Питајте библиотекара

Оливера Тодоровић: Мјау, Надежда, Алнари, Београд, 2009.

            Уколико на карти размере 16.500.000 упрете кажипрстом у место  на коме се секу упоредници и подневци на 58º 00´ географске дужине и 56º 15´ географске ширине, управо у тачку која означава руски град Перм, раздаљину до Београда, која у стварности износи 4.500 km, најједноставније ћете моћи да изразите једним јединим просечним педљом. Удаљеност и могућа блискост између ових двеју тачака оличене у мноштву сличности и разлика у свакодневном животу, менталитету и карактерологији житеља ова два града самеравана је мање егзактним, али суптилним начинима у недавно објављеном роману Мјау, Надежда Оливере Тодоровић. Искуства стечена за време боравка у Русији утемељена на непосредном поређењу двају словенских, православних народа која се сасвим спонтано наметало, уз изузетан посматрачки дар, убедљивост, концизност и прочишћеност израза, утицали су да романескни првенац ове књижевнице рођене у Чачку, буде  читљиво и истовремено смисловима богато штиво.
            Роман чини шездесетак писама чије копије је прикупио, архивирао и хронолошки поређао у причу, Волођа, припадник руске обавештајне службе. Заокупљен судбинама из ових писама, и сам спознавши да  је страстан читалац у њему надвладао професионалца задуженог за праћење странаца, он писма одаслата из Перма у Србију и друге делове Русије, приређује за штампу. Чини то у уверењу да она осликавају драматичан период у историји како српског, тако и руског, народа истичући при том: у њима скоро да нема историјских чињеница, али има нечег важнијег од тога, доказа како си неки историјски догађаји утицали на људске судбине. Епистоле које  представљају само она писма упућена из подножја Урала у српску престоницу у периоду од 1993. до 1998. године, исписују наши грађани које су послови у грађевинским фирмама и друге животне околности, одвеле у милионски град на ледом окованој реци Ками, као и Руси са којима они одржавају присне везе. Из свежња приређених писама пред нама се указује читав низ упечатљиво представљених женских ликова, за које се везујемо као за себи веома блиске особе. Повлашћено место међу њима свакако припада лику Београђанке Дуње Јечменице која са шестогодишњим сином Луком напушта родни град, пратећи супруга на привременом раду. Из њене визуре су нам, најчешће, представљена два лица само наизглед истог савременог света.
            Са изузетном вештином повлачећи конце своје, само на први поглед једноставне приче, Оливера Тодоровић са изузетном смислом за детаљ слика та два поднебља и као на цртежима за децу на којима треба уочити разлику, бележи све оне изненађујуће, али дубоко аутентичне противуречности које почивају на природној предодређености, из ње проистеклој организацији свакодневног живота, као и оне које почивају на супротности менталитетских склопова и карактера њених јунака.
            Након романа Мјау, Надежда, несумњива приповедачка обдареност Оливере Тодоровић, али и умеће да скоро математички прецизно конципира своје дело у свим његовим слојевима и смисловима, наводе нас на ону стару, али много пута потврђену Хардијеву мисао да су књиге које се лако читају засигурно тешко и дуго писане. Јер, додали бисмо, сигуран залог за њихову убедљивост, јесте све оно што је претходило самом стваралачком чину, оно што је преживљено и дубоко проживљено.

Оливера Недељковић