Мјуриел Барбери: Отменост јежа, Чаробна књига, 2008.

            Бројне књижевне награде међу којима је и признање за најчитанију књигу у француским библиотекама, добро осмишљен маркетинг издавачких кућа, интригантни блурбови на задњој корици, као и екранизација која је касније уследила, свакако су допринели да роман професорке филозофије Мјуриел Барбери "Отменост јежа" освоји милионе читалаца најпре у Француској, а потом и у Италији, Немачкој, Шпанији и другим земљама Европе. Ипак, ово префињено, софистицирано, али забавно и духовито штиво, стицало је своје нове читаоце, пре свега, захваљујући препорукама оних који су већ постали заљубљеници у њега. Као у оним давним, скоро заборављеним ланцима пријатељства, у непосредним наговорима и на Интернет-форумима, читаоци овог књижевног остварења од његовог објављивања 2006. године до данас, својим читалачким задовољством потврђивали су речи једне од главних јунакиња овог романа: "у данашње време, очајнички вам је потребна уметност. Жарко желите да се поново повежете са својом духовном опсеном, страсно жудите да вас нешто спасе биолошке предодређености, да не би сва поезија и сва величина биле протеране с овог света."

            Прича о спасилачкој и утешитељској улози уметности, о снази предрасуда, о улогама које су нам додељене, али и онима које сами бирамо следећи линију мањег отпора, о пријатељству које се може развити и тамо где га нико не би очекивао, о дивљењу кога једва да је преостало у свету, о сталожености и миру који се, ипак, могу пронаћи ако трагамо за узвишеним, исприповедана је у два гласа. Први припада неугледној, неупадљивој, али изузетно образованој педесетчетворогодишњој Рене Мишел, кућепазитељки луксузне зграде у париској улици Гренел, а други једној од најмлађих тамошњих станарки – интелигентној и за свој узраст изузетно зрелој Пенелопи Жос, кћери моћних и угледних родитеља. Из ове две, само наизглед различите перспективе, из угла зреле жене из нижих слојева друштва, и угла дванаестогодишњакиње која одбија да живи у окружењу неосетљивом на све осим на новац и углед заснован на њему, предочена је свакодневица ужурбаног човека обузетог собом и формом толико да постаје слеп за све што се не уклапа у његову властиту слику, стереотипе и залеђену представу о свету који га окружује. А видети даље од себе, искорачити из властите сенке, једина је могућност да заиста сусретнемо Другог. Стога се јунакиње Мјуриел Барбери не баве вулгарно материјалним светом тек да би га још дубље презрле, већ су обе, подстакнуте својом омиљеном лектиром, међусобном пријатељском наклоношћу, као и променама које ће у њихове животе унети њихов нови сусед, помно загледане у све што се око њих збива како им не би промакли они "вечни тренуци" – у којима се сасвим јасно, свакоме понаособ, указује смисао властитог постојања. Задатак који нам је дат не мора бити величанствен, његово испуњење мора бити такво, сугерише нам ово дело непрентециозне нарације, али чврсте књижевно-филозофске утемељености.

            Надамо да ће и међу корисницима чачанске Библиотеке бити оних којима ће читање овог романа у преводу Мелите Лого-Милутиновић представљати истински ужитак, као и да ова препорука неће бити последња карика у ланцу којим се непрестано умножавају његови читаоци.

Оливера Недељковић