје коже назвати их садржином

порозном тачком ослонца

и света

_______________________

1537.

пробијати се кроз

живот постати

чворноват попут

стабала

смреке постати незадовољан

каменити предео у

ком су поређења не-ефикасна или

запловити ка привиду

отвореног мора у небо

кренути за бојом одавно

огуглалом на реч бескрај и

из описа поступно

изостављати обронке оно

сагледиво шуму четинаре

којима чврсто обраста

последњи поглед онда нагло

окренути главу ка

понављању пресеченим таласима

ка пени окренути

је одлучно и мисли

упрегнути у

језик у нервозни разговор са

млетачким морнарем

с времена на време

додирујући завежљај

испуњен испразношћу

храном и осталим нужним

стварима

____________________

прва разгледница

дим вишеспратног

брода при самом углу

мора и човек дубоко у води

коме су

нарочито сада важни удови

онда налет ветра као

преурањена синтагма

новембра или већ неког

познијег месеца јер овде су

зиме благе мада лето

још увек уверава у себе

претераном

светлошћу куповином

сладоледа и задахом

контејнера смрадом

трулежи и пијачне

рибе оним што

разгледнице обично

прећуткују

_____________

1

потребно је

заклати свињу

употребити смрт али

не као појам већ

ону што се зарива

дубоко у грло престрашеног

нимало лирског

објекта

није потребно своје

доживљене или

одсањане тренутке

згрушавати у описане

капљице крви на

комшијиним прстима

стиснутим око ножа

бити усхићен тим

помало пословним

блистањем
њихове приправности

потребни су наравно

и локалност децембарских

ораница небо све

оно што стаје и

нестаје из ветром разбијеног

погледа

било какве бар

и танке ципеле

ослонца у којима се корак

мрзне од привидног

бескраја

сагледаног не само

метафоре

јер

данас је битно месо

__________________

2

то нису само

речи то банално уношење

џакова купуса црница

испод ноктију и

јесен која се

лепи за чизме

оно туширање

потом

заиста спира умор

млаз је опипљив и мек

као било шта док увире

у језик

он је топло сећање на

додир или течна

распупелост ткива

сасвим сам сигуран да

на свој тих непреводив

начин постоје каменац

уломљене плочице

сапун и потмули одјек

воде у

поновном читању шуштање

ових фрикатива

_____________________

валтер, далеко у нама

очију твојих да није не

би било неба у

простору твог тела тог

простора у простору не

би било празнине

неурона жилица воље

а имењиве су опет само

чињенице: чело којим

притискаш прозор и

пчеле почетак маја та

марамица омотана

знојавом шаком и

валтер док изнова

отима воз време до

наредног блока реклама

ти си ту готово несхватљива

и тамна као миљацка само

миришеш поступаш и

почињеш паралелна

реплици на немачком

уместо душе изговарајући

речи које ми мало значе:

маркале drang nach osten

геноцид речи јарких боја

које те отварају јер значиш

бар колико и товар дизел-

горива колико и

потиштеност трагови рата

остајући ипак и чињеница

осветљена зујањем зрака

пчелама почетком маја у

шаци стежући све влажнију

марамицу остајући ипак ту

унутра у стану

напољу је лугер полена

константно уперен у

твоје лице

____________________

у џепу обично носим

трагове дувана ситниш

и поништене аутобуске

карте

дечачку ерекцију

скривену перфектом

фармерки

туширам се често и дуго

свестан сам даје ово песма

да ћу умрети да ствари

настављају са постојањем

чак и иза мојих леђа

јасно је

кратке неизвесности сунца

обнављају ме чине снажним

ЂАЦИ ИЗ ВИЉУШЕ ПОСТАЛИ ЧЛАНОВИ БИБЛИОТЕКЕ

        Читалачка породица Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ богатија је за 30 нових корисника – чланови Библиотеке 10. јуна постали су ђаци издвојеног одељења Основне школе „Владислав Петковић Дис“ у Виљуши. Претпоследњег дана школске година Градска библиотека посетила је малишане у Виљуши, поделила им чланске карте, књиге и организовала дружење са новим члановима. Уз цртане филмове и бомбоне учении су упознати са правилима Библиотеке и значају читања.

            Ово је прва организована посета Библиотеке малим, патуљастим школама и са овом пракспм ће се наставити и убудуће. Захваљујући учитељицама Далиборки Ђокић и Биљани Стојанић чланови велике читалачке породице Библиотеке постало је 7 предшколаца, 3 првака, 3 другака, 7 трећака и 9 четвртака.

ДИГИТАЛНА БИБЛИОТЕКА ЧАЧКА НАЈБОЉИ ПРОЈЕКАТ У СРБИЈИ

            У Сомбору је 4. и 5. јуна 2009. одржан трећи научно-стручни скуп библиотека Србије под називом „Библионет 2009“. Библионет је традиционална научна и стручна годишња манифестација у области библиотечко-информационе делатности чији је циљ промоција делатности матичних библиотека организованих у Заједницу матичних библиотека Србије и других библиотека Србије и развој научно-истраживачког и стручног рада у библиотечко-информационој делатности Републике Србије. Овогодишња библиотека-домаћин била је Градска библиотека „Карло Бијелицки“ из Сомбора.

            У пријатном амбијенту сомборских салаша стручној јавности представљено је укупно 10 одабраних пројеката, између којих се налазио и пројекат Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ „Дигитална библиотека 2006-2008: развој, резултати и перспектива дигитализације у Градској библиотеци `Владислав Петковић Дис`“, аутора Богдана Трифуновића, информационог менаџера и библиотекара чачанске Библиотеке. Овај пројекат проглашен је најбољим пројектом у целини. Жири, који су чинили управници и директори Народне библиотеке Србије, Библиотеке Матице српске, Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ из Београда, Библиотеке града Београда, Градске библиотеке из Новог Сада, Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева и Градске библиотеке „Карло Бијелицки“ из Сомбора, вредновао је највишом оценом његову актуелност, целовитост и применљивост у другим библиотекама.

            Пројекат „Дигитална библиотека Чачка“ развија се од 2006. године у Градској библиотеци Чачак, као дигитална архива богатства завичајне културне баштине града која се налази у фондовима Библиотеке. Дигитална библиотека доступна је на интернет адреси http://www.cacak-dis.rs/dig_bibl/index.html. Током времена, које је изискивало значајне напоре освајања потребних знања и технологија за дигитализацију, рад на пројекту укључио је како раднике и средства чачанске библиотеке, тако и спољне изворе финансирања и ангажовање сарадника изван установе. У 2006. години Библиотека је добила неопходна средства за рад захваљујући пројекту Министарства културе Републике Србије, као и из сопственог буџета, док је 2008. године пројекат јавног рада четворо лица са евиденције Националне службе за запошљавање омогућио скенирање скоро 20.000 страница грађе и постављање четвртине тог броја на интернет, на коришћење корисницима из читавог света.

Данас „Дигитална библиотека“ броји 42.000 страница у дигиталном облику, преко 7.000 на интернету, више од 350 гигабајта података и десетине хиљада корисника. У 2008. години рад на дигитализацији крунисан је формирањем Центра за дигитализацију, првог такве врсте међу јавним библиотекама Србије, који ће водити бригу о наставку успешне праксе, али ће истовремено бринути о примени нових информационих технологија у Градској библиотеци Чачак, као и о техничкој подршци запосленима и корисницима Библиотеке. Центар за дигитализацију данас запошљава два стална радника, библиотекара и информатичара (радно место отворено превасходно за потребе дигитализације), као и војнике на цивилном служењу рока као техничке асистенте. Богдан Трифуновић ће у јулу и августу 2009. године одређене сегменте дигитализације и „Дигиталне библиотеке“ по позиву организатора представити на два најзначајнија светска конгреса библиотекара, IFLA у Милану и ALA у Чикагу.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ БИБЛИОГРАФИЈЕ ЧАСОПИСА "ВРЕЛО"

           У Дому културе 3. јуна 2009. одржана јс промоција библиографије часописа "Врело" у издању Завичајног друштва Трнава и Градске библиотеке "Владислав Пeтковић Дис", објављене као 15. књига у едицији Завичајна библиографија. Аутори књиге су Марија Орбовић и Душан Баралић.

Марија Орбовић говори о библиографији

           Представљена је такође и књига "Свезнање о Трнави" Ранка Симовића. О књигама, часопису "Врело", као и богатој издавачкој делатности Завичајног друштва Трнава говорили су Ранко Симовић, Снежана Ашанин-Шапоњић, Радован М. Маринковић, Милован Живконић и Марија Орбовић. Промоцију је водила Милкица Милетић.

Ранко Симовић, аутор књиге "Свезнање о Трнави"

БИБЛИОТЕКА ГРАДУ - ГРАД БИБЛИОТЕЦИ

У простору Свечане сале Скупштине града Београда, 26. маја 2009. године одржан је састанак директора матичних библотека Србије са надлежним градоначелницима и министрима у Влади Републике Србије. Том приликом потписана је Декларација о унапређивању сарадње јавних библиотека и локалних самоуправа у Републици Србији, која треба да буде основа боље сарадње у будућности на линији библиотеке-оснивачи. Наша библиотека једна је од потписница Декларације.

НОВА ИЗДАЊА ГРАДСКЕ БИБЛИОТЕКЕ

Поводом 46. Дисовог пролећа и у част Николе Вујчића, добитника Дисове награде за 2009. годину, Градска библиотека "Владислав Петковић Дис" објавила је три нове публикације и на тај начин обогатила своју издавачку делатност. Објављена је збирка песама "Расути звук" Николе Вујчића, као 35. у едицији "Књига госта", каталог изложбе "Реченица дуга као лет" ауторке Душице Косић, као и 40. број часописа "Дисово пролеће" (уредник Даница Оташевић).

Никола Вујчић, Расути звук, Чачак, 2009.

Душица Косић, Реченица дуга као лет: каталог изложбе , Чачак, 2009.

Дисово пролеће, бр. 40/2009.

ЗАВРШНЕ СВЕЧАНОСТИ 46. „ДИСОВОГ ПРОЛЕЋА“

            46. "Дисово пролеће" отпочело је  6. марта, саопштењем одлуке жирија (у саставу Милутин Петровић, председник, проф. др Михајло Пантић, Тања Крагујевић, Љиљана Шоп и Ненад Шапоња), која гласи: да се Дисова награда за 2009. годину већином  гласова додељује песнику Николи Вујчићу, а  завршава се, ево, скоро три месеца касније, свечаним уручењем песничког признања које носи име Владислава Петковића Диса.

            Песник Никола Вујчић рођен је 1956. године у Сиску. Одрастао је у Великој Градуси на Банији.У овом селу и суседној Малој Градуси похађао је основну школу, а Гимназију је завршио у Петрињи. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенске књижевности и српскохрватски језик.

            Одлуку да Николи Вујчићу додели Дисову награду, овогодишњи жири је образложио: снагом свога песничког дара оствареног у разноврсном а целовитом поетском опусу,  Никола Вујчић се током последњих двадесетак година издвојио као особен, препознатљив и у свему реализован стваралачки глас.

           Аутор седам песничких књига, чији се највећи домети прибирају у управо изашлој књизи изабраних песама Звук тишине исказује се као песник који непрекидно, узнемирено и дубоко осећа и презентује егзистенцијалну и стваралачку драму човека савременог доба, чиме на посебан начин успоставља везу са темељним песником српске модерне лирике Владиславом Петковићем Дисом. 

        О песничком опусу Николе Вујчића говорили су књижевни критичар проф. др Михајло Пантић, Ненад Шапоња, и песникиња Тања Крагујевић, док је стихове лауреата казивао драмски уметник Иван Јагодић.

         У музичком програму учествао Марко Марић, студент треће године Музичке академије у Београду (клавир).

            Завршно вече 46. Дисових свечаности отворио је поздравном речју градоначелник Велимир Станојевић а додели награде присуствовали су и Владимир Пиштало, лауреат НИН-ове награде, Душко Новаковић, председник Одбора Дисовог пролећа.

            Песнику Николи Вујчићу је додељена Дисова награда, коју чине повеља са Дисовим ликом коју додељује Градска библиотека Владислав Петковић Дис и новчани део награде у износу од 200. 000 динара, чији је покровитељ Скупштина општине Чачак. Повељу, рад академског графичара Зорана Јуреша из Чачка, Николи Вујчићу уручила је госпођа Даница Оташевић, директор Библиотеке и манифестације Дисово пролеће, а новчани део награде овогодишњи лауреат примије од господина Велимира Станојевића, градоначелника Чачка.

            Добитнику Дисове наград Градска библиотека штампала је књигу изабраних и нових песама "Расути звук", приредила изложбу са каталогом „Реченица дуга као лет“, аутора Душице Косић и посветила 40. број часописа "Дисово пролеће".

ЗАВРШНЕ СВЕЧАНОСТИ 46. „ДИСОВОГ ПРОЛЕЋА“

Четвртак, 21. мај
У 10,30 часова градоначелник Велимир Станојевић примиће овогодишњег лауреата, Николу Вујчића и госта из Чешке Републике песника Петр Борковеца.

У 12 часова, Црква Св.  Архангела Гаврила,
- парастос Владиславу Петковићу Дису
- свечана додела награда за литерарне радове ученика    основних и средњих школа Моравичког округа.

ОДЛУКА О НАГРАДАМА И ПОХВАЛАМА ЗА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

            На конкурс за литерарне радове ученика основних школа који је пратио овогодишње 46. Дисове свечаности, најмлађи литерарни ствараоци нашег Округа послали су 170 поетских и прозних остварења, што је највећи број радова од свих који су стизали на конкурс досадашњих ''Пролећа''.
            Писали су ученици из тринаест основних школа: ''Вук Караџић''', ''Ратко Митровић'', ''Филип Филиповић'' и ''Милица Павловић'' из Чачка, ''Свети Сава'' из Атенице, ''Владислав Петковић Дис'' из Заблаћа, ''Степа Степановић'' из Горње Горевнице, ''22. децембар'' из Доње Трепче, ''Свети Сава'' и  ''Момчило Настасијевић'' из Горњег Милановца, ''Арсеније Лома'' са Рудника, ''Иво Андрић'' из Прањана-издвојено одељење ''Анђелија Мишић'' из Коштунића и ''Милинко Кушић'' из Ивањице, и тако завредили све похвале.
            О наградама је одлучивао жири у саставу: Драгица Ковачевић (ОШ ''Краљ Александар Први'' из Горњег Милановца, Мирјана Терзић (ОШ ''Др Драгиша Мишовић'' из Чачка) и Марија Јовичић (ОШ ''Свети Сава'' из Атенице).
            У области поезије прву награду освојила је Анђела Шутић, V2 (ОШ ''Ратко Митровић'' из Чачка за песму ''Неприлике'', другу награду Ленка Симовић, III2 (ОШ ''Филип Филиповић'' из Чачка) за песму ''Огледало'', а трећу награду понео је најмлађи учесник овогодишњег надметања у писању лепе речи, Дарко Савић, ученик првог разреда ОШ ''Иво Андрић'' Прањани, издвојено одељење ''Анђелија Мишић'' из Коштунића, за песму ''Библиотека''.
            За најбољи прозни рад, под насловом ''Четири зида и слобода'', прву награду понела је Дона Кременовић, VIII5 (ОШ ''Милинко Кушић'' из Ивањице), а другу награду, за рад ''Негде између'' освојио је Милош Филиповић, VIII1 (ОШ ''Вук Караџић'' из Чачка).
            Жири није доделио трећу награду, али је једногласном одлуком похвалио младе прозне ствараоце: Милицу Драмићанин VII1 (ОШ ''Вук Караџић'' из Чачка) за рад  под насловом ''Да ли је тако морало бити'', Јовану Ранчев,VIII3 (ОШ ''Момчило Настасијевић'' из Горњег Милановца), за рад ''Мој живот'' и Ђурђију Драмлић, VIII1 (ОШ ''Милица Павловић'' из Чачка) за рад ''Свети Сава и ја''.
          Чланови жирија су такође похвалили све учеснике конкурса за изузетно велики број квалитетних радова.                      

ОДЛУКА О НАГРАДАМА И ПОХВАЛАМА ЗА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ

          На конкурс за литерарне радове ученика средњих школа Моравичког округа, расписан у оквиру 46. Дисовог пролећа, стигао је рекордан број радова: из осам средњих школа Округа литерарно надахнути млади ствараоци послали су 110 поетских и прозних остварења. Највећи број радова стигао је из Гимназије ''Таковски устанак'' из Горњег Милановца, чији су ученици потписали 43 рада. Своје песме и прозне радове послали су такође и ученици из: Гимназије, Економске, Медицинске и Прехрамбено-угоститељске школе, као и из Дома ученика из Чачка,  Гимназије из Ивањице и Средње школе ''Драгачево'' из Гуче.
            О наградама и похвалама одлучивао је жири средњошколских професора српске књижевности и језика, у саставу: Илинка Оцокољић (Гимназија из Ивањице), Ана Ранђић (Гимназија из Чачка) и Слађана Лишанин (Прехрамбено-угоститељска школа из Чачка).
          У области поезије жири је прву награду доделио Зорици Вратоњић, ученици IV године Средње школе ''Драгачево'' из Гуче, за песму ''Ко не слуша песму, слушаће олују'' (Б. Миљковић), другу награду поделили су Јевђеније Јулијан Димитријевић, I5, за песму ''Земља једна Далека'' и Вук Шапоњић, I1, за ''Песму за тебе'', обојица ученици Прехрамбено-угоститељске школе из Чачка, а трећу награду понеле су Нина Карановић, III4 (Гимназија ''Таковски устанак'' из Горњег Милановца), за песму ''Ти знаш'' и Милица Милосављевић, III10 (Гимназија из Чачка), за песму ''Ода киши''.
           Једногласном одлуком жири је прву награду за прозу доделио Дејану Марковићу,  III4 (Гимназија из Ивањице) за рад ''Да ли о животу пишем?'', другу награду понео је Антоније Димитријевић, IV3 (Гимназија ''Таковски устанак'' из Горњег Милановца) за радове ''Отуђење и апсурд око мене и у мени'' и ''Ко да одоли јуришу својих мисли''  и трећу награду  добила је Сара Крунић, IV9 (Гимназија из Чачка) за рад под насловом ''Смрт ма ког човека смањује и мене, јер ја сам обухваћен човечанством'' (Џон Дон).
            Жири је такође једногласном одлуком похвалио све учеснике конкурса за велики број радова и уложен труд.

У 18 часова Двориште Народног музеја у Чачку,
- слово о поезији казује Саша Јеленковић, песник
- додела награде "Млади Дис" Бојану Васићу
- додела награда за есеј о Дису Александри Ђурић, Жељку Тимотићу и Соњи Шљивић
ПЕСНИЦИ ДИСУ, учествују: Дејан Илић, Даница Вукићевић, Александар Шаранац и  Петр Борковец.
- казивање стихова Владислава Петковића Диса: Миле Недељковић
- Музика: Милица Антоновић, солиста, II разред ниже музичке школе (класа професора Драгане Вуковић), изводи песме „Где си душо“ и „Јесење лишће“.

Даница Оташевић уручује плакету Млади Дис Бојану Васићу

Бојан Васић, добитник награде Млади Дис за 2009. годину

Добитници награда за есеј о Дису: Александра Ђурић, Соња Шљивић и Жељко Тимотић

19. мај 2009.

ДИСУ У ГОСТИМА - ПЕТР БОРКОВЕЦ, ЧЕШКА

           Градска библиотека Чачак и Дисово пролеће настављају да шире видике и домете свог културног програма, представљајући љубитељима поезије у Чачку и околним градовима савремене песнике из иностранства. У гостима 46. Дисовог пролећа је Петр Борковец (1970), песник из Чешке Републике. У уторак 19. маја 2009. Библиотека ја одржала конференцију за медије, где су најављене завршне свечаности овогодишњег Дисовог пролећа, у којима учествује и Петр Борковец. Исто вече, у Народној библиотеци "Стефан Првовенчани" у Краљеву представљени су 46. Дисово пролеће и гост из Чешке Републике, чиме је настављена одлична сарадња наше две установе. У програму су учествовалу Даница Оташевић, Петр Борковец, Богдан Трифуновић, док је песме на српском језику читао драмски уметник Миле Недељковић. Водитељ програма био је песник Дејан Алексић. Песме Петр Борковеца на српски језик превела је др Александра Корда Петровић, професор на Филолошком факултету у Београду.

           У среду 20. маја 2009, са почетком у 19 часова, одржано је читање поезије Петр Борковеца у Чачку, у Уметничкој галерији "Надежда Петровић". Петр Борковец је своје стихове читао чачанској публици и исцрпно коментарисао, па је на тај начин публика могла да стекне дубљи увид у стваралаштво и инспирацију песника. Преведене песме на српски језик читао је професор чачанске Гимназије Слободан Николић, док је програм водио и преводио са енглеског језика Богдан Трифуновић.

            Петр Борковец је познато име млађе генерације чешких песника, која је поникла у времену након пада социјализма 1989. Рођен је 1970. године у месту Лоуновице под Блаником, данас живи у Черношицама код Прага. Аутор је шест књига поезије (објављиване између 1990. и 2008) и три књиге есеја, а уједно се бави и преводилачким радом. Борковец је уредник у прашком часопису „Везе“ (Souvislosti, од 1992. године, као уредник за поезију и уметност), док је радио и на уређивању часописа „Рукопис“ и „Lidove noviny“. Запослен је на приватној Књижевној академији „Јозеф Шкворецки“ у Прагу, на катедри за писање и интерпретацију поезије. Ожењен је, отац четворо деце.

            Песме су му преведене на многе језике, укључујући одабране песме на италијанском и енглеском, док су на чешком и немачком објављене књига есеја „Пољски рад“ (2001) и књига кратких текстова „Књига чиода“ (2003). Борковец се бави превођењем руске поезије 20. века, а сарађивао је и на објављивању савремене мађарске поезије, класичне корејске поезије и класичне грчке драме на чешки језик. Током 2004. и 2005. године боравио је у Немачкој као гост Немачке академске размене. Том приликом је настала збирка кратких прозних радова и песама на немачком „Amselfassade“ (2006). Учесник је многих међународних поетских манифестација, као што је, између осталих, Међународни књижевни фестивал у Берлину.

            За збирку песама Ochoz („Литија“, објављена 1994. године) добио је реномирану награду Jiri-Orten 1995. Херман-Ленц награда додељена му је 2003. (награда која се од 1999. додељује сваке године једном немачком писцу, али и стипендистима, младим писцима-талентима, а названа је по немачком песнику Херману Ленцу). За време летњег семестра 2003. у Немачкој добио је 5. Poetik-Dozentur признање за допринос књижевности Средње Немачке. Такође је добитник Норберт-Кајзер награде (2001), као и Хуберт-Бурда награде (2001) за преведена дела на немачки језик.
Критичари Борковеца сматрају песником традиционалних песничких техника (рима и сонет), који је веома рано у каријери створио препознатљив језик. Његове песме документују промене у чехословачком, односно чешком друштву крајем 20. века, у Прагу и околним местима. Наизглед једноставним речником, тихо и веома прецизно, песник ствара слике из свакодневног живота и изоштрене их доводи пред очи читалаца. Осим тога, Борковец се кроз своју поезију често обраћа природи, као супротности граду и урбаном животу. Према сопственим речима, велики утицај на његово стваралаштво извршио је немачки експресионизам (Тракл, Хејм, Готфрид Бен, група Плави Јахач), као и руска поезија (посебно песника у егзилу), док се у чешкој књижевности угледао највише на Јана Скацела, Ивана Верниша, Бохуслава Реинека и Збињека Хејду. У једном разговору за Радио Праг о својим скорашњим песмама рекао је и следеће: Два главна мотива се, ипак, могу констатовати. Први је пређашњи заједнички живот на крају града. Ова периферија или ово предграђе ипак има свој посебан карактер, јер су Черношице, где живим,предграђе чувено по вилама. Али након [Другог светског] рата је доста пропало. То је формално било пресудно, заправо, за форму ових фрагментарних сонета. Други главни мотив је циклус песама о соби, са стварима које се у соби налазе.

            На позив Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, организатора 46. Дисовог пролећа, Петр Борковец боравиће први пут у Србији од 18. до 23. маја 2009. Осим Краљева љубитељи поезије биће у прилици да чују овог представника млађе генерације чешких песника и у Чачку (20. маја), односно у Београду 22. маја. Покровитељ програма је предузеће „Ауто-Чачак“, генерални увозник Шкода аутомобила за Србију.

18. мај 2009.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ 46. ДИСОВОГ ПРОЛЕЋА У БЕОГРАДУ

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ представила је 18. маја 2009. овогодишње, 46. по реду, Дисове свечаности у Библиотеци града Београда. О добитнику Дисове награде, песнику Николи Вујчићу говорила је песникиња и члан жирија Тања Крагујевић

О манифестацији, која слави Диса и песништво, али истовремено подстиче културне и креативне идеје и таленте младих, говорила је Даница Оташевић, директор Библиотеке.

У Београду су саопштени и резултати конкурса за рукопис за прву песничку збирку и есеј о Дису. Добитник награде „Млади Дис“ је Бојан Васић (1985), апсолвент на Филолошком Факултету у Београду, групе за српски језик и књижевност, из Банатског Новог Села.

Прва награда за есеј о Дисовом стваралаштву припала је Александри Ђурић из Горњег Милановца, друга Жељку Тимотићу из Ваљева, док је трећу награду добила Соња Шљивић из Београда.

Добитницима ће награде бити уручене 21. маја на свечаности испред Дисовог споменика коју Библиотека организује u 18 часова у славу песништва и младих.

16. мај 2009.

ПРВИ СУСРЕТИ ДИСОВИХ ШКОЛА И БИБЛИОТЕКЕ

          У суботу, 16. маја 2009. године, у Заблаћу  у оквиру 46. „Дисовог пролећа“ одржан је први сусрет ученика и наставника свих  школа из Србије које носе име песника Владислава Петковића Диса и Дисове библиотека из Чачка. Сусрет је одржан у месту где је 27. фебруара по старом календару (10. марта по новом) 1880. године Дис рођен као девето дете у породици Димитрија и Марије Петковић.

          Домаћин сусрета била је Основна школа у Заблаћу која од 1963. године носи име највећег завичајног песника, а гости су били ученици и наставници из још пет школа из Србије које носе Дисово име: Основне школе из Грљана (општина Зајечар) и основне школе из Београда, Приватне основне школе из Београда и Приватне основне школе из Новог Сада, као и из Приватне гимназије из Београда.

          Организатори сусрета су Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ и потомци породице Петковић Љиљана Јаничић и Лиса Браун (унуке Дисове најмлађе сестре Ружице), које су такође присуствовале програму

Љиљана Јаничић и Лиса Браун, потомци пордице Петковић

          На почетку сусрета Даница Оташевић, директор Библиотеке одржала је слово о породици Петковић и селу Заблаћу и показала књигу рођених крштених у заблаћској цркви у којој је под бројем десет уписано име Владислава Петковића Диса и подаци о његовом крштењу. У делу програма „Ученици за Диса“ учествовали су Милена Дуканац из школе домаћина, Теодора Козомора и Миљана Митић из Основне школе из Бограда, Владан Здравковић из Основне школе из Грљана, као и Клара Златанов и Бранислава Ивковић из Приватне основне школе из Београда. Гости су посетили и цркву Светог Архангела Гаврила у којој је Дис крштен, као и Парохијски дом и огранак Градске Билиотеке у Заблаћу. Програм је настављен у Чачку, где су гости посетили Народни музеј и изложбу посвећену овогодишњем лауреату Дисове награде, Николи Вујчићу, која је у Дому културе отворена 13. маја.

Деца из Београда на скупу пред Дисовом сликом

Учесници сусрета испред школе у Заблаћу која носи име Владислава Петковића Диса

          Сусрет на ком су склопљена нова пријатељства протекао је у изузетно пријатној и срдачној атмосфери, а учесници су се растали уз обећање да ће окупљање постати традиција.

13. мај 2009.

Реченица дуга као лет

            Традиционалну изложбу посвећену добитнику Дисове награде за 2009.  годину, Николи Вујчићу, отворио је 13. маја прошлогодишњи лауреат Владимир Копицл. Аутор изложбе и пратећег каталога је библиотекар Душица Косић, а на отварању изложбе о  Вујчићевом животу и делу, Копицл је казао:
            „Поезија Николе Вујчића указује пре свега на живот лиричара, онога коме је реч драгоцена, несвакодневна дисциплина из које провејавају снажне сензације сабране у младим песниковим данима а доцније у тело његових песама и књига, примерено времену и искуству, уписиване не увек истим али увек примерно сабраним редом и радом у језику.
            Кућа, најближи у њој, као и слике најближе живе и неживе околине, воде, светлости, боја и њихових мена, оне су речи и сензације које творе семантички и језички амбијент Николине поезије још од прве његове књиге „Тајанствени стрелац“. А сам тај наслов уједно је и трајна метафорична назнака свега онога што стоји изван управо тако именованог круга битних му слика и појмова као само име стрепње или страха, као вечито присутна свест о присуству свега песнички и не/песнички другог које је увек ту негде уз нас, у нама, или на рубовима светова које додирујемо стихом и својим животима.
Што давно рече овогодишњи лауреат Дисове награде: одавде гледано стабло које баца сенку на прозор уопште није велико, а колико је не-мало, то јест огромно, овде сабрано стабло његовог песничког, уредничког и свакојаког другог јавног и приватног живота управо уз трагове сабране око нас моћи ћете да просудите и сами, онолико колико се тим сликама, принтовима и сенкама приљежно позабавите“.

13. мај 2009.

ОНИ СУ ЧИТАЛИ

У мају сви путеви воде у Чачак, у град у коме се гласно изговара и негује поетска реч. Дисов завичај ослушкује савремене песничке гласове и окупља песничко братство и поштоваоце. У дане када се у Дисову част и у част добитника Дисове награде Николе Вујчића одржавају бројни програми, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ једно вече посвећује лауреатима престижних српских књижевних награда којима су песници овенчани у претходној години.

На књижевној вечери под називом „Вече награђених песника“, 13. маја, своје песничко јесам казивали су Мирослав Максимовић (награда Десанка Максимовић), Владимир Копицл (добитник Дисове награде), Небојша Деветак (Змајева награда) и Дејан Алексић (награда Бранко Ћопић).

О заједничкој нити која повезује ове песнике и њихово стваралаштво пред бројном чачанском публиком говорио је књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков, док је слово о песницима и њиховом богатом песничком опусу приредила Маријана Матовић.

Када дође дан Страшнога суда, навео је речи енглеске књижевнице Вирџиније Вулф Аћимовић,  и када пред Створитеља и Спасиоца  изађу сви: инжењери са својим нацртима, моделари и макетари са својим макетама, сликари са својим ролнама, негде у дну видика Господ ће препознати једну раздрагану, превише за ту прилику бучну и шаролику гомилу писаца и још бројнију скупину читалаца  њихових књига са њиховим књигама под мишкама. Тада ће угледавши ту заиста шаролику и раздрагану скупину, Спаситељ казати: „Овима не треба опроштаја они су читали“.

11. мај 2009.

46. ДИСОВО ПРОЛЕЋЕ
 МАЈ 2009. ГОДИНЕ

Понедељак, 11. мај у 20 часова, Горњи хол Дома културе
ПОНОЋ ЈЕ...ЛЕЖИМ А СВЕ МИСЛИМ НА ТЕ
(Ноћ српских песника)
Учествују: Александра Лукић, Мирјана Миленковић, Јована Радовановић, Лазар Трифуновић, Петар Гавриловић, Милош Кувекаловић, Илија Николић, Дуде Лукић, Никола Радојковић
Избор песама: Драга Гавриловић
Реализација: Алтернативна радионица „Реч“

Среда, 13. мај, средњи хол Дома културе у 19 часова
ВЕЧЕ НАГРАЂЕНИХ  ПЕСНИКА
Учествују:

1. Небојша Деветак (Змајева награда)
2. Мирослав Максимовић (награда Десанка Максимовић)
3. Дејан Алексић (награда Бранко Ћопић)
4. Владимир Копицл (Дисова награда)

О поезији говори: Милета Аћимовић Ивков
Музика: Стефан Анђелковић, флаута, II средње музичке школе, (класа професора Кароља Марочека). Композиција Ернеста Келера „Adaggio patetico“.
Водитељ: мр Маријана Матовић
Отварање изложбе „Реченица дуга као лет“, посвећене добитнику Дисове награде Николи Вујчићу.
Аутор: Душица Косић

Петак 15. мај, Ликовни салон Дома културе, 19 часова
13. Пролећни анале
У СЛАВУ СЛИКАРСТВА НА ПОЧЕТКУ 21. ВЕКА.
Селектор: Оливера Вукотић
Излажу: Шемса Гавранкапетановић, Зоран Граовац, Зоран Јовановић Добротин, Бора Иљоски, Јадран Крнајски, Велизар Крстић, Димитрије Пецић, Бранко Раковић, Милан Сташевић (сви из Београда), Бојан Оташевић (Крагујевац), Александра Павићевић (Пожега) и Јелена Шалинић (Краљево).
Жири за награде: Василије Сујић, Ивона Рајачић Барандовски и Зоран Ерић.
Реализација: Ликовни салон Дома културе, уредник: Весна Петровић

Субота, 16. мај, Основна школа „Владислав Петковић Дис“, Заблаће, 12 часова
Први сусрет школа које носе име песника Диса
Учествују: Школе из Грљана (општина Зајечар), Београда, Новог Сада и Заблаћа

Понедељак, 18. мај, Библиотека града Београда, 12 часова
Представљање 46. Дисовог пролећа у Београду

Уторак, 19. мај, Краљево, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ у 19 часова
- Књижевно вече чешког песника Петр Борковеца.
- Представљање 46. Дисовог пролећа

Среда, 20. мај, Уметничка галерија „Надежда Петровић“,  19 часова
ДИСУ У ГОСТИМА - књижевно вече чешког песника Петр Борковеца (Покровитељ гостовања је „Ауто Чачак“).

Четвртак, 21. мај, црква Св.  Архангела Гаврила, 12 часова 

        - парастос Владиславу Петковићу Дису
          -свечана додела награда за литерарне радове ученика основних и средњих школа Моравичког           округа.

Четвртак, 21. мај, Двориште Народног музеја у Чачку, 18 часова

        - слово о поезији казује Саша Јеленковић, песник

        - додела награде "Млади Дис"

        - додела награда за есеј о Дису

        - ПЕСНИЦИ ДИСУ, учествују: Дејан Илић, Даница Вукићевић, Саша Јеленковић и  Петр Борковец.

        - казивање стихова Владислава Петковића Диса

Музика: Милица Антоновић, солиста, II разред ниже музичке школе (класа професора Драгане Вуковић)

Петак, 22. мај, Велика сала Дома културе у 19, 30 часова

ВЕЧЕ ДОБИТНИКА ДИСОВЕ НАГРАДЕ
        -  поздравна реч градоначелника  

        - додела Дисове награде Николи Вујчићу

Учествују: лаурет Никола Вујчић, књижевни критичари проф. др Михајло Пантић, Тања Крагујевић, Љиљана Шоп и Ненад Шапоња.

Стихове казује: Иван Јагодић
Музика: Марко Марић, студент треће године музичке академије у Београду (клавир)

Организатори: Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ и Одбор Дисовог пролећа

Покровитељи манифестације: Скупштина града Чачка и Министарство културе Републике Србије.

Поноћ је...

Под светлошћу свећа, музику са пианина и флауту, чачанска публика „путовала“ је кроз најлепше љубавне стихове српског песништва у понедељак, 11. маја 2009. Ноћ српских песника под називом ПОНОЋ ЈЕ...ЛЕЖИМ А СВЕ МИСЛИМ НА ТЕ организована је под покровитељством Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ а у оквиру 46. Дисових свечаности.

Вече је „отворила“ осмогодишња Ива Вуковић на клавиру, а потом су најлепше стихове Алексе Шантића, Владислава Петковића Диса, Бранка В. Радичевића, Милоша Црњанског, Милана Ракића, Јована Дучића, Васка Попе, Пере Зубца, Рада Драинца, Десанке Максимовић и других српских песника казивали Александра Лукић, Мирјана Миленковић, Јована Радовановић, Владимир Рашић, Лазар Трифуновић, Петар Гавриловић и Никола Радојковић, чланови Алтернативне радионице „Реч“. Времеплов кроз српску љубавну поезију направила је Драга Гавриловић, руководилац радионице, која је формирана 2004. године и од тада је приредила већи број културних програма. Стихови су казивани уз музичку пратњу Илије Николића на клавиру и Саре Иконић  на флаути.

Да ово буде ноћ за незаборав побринуле су се девојке у балским хаљинама и младићи у црним пеларинама који су дочекивали публику, а дамама даровали по цвет.

23. април 2009.

МЛАДИ ДИС У ЧАЧКУ

            Поводом три деценије постојања конкурса за рукопис за прву песничку збирку, који се расписује у оквиру културне манифестације Дисово пролеће, Градска библиотека „Владислав Петкович Дис“ уприличила је 23. априла промоцију књиге „Време се завршило“ Владимира Стојнића, лауретата награде Млади Дис за 2008. годину. Књига Владимира Стојнића објављена је у едицији Токови коју је Библиотека од 1979. године наменила првенцима младих аутора. На свечаности у Чачку о књизи је говорио мр Предраг Петровић, док је стихове казивао сам аутор.

            „Прва збирка песама Владимира Стојнића доноси поезију богате лирске имагинације која се од чулног доживљаја света креће ка надстварном, ка ономе што остаје после катаклизмичког распада временских и просторних координата стварности. Различите су могућности искорака у надстварно у Стојнићевој поезији. Од слутње и интуиције, израженог сензибилитета за „говор” тишине и ћутања до позивања на искуство савремен физике која се својом загледаношћу у структуру материје и космоса одавно приближила метафизици. Претварње чулног доживљаја света у метафизичко ослушкивање надолазећих есхатолошких дрхтаја чини Стојнићеву поезију отвореном за одјеке једног богатог књижевног наслеђа – од библијских књига до поезије Владислава Петковића Диса и Миодрага Павловића“, истакао је Петровић на промоцији у Чачку.

ПОЕЗИЈА

ослобођена крв
без граница
у простору како лебди

сумрак јесењег поднева
у који би поново ушао
али је само у теби и нигде више?

мрља од уља
на бензинској пумпи
негде у пустари?

време глуво и бучно
које протичући стоји
стојећи протиче?

слобода која прождире
слободу која прождире
слободу која прождире...

звезда од костију
рођена у земљи
нечијем небу?

вертикално написане речи
у белој тиранији.

ПОВЕЉА ЗА СИМОНИДУ БАЊЕГЛАВ

            Поводом светског Дана књиге, 23. априла, у оквиру манифестације 46. „Дисово пролеће“, по први пут је додељена Повеља Дисовог пролећа за слепе и слабовиде песнике. Награду, која се састоји од Повеље и новчаног дела у износу од 10.000 динара, додељују Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ и Центар за визуелне уметност „Круг“. Повеља Дисовог пролећа према оцени жирија који је радио у саставу: Слободан Николић, Слађана Лишанин и Оливера Недељковић, додељена је Симониди Бањеглав из Београда. На свечаности уприличеној добитнику награде Млади Дис Владимиру Стојнићу и лауреату Симониди Бањеглав, награду је уручио Божидар Плазинић руководилац „Круга“.

            Симонида Бањеглав рођена је 1972. године у Београду. Завршила је факултет музичке уметности, а магистрирала је на одсеку за етно музикологију. До сада је објавила две збирке песама „Стихопатологија за одрасле“, 2007. године и „Књига перспективне поезије“, 2008. године. Добитница је прве награде на међународном конкурсу поезије у Тузли, 2007. године, а своју поезију до сада је објављивала у бројним књижевним часописима. Живи и ради у Београду.

УКРАДЕНА ПЕСМА

Ову је песму написао најбољи песник на свету
Инспирисан и расположен у давном, сунчаном дану.
Написао ју је на папирну салвету
И заборавио у ресторану.

Салвету је однео ветар
Без гласа и буке,
Полако, метар по метар,
Право мени у руке.

Без једног јединог доказа и без иједног сведока,
Најбољи песник на свету је могао да се слика.
Мог`о је да се љути, да каже да сам стока,
Што крадем песму од њега – најбољег песника.

Ја могу ову анегдоту
Да проследим на многе адресе
Јер честа је појава у животу
Да твој рад ветар другом однесе

16. април 2009.

ЧАЧАНСКИ БИБЛИОТЕКАРИ НА КОНФЕРЕНЦИЈИ НЦД У БЕОГРАДУ

            И ове године чачанска Библиотека имаће учеснике на VIII конференцији Националног центра за дигитализацију у Београду (Математички факултет, 16. април 2009). Библиотекар Мирко Дрманац имаће излагање на тему "DIGITAL PRESERVATION AND MANIPULATION OF AUDIO AND VIDEO MATERIALS IN PUBLIC LIBRARY CACAK", док ће библиотекар Богдан Трифуновић одржати презентацију под насловом "WEB ARCHIVING PROJECTS END-USER PERSPECTIVE". На овај начин наша установа доказује високе домете и планове у дигиталној заштити завичајне баштине.

8. април 2009.

Среда, 8. април, Велика сала Дома културе у 19 часова
ПЕСМЕ ПРЕДАКА

У организацији Градске библиотеке "Владислав Петковић Дис" у Чачку је одржан веома успешан концерт Зорана Бранковића, једног од оснивача чачанске рок сцене, етно и џез кантаутора из Београда. Поред Зорана Бранковића чачанској публици и 46. Дисовом пролећу представили су се Биљана Петковић, солиста, Сретен Попара, гитара, Бора Ђорђевић, фронтмен групе "Рибља чорба", и хор ОШ "Др Драгиша Мишовић" под руководством Стојана Гузине.

Породица Бранковић долази у Чачак 1955. године где је Зоран завршио основну школу, Гимназију и Вишу техничку школу. Припада генерацији младих која је 70-тих година прошлог века почела да свира рок музику, глуми на сцени тек изгређеног Дома културе, која је доносила нове звуке из света, а свету давала „Песме родног краја“ и „Песме предака“.

Од 1969. године Зоран Бранковић свира паралелно народну музику и рок. Зоран Бранковић је почео у легендарним „Белим вишњама“, а затим је основао групу „Дечаци са Мораве“ у којој су почели своју каријеру Бора Ђорђевић, Радомир Михајловић Точак и многи други. Са рок групом „Наутилус“ 1974. године  Бранковић наступа на „Хит паради“ у Чачку, 1978. оснива групу „Ватра“ са којим снима први сингл. Од „Ватре“ 1980. настаја чачански састав „Крвна група“ коју оснивају Бранковић, Љубинко Милошевић и Срећко Максимовић. „Крвна група“ материјал за први сингл снима у Лондону, а плочу издаје загребачки „Југотон“. Чачански састав за ПГП снима прву ЛП плочу „Црна рупа“ а за другу ЛП плочу „За тебе ћу почети од нуле“ осим Бранковића текстове пишу Бора Ђорђевић и Бајага. „Крвна група“ као специјални гост наступа 1984. на Гитаријади у Зајечару и на бројним концертима по Југославији и иностранству. „Крвна група“ и данас је присутна на музичкој сцени Чачка.

Зоран Бранковић свирао је годинама у народном оркестру „Бећари“  Станимира Стојановића – Муша и са овим оркестром снимио је 70-их година прошлог века више песама на текстове Обрена Пјевовића: „Иде Миле“, „Цура бере цвеће“, „Моравско предвечерје“, а са Мирославом Илићем „Закуцај срећо на моја врата“. Оркестар „Бећари“ пратио је на великим југословенским и светским турнејама Мирослава Илића, Силвану Арменулић, Василију Радојчић, Жарка Данчуа и друге познате певаче народне музике. Народни мелос Бранковић је наставио да негује је и у групи „Нови споменари“ са којом је наступао 90-тих година. За Радио Београд Зоран Бранковић оставио је бројне трајне снимке народне и забавне музике. Од 2000. године снимио је више DVD издања са обрадама изворних народних песама под насловом „С колена на колено“, „Тројанац“ и „Бранковићи“, као и забавне музике „Тамо где почиње љубав“ и „Музика Београда“.

Други живот Зорана Бранковића одвијао се на позоришним даскама Дома културе. Са Театром „Чачански млади“ 1971/72. играо је представе „Лудак“ и „Ја сам наследник Пелеа“ на текстове Слободана Матовића за које је писао музику. Био је један од оснивача Драмског студија Дома културе и осим глуме писао је за бројне представе сонгове и музику. Да поменемо само представе „Поздрави неког“, „Мали принц“, „Фрагменти“, „Плави чуперак“, „Нешто лепо“. На Четвртом фестивалу аматерских позоришта Србије 1974. године, Зоран Бранковић је добио награду за музику у представама „Мали принц“ и „Фрагменти“, а три године касније трећу  награду на Фестивалу  дечје музике у Нишу.
Из ове генерације младих Чачана „изашли“ су књижевници Бранко Кукић, Јован Николић Јоф и Слободан Матовић, музиком су наставили да се баве осим Зорана, Бора Ђорђевић, Точак, сестре Љиљана и Биљана Миловановић, глумом Драга Ћирић, Милутин Гиги Јевђенијевић, Бранко Благојевић Ђембо и други.

Негујући завичајну баштину и афирмишући људе који су допринели развоју културе, Градска библиотека је у оквиру 46. Дисовог пролећа организовала концерт Зорана Бранковића, који је дао велики допринос развоју музичког и позоришног живота Чачка. После 35 година Бранковић је поново учествовао на Дисовом пролећу: 1974. године писао је музику за рецитал дечје поезије Густава Крклеца, лауреата 11. Дисовог пролећа.

2-3. април 2009.

ГОСТ 46. ДИСОВОГ ПРОЛЕЋА КЊИЖЕВНИЦА МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ

Поводом светског дана дечје књиге, 2. априла, гост 46. Дисовог пролећа и чачанских основних и средњих школа била је Мирјана Булатовић, књижевница из Београда.

2. априлa 2009. године књижевница је била у посети ОШ "Др Драгиша Мишовић", Техничкој школа, Гимназији, Прехрамбено -угоститељској школи и Дечјем одељењу Градске библиотеке

У посети ОШ "Др Драгиша Мишовић"

            Са основцима Мирјана Булатовић разговарала је о јунацима својих књига Школа љубави, Романчић о поштењу, Хвала аутобусу који није дошао, Хотел земља и другима.

У посети Техничкој школи

У посети Гимназији

У посети прехрамбено-угоститељској школи

Са ученицима Гимназије, Техничке и Прехрамбено-угоститељске школе, Мирјана Булатовић разговарала је о заштити младих од болести зависности. Ауторка романа Ђаво у праху, који говори о исповести наркомана, одржала је до сада око 200 предавања о наркоманији.

У посети Дечјем одељењу Градске библиотеке

            МИРЈАНА  БУЛАТОВИЋ  рођена  је  19.  јуна   1958.  године  у  Ловћенцу  (Војводина). Завршила  је  гимназију  у  Србобрану  и  књижевност  на  Филозофском  факултету  у  Новом  Саду. Радила  је  најпре  у  Подгорици,  као  новинар  и  лектор,  потом  у  Новом  Саду,  а  осећање  странца  искусила  је  у  Лондону,  живећи  у  британској  престоници  четрнаест  месеци  (1985.  и  1986). Од  1989.  живи  у  Београду,  углавном  као  слободни   уметник. Почетком  2001.  изабрана  је  за  уредника  Трибине  Француска  7  Удружења  књижевника  Србије,  чији  је  члан  од  1987.  године.
            Мирјана  Булатовић  до сада  је  објавила  дванаест  књига  поезије  и  шест књига  прозе. Књиге поезије су Стопало на дну света, Хотел Земља, Школа љубави, Химна књига и др. Познати романи Мирјане Булатовић су; Ђаво у праху (исповести наркомана), Романчић о поштењу, Хвала аутобусу који није дошао, Велике мисли малих људи и др.

3.април 2009. година књижевница ће посетити : ОШ "Ђенерал Марко Ђ. Катанић" Бресница, ОШ "22. децембар"  Доња Трепча, ОШ "Танаско Рајић" Чачак, ОШ "Владислав Петковић Дис" Заблаће - 

Ново електронско издање
Мирјана Булатовић - ЂАВО У ПРАХУ

Поводом гостовања у Чачку на светски дан дечје књиге (2. април) књижевница Мирјана Булатовић учинила је веома леп и хуман гест, тако што је поклонила електронско издање своје књиге "ЂАВО У ПРАХУ", са молбом да књига буде објављена на сајту Градске библиотеке Чачак. Ауторка је посебно нагласила да јој је жеља да се књига што више пута преузме, умножи и проследи другим људима. Или како је то истакнуто на почетку књиге: Умножавање ове књиге дозвољено је и пожељно.
Зато изволите и проследите даље!

Књигу можете пронаћи у делу Електронска издања нашег веб сајта, а директан линк је http://www.cacak-dis.rs/elektronska_izdanja/djavo-u-prahu.pdf