2010 | 2009 | 2008 | 2007 | 2006
29. децембар 2009.
Радослав Петковић, Савршено сећање на смрт, Стубови културе, 2007.
 Овај роман који је био у најужем избору за добијање НИН-ове награде за 2008. годину представља сложено књижевно остварење. Аутор Радослав Петковић радњу свог дела смешта у византијски 15. век, у време пада Цариграда у руке једног од најславнијих османских султана, Мехмеда II који је после ове велике победе понео и надимак Освајач.
Петковићев роман прати живот, односно кључне моменте из живота монаха Филариона, упоредо са последњим данима постојања Византијског царства. Поред Филариона и Гемистоса, Великог судије са Пелопонеза, иначе познате историјске личности постоји низ споредних ликова чија се судбина везала за ове године које су представљале границу историјских епоха. Смрт у наслову романа у ствари представља смрт једног света. Аутор нариче над судбином те величанствене цивилизације. Међутим, да би превазишао слабости класичног историјског романа и да би обликовао специфичан поетички, естетски облик Петковић је дотакао низ тема које на моменте могу да обесхрабре читаоца.
Аутор преплиће различите просторне одреднице, као и историјске личности попут Хермеса, Заратустре, Питагоре, Платона, В. Б. Јејтса и настоји да прошлост, садашњост и будућност релативизује кроз једно филозофско искуство. У сваком случају може се закључити да овај роман представља ванредно и аутентично богаћење савремене српске књижевности.
Мирко Дрманац
22. децембар 2009.
Љиљана Хабјановић Ђуровић, Вода из камена, Глобосино, 2009.
 Најновији, десети, роман Љиљане Хабјановић Ђуровић (Крушевац, 1953), Вода из камена који на корицама овековечава оригиналну фотографију верника окупљених око цркве Покров Пресвете Богородице у Ђунису (подигнуте 1934) је пети роман из њеног духовног циклуса (Запис душе, Свих жалосних радост, Игра анђела, Петкана), а надахнут је истинитом повести о великом чуду Неба и Земље која се почела ширити у манастиру Свети Роман на празник Светог Архангела Гаврила.
По речима романсијерке која је својеврстан српски и балкански књижевни феномен, на празник Свете Петке 2001. лета Господњег јеромонах Стефан Ђорђевића из манастира Света Петка у Стублу код Краљева исприповедао јој је „истиниту причи о вери и невери“.
Радња се догађа у Србији крајем деветнаестог и почетком двадесеттог века у селу Ђунису, крај потока, на једном камену где је малена Милојка угледала Пресвету Богородицу. ... А када је и списатељица ове чудесне и аутентичне приче у којој се наизменично смењују нежност и горчина спустила дланове и чело на камен који је дотицала Најчистија, почела је сваке године да ходочасти у Ђунис.
… Овог 2009. лета Господњег навршава се 111 година од када се збило ово чудо о бројним знацима Божје присутности на земљи, 100 година од смрти главне јунакиње Милојке Јоцић, 75 година од када је у Ђунису подигнута црква посвећена Покрову пресвете Богородице и 41 година од када је крај ње основан женски манастир... Али, паралелно са чудесима у Ђунису, ауторка пише и о чудима у католичком свету, у Португалу.
Вода из камена читаоцу открива животописе неколико кључних јунака и породица „чије је душе и умове ускомешао овај догађај који је многима од њих заувек променио и обележио животе“. Пратећи Милојкин живот од рођења до смрти, ауторка прати и трагичну судбину њене породице, оца, деде, маћехе, браће и сестара... Најмлађи Милојкин брат Драгутин Дража Јоцић своје сећање на сестру Милојку и свети догађај на Марковини је објавио у брошури „Чудесна повест“ коју издаје управа манастира Покров Пресвете Богородице. Дирљива је и судбина Милојкиног мужа Тодосија и њихово двоје деце, али ту су и трагичне животне приче оних који видеше, а не повероваше - игуман Данило, поп Љубодраг, Љупче Бленто, Госпа Драга начелниковица, Здравко добошар, учитељица Радојка...
Хабјановићка свој роман о победи добра над злом тј. о доброти и милосрдној љубави Мајке Божје завршава у молитвеном тиховању: Слава Теби, Пребивалиште светлости. Слава Теби, Свемајко и Богомајко! Слава теби за све“. Вода из камена је непресушни извор божанске силе и неизбрисив траг великог чуда Неба и Земље, а „чуда се збивају да би се верни радовали, да би се слабоверни учврстили у вери и да би се неверни привели на пут Божји“.
Милица Баковић
15. децембар 2009.
Амин Малуф, Поремећеност света, Лагуна, 2009.
 Амин Малуф је рођен у Бејруту 1949. године у арапској породици католичке вере. Студирао је социологоју и економију, дуго времена је радио као новинар и репортер бејрутског дневног листа, за који је у време вијетнамског рата извештавао из Сајгона. Када је у Либану 1976. године отпочео грађански рат емигрирао је са породицом у Француску. По доласку у Париз радио је неко време као уредник једног недељника, док није постигао светску славу са есејом Крсташки ратови у очима арапа(1983). Потом објављује још неколико романа: Леон Африканац(1986), Самарканд(1988), Вртови светлости(1991), Танисова стена (1993), Левантски ђердан(1996), Балдасарево путешествије(2000). У књизи Порекла (2004) Малуф заправо даје неку врсту колективне биографије својих предака раштрканих по свету. За роман Таниосова стена добија Гонкурову награду, највеће француско књижевно признање. Славни есеј Убилачки идентитет (1998), преведен је чак на 37 језика, донео је писцу почасне докторате неколико угледних светских универзитета. Овде се писац залаже за истарживање и прихватање сопствених културних многоструких припадности и жестоке борбе против концепције идентитета који настији да потре различитости. Ову идеју Малуф наставља у свом најновијем роману Поремећеност света, који је већ изазвао велику пажњу како читалаца тако и критике, па је у септембру ове године поменуто дело награђено наградом Књига и права човека.
Амин Малуф у својој новој књиози покушава да нас упозори на многоструке опасности, заблуде и поремећености које су присутне у овом новом миленијуму. Скреће нам пажњу не само на економску и финансијску, већ и на интелектуалну, моралну, климатску, верску и кризу идентитета, које су довеле до пропасти многих цивилизација. Поставља се питање:да ли иста судбина очекује и ову нашу, исцрпљену цивилизацију у којој доминирају две културне целине – западна и источна? Као припадник две цивилизацијске сфере, арапске и западњачке, он покушава да их разуме враћајући се у историју не би ли успео да објасни њихове неуспехе. Док осећање понижености мотивише мржњу и фанатизам без преседана у арапском свету у ком политика иструментализује религију, дотле се у западном прокламоване вредности ретко примењују у односу са другима и често служе као маска у трци за доминацијом и богатством. Једном речју, једни се размећу реториком насиља, али су у суштини немоћни, а други истичу своје демократске врлине док у пракси неретко врше насиље.
Поремећеност света је Малуфов покушај да раскринка узроке поремећености, узроке варварстав у име верског, етничког, националног или неког другог идентитета, покушај који ће свакако занимати оне који су осетили његове, макар колективне последице. А нажалост, то смо сви.
Б. Раичић
8. децембар 2009.
Ђоакино Ланца Томази, Водич кроз оперу, Плави круг, 2008.
 Водич кроз оперу, капитално дело групе италијанских музичких стручњака на челу са музикологом и историчарем, професором историје музике и уметничким директором позоришта „Сан Карло" у Напуљу, Ђоакином Ланцом Томазијем, на 670 страна представља репрезентативан избор чувених оперских композитора и њихових ремек-дела, приказаних кроз обиље релевантних пратећих података који ће сваког читаоца учинити добрим познаваоцем богатог и узбудљивог света класичне музике.
Абецедним редом у овом изузетно занимљивом и обухватном оперском приручнику заступљени су: Винченцо Белини, Хектор Луј Берлиоз, Лудвиг Ван Бетовен, Жорж Бизе, Александар Порфирјевич Бородин, Бенџамин Бритн, Петар Иљич Чајковски, Клод Дебиси, Гаетано Доницети, Шарл Франсоа Гуно, Руђеро Леонкавало, Пјетро Маскањи, Волфганг Амадеус Моцарт, Модест Петрович Мусоргски, Сергеј Сегргејевич Прокофјев, Рихар Вагнер, Ђузепе Верди и други.
Сваки композитор представљен је портретом или фотографијом, биографском белешком и својим најпознатијим остварењима. Уз сваку оперу дат је оригинални назив и врста (трагедија или комедија), аутори либрепга и музике, уз податак о месту и датуму првог извођења. Поред Лица и Mecma и временарадње, детаљно је описана Радња, потом Извори и анализа околности у којима је дата опера настала, а закључна целина је Успех који су постигли дело и извођачи.
Ипак, ово није водич само кроз чаробни свет музике, већ и књижевну и културну историју Европе, те ће читалац истински уживати док, између осталог, сазнаје да је један од главних ликова Белинијеве лирске трагедије у два чина „Норма" друидска свештеница, а радња се догађа у Галији, у време римске инвазије... Бизеова „Кармен", опера у четири чина, базирана је на истоименој новели Проспера Меримеа, а прво извођење имала je y париској Opera'Comique 3. марта 1875... Александар Порфирјевич Бородин био је ванбрачни син принца Гедианова, по обичају уписан у матичним књигама као син слуге његовог оца, Порфирија Бородина... Петар Иљич Чајковски, из буржоаске породице, студирао је права и радио у Министарству правде, а компоновање је учио на курсу Руског музичког друштва (будући Конзерваторијум) са Антоном Рубинштајном... Руђеро Леонкавало компоновао је „Пајаце" пет месеци, у швајцарском граду Вакало, тачно преко пута куће где је живео Пучини, a изгледа да су поштовали договор о радном времену, како један другоме не би сметали... Последње четири године живота Пучини је посветио компоновању и напорној редакцији либрета „Турандот"... Идеја за „Травијату" родила се у Вердијевој глави вероватно оне исте вечери када је, током боравка у Паризу, у фебруару 1852, гледао у Водвиљу комад Александра Диме Сина, „Дама с камелијама", али, премијера „Травијате" у Венецији доживела је потпуни неуспех... Осветољубиви „Риголето", дворска луда војводе од Мантове, један је од главних ликова истоимене опере чији је либрето базиран на драми Виктора Игоа... „Аида", названа према лику младе етиопске робиње, прво представљање имала је у позоришту Кедивиале у Каиру, 24. децембра 1871, а радња се догађа у Мемфису и Теби, за време владавине фараона...
Ове сјајне културолошке студије у малом потписују: Бруно Каљи, Марио Бортолото, Ђовани Карли Балола, Феделе Д'Амико, Ђорђо Пестели, Луиђи Белингарди, Марио Морини, Алберто Пиронти, Ђоакино Ланца Томази, Родолфо Челети и многи други...
Водич кроз оперу, у преводу са италијанског Радмиле Д. Мандић, објављен је уз помоћ Секретаријата за културу Града Београда и Министарства иностраних послова Републике Италије.
Мр Маријана Матовић
1. децембар 2009.
Ијан Макјуан, Чезил Бич, PAIDEIA ,2007
 Ијан Макјуан ﴾ 1948) један је од најцењенијих писаца на енглеском језику. До 2007. године објавио је романе Бетонски врт, Утеха странаца, Дете у времену, Невин човек, Црни пси, Сањар, Истрајна љубав, Амстердам, Искупљење и Субота. Добитник је награда Букер и Витбред, као и америчке награде Критичарског круга и немачке Шекспирове награде за целокупно дело.
Роман Чезил Бич написан је 2007. године а издавачка кућа Паидеа га је објавила у преводу на српски језик 2008. Чезил Бич је географско име дуге шљунчане превлаке која спаја острво Портланд са британском обалом Ламанша. Управо у лето 1962. године на тој обали одиграва се љубавна драма, слом једне везе и сазнање о погрешном избору које оставља дубоке ожиљке на душама двоје младих људи.
У доба процвата рокенрол музике, појаве Битлса и опште еуфорије, двоје повучених студената, стидљивих и неискусних, одлучују да своју љубав крунишу браком. Невини студент историје и млада виолончелисткиња стрепе од брачних обавеза и искуства које доноси прва заједничка ноћ. Васпитани у строго патријархалном духу, не усуђујући се да отворено разговарају о проблемима сексуалности младих, доводе себе у позицију из које је немогуће изаћи неповређен. Девојка у налету беса оптужује тек венчаног мужа за нестрпљење, грубост и жељу да се обогати новцем њеног оца. Млади и разумни историчар остаје запрепашћен њеним исхитреним предлогом о опстанку брака и вођењу одвојених живота, што неминовно доводи до краха тек озваничене везе.
Патријархалан култура, неразумевање и погрешен избор партнера доводе до ивице трагичног догађаја на шљунковитој обали Чезил Бича. Само десет година пре такозване сексуалне револуције једна мрачна догма и сурово ћутање у патријархалним породицама унесрећили су два млада живота. Успешни у својим каријерама наредних четрдесет година, нарочито историчар Едвард који ће после мноштва љубавних веза остати без породице и деце, промашени у личним остварењима, остављају иза себе само једно питање: „Да ли је Флоренсин предлог ипак био толико скандалозан или је осликавао жељу да се једног дана почне изнова?”
Душица Косић
24. новембар 2009.
Мирко Демић, Молски акорди, Зрењанин, Агора, 2008.
 На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема – рекао је Иво Андрић примајући Нобелову награду. И сваког октобра, када на рођендан нашег јединог нобеловца, жири за доделу угледне награде која носи његово име, прогласи најбољу приповетку или књигу приповедака објављену на српском језику, ове речи, иако допиру отуд, из бескраја, чујемо као да су изговорене сада и овде.
Ипак, мало се која књига у низу великих остварења која су од 1976. године до данас награђена Андрићевом наградом, на много места отварала и јасно читала при светлости ових мудрих мисли, као збирка приповедака Молски акорди Мирка Демића (1964), објављена прошле године у библиотеци Календар зрењанинске Агоре. У разноврсности књижевних поступака, изабраних приповедних перспектива, у стилској брижљивости и композицији читаве збирке која обухвата временски распон од сто педесет година, у њеној разуђеној топографији и грађењу ликова протагониста било да су они истакнуте личности из српске културне и политичке историје (Јаков Игњатовић, Петар Кочић, Сава Мркаљ, Омер-паша Латас, Ђорђе Марковић Кодер, Душан Срезојевић и др.) или анонимни појединци из међусобно удаљених времена, указује нам се при том и овога пута значајно књижевно искуство Мирка Демића, његов стваралачки сензибилитет и приповедачка вештина.
Девет прозних целина из различитих времена аутор ниже по хронологији збивања догађаја који су у њима предочени, уоквирујући их двема снажним приповестима са хришћанском симболиком, чија се радња одиграва на просторима бивше Југославије у последњој деценији протеклог века. Стављајући у поднаслов својих књижевних сведочанстава име барокног музичког облика concerto grosso, заснованог на непрекидном дијалогу мале групе солистичких инструмената и читавог оркестра, аутор је изразито нагласио тематско јединство ове складно компоноване збирке. Њено тежиште је, без обзира на велики број варијација, на непомирљивој противуречности између појединца и колектива. Овај сложени антагонизам на страницама Демићеве књиге представљен је и као дијалог два времена, и као стално суочавање два света ‡ универзалног и локалног, и као стално одмеравање цене припадања са ценом неприпадања, и као последица вртложне силе којом матица привлачи дијаспору да би је у неком одсудном часу још јачом снагом одбила од себе. Ипак, у основи сваког од ових укрштаја јесте, скоро без изузетка, фатално и скоро истовремено прожимање и размимоилажење историје и личних судбина.
Осећање да нигде и ником не припадају, да странствују свуда, па чак и у себи самима, одвлачи при том јунаке ових приповедака најчешће у политику, у којој, неснађени и збуњени, траже утеху или тек илузију утехе. Одакле год долазе и којим год идиомом да говоре, по резигнираности и одсуству ведрине, главни јунаци Демићевих приповедака, сродни су једино са ликовима из првог плана других приповести у истим корицама. Скоро сви они су, у ствари, вечно неспокојни, заувек искорењени, људи ни тамошњи ни овдашњи, често самоизопштеници и последњи изданци славних родова, и трајно их је обележило искуство преласка имагинарне или реалне границе: и оне прецизно повучене на картама, и оне извучене невидљивим покретом прста, али и свих разделница које се још лакше дају помаћи, а одвајају родољубље од издаје, бистрину ума од његове помућености. Поред ових, Демићеви јунаци, изненађујући и сами себе, прекорачују и границе чијим се потирањем свет трајно мења и добија сасвим друго значење. Ипак, једина међа коју нико од њих не може оставити за собом је она танка линија између два пакла, једном засвагда оштро повученa дуж нашег кичменог стуба.
Истина у коју нас, након његових досадашњих остварења, књигâ прозе Јабуке Хесперида, Сламка у носу, Ћилибар, мед, оскоруша, Апокрифи о Фуртули и Слуге хировитог лучоноше, збирка приповедака Молски акорди Мирка Демића још једном уверава, јесте она како је свако истинско стварање, па и приповедање, увек у својој суштини надилажење граница. У том прекорачењу и јесте тајна вечности приче: границе се увек и изнова исцртавају и себи, и свакоме ко приповеда, али и свима који, упркос какофонији света, још увек могу чути неког осим себе. А прича тече даље и причању краја нема.
Оливера Недељковић
17. новембар 2009.
Крстовић Михајло, Пресељавање прошлости, Чигоја, 2009.
 Иако је рођен у Великој Плани, Михајло Крстовић сматра Чачак својим завичајем и местом за кога га везују најлепше успомене. Зато је и радњу свог последњег романа, Пресељавање прошлости, сместио у Чачак са жељом да сачува дух овога града и буде чувар његове светле традиције. Јунаци романа су људи који су живели и који још живе у Чачку и околини а Крстовић бележи и многе историјске догађаје, топониме, чаршијска дешавања, породичне приче и легенде.
Михајло Крстовић је по занимању архитекта, али се успешно бави сликарством (имао је више самосталних изложби у Београду, Москви, Паризу), а на књижевној сцени појавио се 1985. године са романом Зигурат. Објавио је потом романе Копирање Тицијана (1997, први део кватрологије Лангобарди), следе Албијанов мост (2000), Видова вода (2003) и Судбина Герда и Пферда (2005). Последња књига Пресељавање прошлости је велика хроника о Чачку и дуг према људима који су подигли овај град а данас су заборављени. Михајло Крстовић је од 2008. године члан Удружења књижевника Србије.
У Крстовићевим делима доминантно је трагање за идентитетом, како личним, породичним тако и националним. Судбина се поиграва са актерима, баца их у расејање широм света али код њих увек постоји нада да ће оживети давно почупане корене. За чуваре тајне Крстовић бира познате чачанске личности, професора сликања, Живана Вулића, инжењера Светозара Станковића, доктора Драгана Бошковића и студента Ранка Лазовића илити Мићка Брковића. Важно место у роману заузимају Фердинанд Крен и његов син Стеван са потомцима, затим Светолик Лика Станковић, породица Бошковић, Раденко Мандић, Ратко Митровић, Мића Прелић и читава плејада професора чачанске гимназије којима су неке књиге у знак захвалности и посвећене (Видова вода). Пратећи дешавања у варошици на Морави од средине 19. века до данашњих дана, Крстовић помиње и петооктобарска дешавања и бројне савременике, а предлаже да се установи Градачка повеља за заслужне Чачане.
Зато се Пресељавање проњлости чита са узбуђењем: старије генерације подсетиће на заборављено време а млади могу да науче много тога о свом граду.
Даница Оташевић
10. новембар 2009.
Џоана Харис, Лицидарске ципеле, Плато books, 2008.
 Џоан Харис, савремена енглеска књижевница, стекла је светску славу романом Чоколада. Дело је један од најпознатијих бестселера, чију окосницу чини преплитање магије припреме ''хране Богова'' и уживања у њој, и љубави, која покреће свет и чини чуда у људским животима. Главне ликове у роману, ''чоколадарку'' Вијан Роше и луталицу Руа, на платну су оживели Жилијет Бинош и Џони Деп, у истоименом филму.
После неколико својих дела: Пет четвртина наранџе, Купиново вино, Чувари обале, Свете варалице, ауторка читаоцима дарује наставак Чоколаде, романом Лицидарске ципеле.
После пожара у Ланскенеу, малом месту у коме су накратко Вијан и њена ћерка Анук нашле тешко стечени мир, одлазе без поздрава, носећи трагове велике љубави, али и осећање олакшања. Вијанина лепота, упадљив црвени мантил и високе потпетице црвених ципела, изазивали су презир, оговарање и одбијање мале и традицијом омеђене средине, која не прихвата ништа ново и другачије од онога што се стотинама година сматра уљудним и вредним поштовања околине. Узалуд се Вијан трудила да их привуче и угости најфинијим укусом и мирисом чоколаде у изнајмљеној радњи. Принуђена је да остави и Руа, своју велику љубав и ослонац у борби за опстанак у малом месту, где ни сам није уживао велики углед, јер се такође разликовао од других.
Помало уморна од борбе у животу, принуђена да једва преживљава са Анук и тек рођеном Розетом, чији таман тен и црвена коса подсећају на Руа, Вијан се настањује на Монмартру. У изнајмљеној радњи прави чоколадне бомбоне, али чини се да ју је срећа напустила: Париз је негостољубив, њене бомбоне више ни приближно немају магични чоколадни укус и ретко их ко купује, а њена лепота полако бледи. Са одлуком да заборави чаролије које је научила од своје мајке, нестаје и чаролија Вијан Роше. Узима име Јан Шарбоно и лик убоге удовице, која никога не би подсетила на загонетну лепотицу из чоколадарске радње у Ланскенеу.
Међутим, за врло кратко време дешавају се чудне ствари, и то од момента кад се пред радњом, ниоткуда, појави атрактивна и необична лепотица Зози де л' Алба, ружичасте боје косе, и истих таквих, ''као да су од шећерлеме'' ципела, налик на лицидарске. Улазећи у радњу, на необичан начин улази у њихове животе, и још чуднијим путем открива Вијанину прошлост. До самог краја, остаје нејасно, да ли би се све догодило и без загонетне Зози де л' Алба и ко је она уствари? Да ли је у праву Вијан када каже: ''…Зози је само огледало које нам показује оно што желимо да видимо…Али, кад га стварно и боље погледаш, видећеш да огледало није ништа друго до комад стакла''.
Дубравка Илић
3. новембар 2009.
Игор Маројевић, Партер, Лагуна, 2009.
 У свом најновијем роману Игор Маројевић (1968) приказује свет пун бесмисла отуђења, лутања, изгубљених снова и нада. Јунаци ово горког остварења, које говори о пустоши у свести људи које су оставиле несрећне деведесете године прошлог века, у ствари су већином анти-хероји. Партер је симбол новог доба, помодни сплав који осликава духовно празан простор, људе који у својим касним тридесетим годинама долазе у ноћне проводе без орјентације у животу, правих пријатеља, пословних амбиција, сређеног породичног живота.
Лука Разић је повратник из Шпаније у којој је провео петнаест, за Србију најгорих година. Главни јунак не препознаје родни град, Београд и Земун не личе на места које је одавно оставио, некадашњи пријатељи су постали бескрупулозни криминалци и насилници у потрази за новцем и раскошним животом у сиромашној и корумпираној држави. Лука је отелотворење изгубљене генерације, такозваног ненађеног човека који покушава да преживи у духовној прљавштини која је попримила неслућене размере. Љубав, пријатељство, морал одавно су категорије које су изгубиле вредност а на сцену ступају похлепа и охолост, нарочито оличене у Лукином некадашњем пријатељу Михаилу, сада бескрупулозном власнику сплава, који је и добијен на превару.
Горак осећај да Србија транзицијом није у етичном смислу и у свести људи достигла завидан ниво, као и то да су деведесете оставиле пустош и читаве емоционално и морално обогаљене генерације, ублажава само главни јунак који захваљујући свом карактеру и васпитању успева да пронађе, уз помоћ два пријатеља, излаз и свеопштег бесмисла у који је потонула читава једна, некада успешна и перспективна генерација.
Душица Косић
27. октобар 2009.
Бранислав Милтојевић, Проклетници рата или о фикцијском ескапизму холивудског ратног филма, Нишки културни центар, 2003.
 Тема ратног филма од почетака филмске индустрије привлачила је пажњу режисера, продуцената, публике, као и истраживача историјско-политичког и културног контекста овог жанра у 20. веку. Актуелна гео-политичка дешавања само појачавају интересовање стваралаца да се окушају у играном или документарном ратном филму, јер је глобална доминација визуелних медија (телевизије, филма и интернета) омогућила да слика рата (и делом ратних страхота) уђе у свачији дом у реалном времену. Искривљена перцепција рата на филму, која се у највећој мери сервирала конзументима масовне културе, обиловала је романтичним виђењима војних активности и надасве самих актера догађаја који се приказују, где су слике углавном приказиване у црно-белом колориту политичке подобности владајуће идеологије.
Бранислав Милтојевић, филмски и стрип критичар из Ниша, управо је пошао од анализе ратног филма у продукцији холивудских филмских студија друге половине 20. века, са посебним освртом на филмове о једном изгубљеном рату у историји САД – Вијетнамском. Аутор у овој бриљантној анализи настоји да утврди како су филмови осликавали, тј. искривљавали слику реалних историјских догађаја (Корејски, Вијетнамски, Заливски рат), у циљу да одговоре укусу просечног филмског конзумента (зарад успеха на благајнама, што је основно мерило квалитета филма у Холивуду), али и да пруже „пожељно“ виђење догађаја, које је политички систем обликовао у складу са актуелним потребама. Обликовање историје у филмовима, што никако није занемарљива категорија узевши у обзир утицај комерцијално успешних филмова на јавност, нарочито се исказала у вези Вијетнамског рата. Холивуд је, поводом тога, прошао фазе од мобилизације америчке јавности током трајања сукоба (најбољи пример је филм „Зелене беретке“ из 1968, са звездом вестерна Џон Вејном), преко прелажења непријатне теме самог рата током 70-их година 20. века и сликања позиције изгубљеног појединца-ветерана у поратном друштву (филмови „Таксиста“ из 1976. године и „Ловац на јелене“ из 1978), до само-критичког преиспитивања целокупне улоге, позиције и наслеђа Вијетнамског рата у модерној Америци након 1982. године (практично започето Кополином „Апокалипсом данас“ 1979, док је филм „Вод“ Оливера Стоуна из 1986. године покренуо плејаду наслова који су приказивали ужас сукоба из првог лица, уз изразите сцене насиља).
Богдан Трифуновић
20. октобар 2009.
Јарослав Рудиш, Гранд хотел, Геопоетика, 2009.
 О укусима не вреди расправљати. Отуда и није правило да ће се вама за читање допасти баш оно што је на мене овога пута оставило утисак, али вреди покушати. У неком мом ужем избору за роман недеље нашла су се три тематски и жанровски различита наслова: „Лемурова љубав“ Иване Кузмановић, „Похођење“ Џени Ерпенбек и „Гранд хотел“ Јарослава Рудиша. Определила сам се за последњи, не умањујући при том занимљивост и вредност претходне две, пре свега, животне приче.
Јарослав Рудиш(37) је припадник млађе генерације већ награђиваних чешких писаца. Студирао је немачки језик, историју и новинарство. Радио је на пословима пекара, учитеља, хотелског портира, стрип цртача, рок музичара, музичког новинара. На позив чешке амбасаде боравио је у јуну месецу ове године у Београду поводом представљања романа „Гранд хотел“, по коме је снимљен истоимени филм.
Свом првом роману „Небо над Берлином“, Јарослав Рудиш је делимично дао наставак новом причом смештеном у „Гранд хотелу“.
На брду изнад града Либереца налази се хотел који је уточиште, између осталих и главног јунака Флајшмана. Овај тридесетогодишњак не зна чак ни своје право име. Он је једноставно Флајшман, за разлику од других људи који обично имају бар два имена. Пун је страхова и траума из детињства. Једини излаз види у посматрању облака. Фасциниран је њиховим кретањем, јер је он сам по природи статичан. Никада није напустио град, иако то силно жели, што се може констатовати и за многе друге обичне људе ван романа, који проживе живот само у свом месту рођења.
Либерец, данас чешки, пре Другог светског рата, немачки град има, како каже писац као и главни јунак „... напету историју али и атмосферу, јер је то град у коме највише пада киша у целој Чешкој. Људи који у њему живе су некако „кишовити“, меланхолични.“ Флајшман је један од њих. Живи усамљен, у свом свету облака и климе, без љубави све док у хотел не дође Иља. Ту почиње његова прва љубавна прича. Поднаслов романа је „Роман изнад облака“ јер је тамо изнад, вероватно, и Флајшманов излаз.
Појам времена је једна од омиљених тема којом се бави Јарослав Рудиш, из једноставног разлога што се на време уопште не може утицати.
„Тако овде живим и радим.“ – каже Флајшман –...“У хотелу ... који по некад по читаве недеље, месеце, а можда и године, нестаје у облацима или изнад њих, тако да га нико не тражи... Тако овде живим и радим. Изгубљен на најлепшем месту света, где се завршава земља и почиње небо...“
Наташа Поповић
13. октобар 2009.
Никола Моравчић, Витез у доба зла, Деспот Стефан Високи, Архипелаг, 2007.
 Историјски роман као књижевни жанр одувек је било изазов за велике писце. Спајање документарног и литерарног по мишљењу самог аутора, угледног професора Чикашког универзитета Николе Моравчевића често уме да историјске чињенице потчини „ ...имагинарној фабули која пати од романтичне распеваности”. Историчари који покушају да се опробају у овом жанру углавном створе сувопарно и беживотно књижевно дело, са друге стране, код књижевника се често поткрадају чак и грубе материјалне грешке. Због тога већина историјских романа не може проћи тест озбиљне читалачке критике.
Овде није реч о класичном роману, мада по свим карактеристикама јесте, није ни историјска студија, иако је обилује историјским материјалом. Никола Моравчевић је направио један успео композициони спој у ком се исказао и као историчар и као романописац. Аутор је био обазрив и ако се тако може рећи, поштен, да својом имагинацијом тек оправда историјску веродостојност.
Читалац овог дела ће на прави начин доживети историјска дешавања с почетка XV века, османску најезду и доба сутона српске средњевековне државе. Биографски јунак студије је чикашки професор Вукан Петровић који истражује животну драму деспота Стефана Лазаревића, песника, витеза реда Змаја и човека који је од Београда створио престоницу Србије. Аутор, који живи и ради у САД, вероватно је имао лични мотив да подсети на чињеницу да, као што је Свети Сава спојио Србију са Истоком, деспот Стефан спојио Србију са Западом. Да је збиља тако најбоље илуструје метафора његовог биографа Константина Филозофа, да се деспот на сабору у Будиму 1412. године појавио међу европском господом као „ ...блистави месец међу звездама”.
Мирко Дрманац
6. октобар 2009.
Срђан Цветковић, Портрети дисидената, Институт за савремену историју, Београд, 2007.
Већина људи се покорава забранама, пре свега оним спољашњим, и то само док је под принудом и док се плаши. Оне унутарње забране тешко успева да реализује
Др Владета Јеротић
Свака генерација изналази свој кључ за разумевање прошлости у којој је много лакше било забранити туђе мишљење него одбранити своје.Неспорно, нико не може бити кажњен за оно што мисли (Cogito tionis poenam nemo patitur). Али, да није увек тако, потврђују и две црно-беле фотографије Борислава Пекића (1930-1992) у робијашкој одећи (К – 147 / 49 ; суђења-деликт мишљења) и текст на полеђини књиге, „Ако си противан слободи расправе у слободној штампи – уништи ову корисну књижицу. Ако си слободан човек – подај је првом свом пријатељу“ (порука из илегалних брошура које је седамдесетих година лондонска „Наша реч“ слала у Југославију), којима аутор књиге, Срђан Цветковић, уводи читаоца у време и простор политичких прогона. У свом уводном слову наглашава да већу пажњу поклања дисидентоима из комунистичког периода – не зато што су бројнији или били изложени већем прогону, већ зато што се о њима деценијама ћутало или писало у најцрњим бојама (народни непријатељи, издајници, страни плаћеници...).
Под појмом дисидент, дисидентство и дисидентизам, углавном се подразумева особена политичка и културна појава у земљама „реалног социјализма“ између Стаљинове смрти (1953) и пада Берлинског зида (1989).
Садржај књиге је подељен у два дела. После уводног дела (Реч о књизи, Два века затирања политичких противника у Србији, Судбина политичких бунтовника), следе Апостоли слободе (Драгић Јоксимовић, Борисллав Пекић, Драгољуб Јовановић, Михајло Михајлов), Белешка о аутору, Литература и извори.
Национална слобода и личне амбиције владара, по правилу, увек су стављане испред грађанских и политичких слобода појединаца што поврђује међудинастичка борба Обреновића и Карађорђевића, а касније и сурови међупартијски сукоби.
На листи познатих политичких затвореника у Србији су Ђура Ђуровић (1900, Горња Горевница – 1983, Београд ; осуђен на укупно 25 година робије – одлежао 22), затим ибеовац Влада Дапчевић (35 – одлежао 21, 5), прота Сава Банковић (26 – одлежао 19,5), ибеовац Милета Перовић (33 – одлежао 19,5), албански умерени националист и сепаратист Адем Демаћи (35 – одлежао 18,5), Стеван Мољевић (20 – одлежао 17), најславнији дисидент Милован Ђилас (18 – одлежао 12), др Драгољуб Јовановић (укупно 12 година у предратној и поратној Југославији, али остаје веран идеји земљорадничке левице – одлежао 12), Моша Пијаде (20 – одлежао 12). Михајло Михајлов, суђено му је четири пута, један од ретких дисидената који није био на државном хлебу те не спада у ред оних који су се бунили само онолико колико им је режим дозољавао и тиме пристајао да буде фасада либералног комунизма (13 – одлежао 8), затим Коста Кумануди који је у дубокој осмој деценији допао затвора, али је казну издржао до краја (11,5 – одлежао 7,5), Борислав Пекић (15 – одлежао 5,5), Јосип Броз Тито (5 – одлежао 5), Војислав Шешељ (8 – одлежао 1 годину и 18 месеци).
У морално чисте побуњенике који су се увек доследно теоријски залагали и практично политички делали у складу са својим демократским начелима, односећи се толерантно према неистомишљеницима, аутор убраја политички беспрекорне животописе Драгољуба Јовановића, Борислава Пекића, Драгића Јоксимовића и Михајла Михајлова те их опширније обрађује. Живећи у неслободи или пак условно на слободи, морални кредо и либерална начела нису им дозволили да у удобностима професорске катедре мирно уживају.
Искуства многих политичких затвореника и њихових породица доказују да су затворски услови у комунистичком периоду неупоредиво тежи него у Краљевини Југославији. То стање најбоље осликава пекићевско-орвеловска синтагма о тоталитарној држави као великом затвору, где је човеку од слободе духа свеједно да ли је у малом затвору или већем, имагинарном – свемоћној држави.
Срђан Цветковић (1972), магистрирао је 2005. године с тезом Репресија у Србији 1944 – 1953. у класи професора Љубодрага Димића. Ради као истраживач-сарадник на Институту за савремену историју. Ову књигу посвећује свим жртвама политичког прогона.
Милица Баковић
29. септембар 2009.
Недељко Јешић, Тин Ујевић и Београд, Службени гласник, Београд, 2008.
И срце му је рањено... u душа му је жалосна,
u он је сам u запуштен. (Тин Ујевић, Свакидашња јадиковка, Париз, 1916)
 Током минулих педесет година о Аугустину Тину Ујевићу (Вргорац, Далмација, 1891 - Загреб, 1955) публиковано је мноштво чланака, есеја, фељтона, студија и монографија, али десет београдских година које су обележиле живот и стваралаштво ове необичне и по много чему јединствене личности до сада нису потпуније проучене.
Хрватски националиста преобраћен у одушевљеног поборника југословенске идеје које се касније одриче, „краљ" београдских боема заслугом великога броја испитих флаша и звијезда власторучно бачених у ноћ Београда и Скадарлије, неко време поклоник српске версификације и екавице, власник српског пасоша кога потом демонстративно враћа, геније и чудак, омашком изостављен из Станојевићеве Народне енциклопедије, инспирисао је новинара и књижевника Недељка Јешића (Горобиље, 1930) да помније истражи његово књижевно и публицистичко дело настало у српској престоници, али и екстремно боемство које саблажњава тадашње београдско грађанство.
Млади далматински поета постаје Београђанин у три наврата 1912-1929 -укупно непуну деценију. Свесно и доследно се прећуткује да током београдског периода пише екавицом и објављује на ћирилици, баш као и своје најзначајније песничке збирке - Лелек себра (1920) и Колајна (1926), први пут објављене у лепом Београду, у издању С. Цвијановића. Занемарена је и плодна, а за његов укупан стваралачки опус веома значајна сарадња у београдским гласилима 1912. године.
Духовит, бриљантан козер, ексцентрик бизарног понашања и изгледа, те главна атракција београдских отмених салона и боемских састајалишта, окружује се плејадом новинара и књижевника са којима без пребијене nape y џепу по читаве дане и ноћи испија страшни чемер ноћне вароши у хотелу „Москва" и гласовитим скадарлијским кафанама - „Три шешира", код „Бумса" и другим.
Вечити путник између „Москве" и „Скадарлије", ноћник у пелерини кога за вратима гостионице непрестано мучи болест од душе, крајем 1921. године мења своје име Аугустин у Тин. Исцепан, болан, господствен (Растко Петровић), верни поклоник филозофије алкохола, омиљена је мета злурадих жаока и привлачан лик за карикатуристе, а због честих инцидената и за београдску полицију. Ипак, иза неопраног лица, косе раскуштране, крила се моћна ерудиција. За своје поштоваоце „који су уживали у његовим свакодневним спектакуларним вербалним и гестовним егзибицијама" био је песник и маг речи, златоуст и зналац, а за противнике протува, беспосличар, паразит, кловн, тешки алкохоличар и изгредник, те га Управа града крајем 1925. протерује из Београда.
Прекинувши на жесток начин са Србијом и Београдом, неколико месеци борави у Криводолу и Загребу, одакле, препорођен, размењује серију углавном жучних писама са београдским листовима и угледним књижевним именима.
Ипак, 1926. враћа се у Београд, али дочекан без сензације, поново се злопатећи као боем и скитница коме вино избацује перо из руке.
Изненада, 1929. одлази у Сплит где проводи непуну годину, а потом још седам у Сарајеву, пишући фељтоне у којима се гнуша боемије, узалуд се одричући „апостолске" улоге у београдском боемском друштву. Полемисаће дуго и жучно са Радом Драинцем, „поздрављајући" још неке београдске писце памфлетом или омаловажавајућом поруком. Након преласка из Сарајева у Сплит окреће леђа Београду, али после четрнаестогодишње паузе поново сарађује у престоничким гласилима.
Умире 12. новембра 1955, а сахрањен је на Мирогојском гробљу у Загребу. Током протеклих пола столећа у Београду је на разне начине неговано сећање на ову готово култну личност - објављивањем Одабраних пјесама (Просвета, 1956, 1957), једне књиге Изабраних дела : Приручни Ујевић (Народна књига, 1963) и многим другим, као и књижевним вечерима, округлим столовима, специјалним тематима листова и часописа, а једна улица у београдском насељу Миријево названа је његовим именом...
Интригантан животопис „непревазиђеног боема и највећег чудака међу умним људима" Јешић је сабрао у поглавља О Тину Ујвићу npe него што је постао Београђанин, Ујевић у Београду - првих шест година: 1920-1925., Полиција протерује Ујевића из Београда, Ујевић поново у Београду (крај јула 1926 - средина новембра 1929) и Ујевићеве везе са Београдом после 1929. године, документујући их написима из тадашње штампе, факсимилима и фотографијама. Подаци о коришћеним изворима упућују читаоца и на богату библиографску грађу.
„... А кроз педесет, сто, сто педесет година, питаће ђаке на матури: - Шта је радио Августин Ујевић? И кандидат који не буде то знао, падаће на испиту зрелости" (непотписани чланак поводом протеривања Тина Ујевића из Београда, Политика, 15. новембар 1925).
мр Маријана Матовић
22. септембар 2009.
Надежда Лохвицка Тефи, Распућин и друге приче, Нолит, 2008.
 Надежда Лохвицка Тефи (1872-1952) неоправдано заборављена руска списатељица, у време највеће славе живела је у царској Русији,а после 1917. године као емигрант у Паризу и Бијарицу, оставивши иза себе богат приповедачки опус од неколико десетина приповедака, које су објављиване у периоду 1907-1950. Царска Русија је уважавала младу списатељицу, да би стаљинистичка и послератна Русија неправедно заборавила на њу, рехабилитовавши је тек 90-тих година двадесетог века. Дела Надежде Лохвицке преведена су и објављена први пут у Краљевини Југославији 30-тих година прошлог века, да би њено име и на овим просторима после Другог светског рата пало у заборав, све донедавно када је поводом 50 година рада издавачка кућа Нолит, 2008. године објавила књигу под називом „Распућин и друге приче“.
Лохвицка у својим хуморескама-цртицама из свакодневног живота слика судбине обичних људи и њихове породичне, љубавне, брачне као и пословне односе. Њени јунаци су често несигурни типови личности изгубљени у вртлогу међуљудских, понегде и политичко-државничких контаката. Руско друштво с почетка 20. века оличено је у слици петроградске господе, њихових жена, и на моменте врло чудних и гротескних релација, које Тефи слика са благом дозом ироније, али са једним здравим хумором лишеним јеткости и горчине. Модерни адвокати, политичари, судије дефилују петроградским друштвом, а списатељица их слика из визуре свезнајућег приповедача упућеног у њихове судбине. У овој збирци приповедака нарочито се издвајају приче из емигрантског живота КЕ ФЕР и ОТВОРИЛИ СУ ОЧИ које са скоро неприметним подсмехом описују живот руских емиграната у Француској и Немачкој. Kњижевница за своје сународнике има разумевања, али у својим делима не подилази њиховим слабостима. Прича РАСПУЋИН крајње емотивно, али ипак веродостојно говори о два кратка сусрета Надежде Лохвицке са овом, још увек загонетном личношћу руске историје и о његовом и даље необјашњеном утицају на руско друштво, па и самог цара Николаја Другог Романова.
Мешајући на моменте благи сарказам и доминантно здрав хумор приликом описивања различитих слојева руског друштва, како у царској Русији,тако и у емиграцији, Лохвицка представља у својим делима значајну и истиниту слику једног периода руске историје у вртлогу историјских промена. Друштво и његове аномалије осликане у овим причама, аутентичан су извор за проучавање једног бурног периода и суочавање са трагедијама које су задесиле једну моћну царевину у прошлом веку. Емотивна и лична нота је присутна у свакој причи која одише носталгијом и онда када се подсмева људским слабостима и кратковидости која је била погубна за читав један народ.
Душица Косић
15. септембар 2009.
ШЕЗДЕСЕТ ОСМА - ЛИЧНЕ ИСТОРИЈЕ : 80 сведочења
Приредио Ђорђе Малавразић, Београд : Службени гласник, 2008.
 Личне историје сабране у овом опсежном зборнику Ђорђа Малавразића (Херцег Нови, 1947) поводом обележавања пола века Радио Београда 2 (1958-2008), произишле су из документарног циклуса Шездесет осма - 40 година после. Сведочења су емитована током првих десет месеци 2008. године.
Аутори прилога, некадашњи учесници великих студентских демонстрација у Београду, данас су широм света угледни интелектуалци и писци, али углавном нису људи од каријере и високог политичког пласмана. Све до пада социјалистичког режима (1990), многи од њих су сумњичени, прогањани и друштвено маргинализовани, а неки, будући да су наставили политички активизам, хапшени и осуђивани на затворске казне. Пре четири деценије, борећи се за шире грађанске слободе и људска права, за социјалну правду, слободу говора и демонстрација, као и демократизацију штампе, утиру пут првим опозиционим партијама у Србији које се формирају тек 1990. године.
О тим догађајима (2. - 9. јун 1968), касније називаним „студентски догађаји", „липањска гибања", ,јунска дешавања", „студентске манифестације", „студентски бунт", „студентски штрајк", „студентски немири", „револуција", „контрареволуција", „врела београдска недеља", или "политичка завера", врло се мало зна. Потекао из новобеоградског Студентског града и космополитског Београда, београдски Јун је изразито југословенске оријентације, a no свом карактеру и значају, спада међу велике студентске покрете који су 1968. потресали цео свет (САД, Јапан, Француска, Немачка, Италија, Шпанија, Пољска, Чехословачка, Египат...).
Центар студентских демонстрација је двориште Капетан Мишиног здања. Оглашавају се књижевници и други културни посленици из света уметности: Стево Жигон, Стојан Дечермић, Мира Ступица, Марија Црнобори, Рада Ђуричин, Раде Марковић, Ђуза Стојиљковић, Петар Краљ, Зоран Радмиловић, Јелисавета Сека Сабљић, Миодраг Петровић Чкаља, Мија Алексић, Љубиша Ристић, Лазар Стојановић... Осим овог централног, била су још два пункта за окупљања - амфитеатар Правног факултета и Медицински факултет где су долазили, између осталих, Светозар Вукмановић Темпо, Вељко Влаховић, Мирослав Печујлић, Милојко Друловић и Милош Минић.
Један од учесника, Чачанин Миломир Микан Мариновић, у својим Сећањима са Новог Зеланда бележи део излагања професора Михаила Ђурића: „...Велики немачки песник Хелдерин је једном рекао како песници и филозофи имају једно око превише. Он је тиме мислио да песници и филозофи могу да виде даље и дубље од нас обичних људи. Ви сте, децо, данас то наше mpehe око које гледа на даљину...", Али, конзервативна, комунистичко-патријархална српска мисао ослоњена искључиво на „наша два окау глави" однела је превагу и превару коју Срби скупо плаћају.
Посебно је занимљиво емотивно сећање Љиљане (Јовичић) Мијановић (Бресница, 1946), дипломираног социолога, која се у лето 1971. године венчала са Владимиром Мијановићем, симболом студентског покрета "68. После дугогодишњег прогањања и заточеништва, Владимир, алиас Влада Револуција, покушавајући да заборави своју постреволуционарну голготу, одлази у иностранство. Љиљана остаје у земљи да досања свој младалачки сан о хуманијем друштву.
У то време, духовне видике шире еминентни књижевн листови и часописи: Књижевне новине, Дело, Савременик, Младост, Видици, Књижевна реч, Гледишта, Студент (тираж 24 000)... Знаменити писци (Танасије Младеновић, Брана Шћепановић, Борислав Пекић, Миодраг Булатовић, Момо Капор, Душан Пувачић, Васко Попа, Павле Угринов, Жика Павловић, Бранислав Петровић...) свакодневно пружају подршку побуњеним студентима и професорима који су критични према ауторитарном, бирократско и монополском социјализму (Љуба Тадић, Михаило Марковић, Драгољуб Мићуновић, Никола Милошевић, Триво Инђић, Небојша Попов, Зага Голубовић-Пешић, Миладин Животић, Светлана Књазова, Коста Чавошки..).
Међу младим шездесетосмашима су и књижевници који данас с носталгијом сведоче о времену када су желели да мењају свет - када су били реални и тражили немогуће: Радомир Андрић, Матија Бећковић, Предраг Богдановић Ци, Драгомир Брајковић, Милован Витезовић, Ђорђије Вуковић, Милован Данојлић, Ратомир Рале Дамјановић, Мирослав Јосић Вишњић, Милисав Савић...
После предговора Ђорђа Малавразића Групни портрет шездесет осме, књига садржи 11 поглавља: Гласови из професорске `68, Феномен „ Студент ", Узаврели Студентски град, Студентске демонстрације - искуство и књижевна шспирација, Дух `68. на Академији, Социолошко-филозофски аутопортрети, Процеси и тамновања, Револуционарно-дадаистички колаж, Загреб - Београд, Медији, осветљени изнутра и Круг подршке. Обогаћена је резимеом, индексом имена, фотографијама и био-билиографским белешкама о приређивачу, ауторима и поменутом радио циклусу.
Неспорно, јуриш на небо треће генерације двадесетог века још увек нема тачку на бројним питањима.
Милица Баковић
8. септембар 2009.
Вислава Шимборска, Овде, КОВ, 2009.
 На почетку века у коме се каткад и прегласно ламентира о нечитању поезије, по свему особено, тематски, стилски и језички препознатљиво, песничко дело Виславе Шимборске, представља изузетак и у том погледу. Наиме, збирке ове песникиње, девете добитнице Нобелове награде за књижевност, ишчекују се са нестрпљењем, са радошћу преводе и скоро истовремено са првим пољским издањима објављују и на другим језицима. Није другачије ни код нас: за разлику од мноштва песничких збирки које остају неотворене, свака књига ове песникиње, тања и боља од претходне, како је духовито приметио песник и критичар Станислав Барањчак, стиче све више српских читалаца. Највеће заслуге за то припадају врсним преводиоцима, најпре Петру Вујчићу, а потом и Бисерки Рајчић, којој је недавно уручено угледно пољско признање за преводилаштво Трансантлантик. Свој допринос овдашњој читаности стихова песникиње, која је уз Чеслава Милоша, Збигњева Херберта, Тадеуша Ружевича и друге ауторе, учинила да пољска поезија буде у свету веома високо вреднована, несумњиво пружа и издавачка кућа КОВ из Вршца. Овај значајни и агилни издавач, након збирки Крај и почетак (1996), Тренутак (2002) и Две тачке (2005) Виславе Шимборске, у својој библиотеци Атлас ветрова, одмах по краковском издању, објавио je и њену најновију збирку песама Овде.
И деветнаест најнових песама објављених у овој збирци у преводу Бисерке Рајчић, настало је из дубоког моралног немирења и упорног настојања да се дође до сувислих одговора на она питања која постављамо сами себи, да парафразирамо наслов једне од њених књига. Јер овде за ову песникињу значи на земљи, ту где јесмо, у свету, овом и оваквом какав јесте. Иако у својој суштини није херметично и слови за комуникативније од претежног дела стваралаштва које исписују наши савременици, песништво Виславе Шимборске, само је привидно незахтевно и лако пријемчиво. Пишући скоро говорним језиком о актуелним темама којима се баве дневна штампа или ударне телевизијске и радио вести (о страху од епидемија, временским стихијама, мутацији микроорганизама, падовима авиона, идентификацији жртава, нечитању, прагматизму, стереотипима, разводима, терору масовних медија), она читаоца наводи на нови, рафинирано субверзивни начин размишљања: заузимајући растојање које није сасвим безбедно, али је довољно да се нека појава или догађај сагледају са више страна, не само да се може говорити о несавршенствима, него се она чак могу и славити. Овај свет јесте једини који познајемо – и најбољи и најгори у исти мах, па је поезија ове песникиње често налик покушају да се све наше грешке и њихове последице евидентирају и онда кад се не могу исправити, јер новог, преправљеног издања неће и не може бити.
Зато смо скоро сигурни да ћемо, за неку годину, и у овој књизи на полицама Градске библиотеке Владислав Петковић Дис, затећи неки траг читања, неку аутобуску карту, неки испресован цвет, заврнуту страницу, или исцртане цезуре по стиховима које је неко негде и неком рецитовао. То ће бити потврда да има поезије која се, ипак, чита. Неки воле поезију, не сви... биће таквих два на хиљаду, као у оној својој познатој песми Неки воле поезију, рекла би помирљиво, уз смешак, ова велика песникиња. Када би се ови стихови обистинили, само у овом граду, било би макар 150 оних који у руци радије држе песничку књигу од даљинског управљача. Сваки разговор о крају поезије тада би и доказано био бесмислен.
Оливера Недељковић
1. септембар 2009.
Јустејн Гордер , Замак у Пиринејима, Геопоетика, 2009.
 Један од најпознатијих савремених писаца, Јустејн Гордер, својим најновијим делом ''Замак у Пиринејима'', које чине електронска писма, изум данашњег човека, поставља питање старо колико и људска свест: ''Одакле потичемо и где нестајемо?''
Главни јунаци романа, Сулрун и Нилс, седамдесетих година прошлог века, млади и заљубљени, проводе пет година заједно. Уместо очекиваног венчања и заједничког живота ''док их смрт не растави'', наизглед, без икаквог повода, Сулрун га напушта. После низа година усамљеничког живота, обоје схватају да више никада неће бити пар и заснивају своје породице. Тридесет година касније, у удаљеном планинском селу, у оном истом хотелу, где су провели последњу заједничку ноћ, на истој тераси, Нилс, као у невероватном сну, схвата да је пред њим Сулрун, жена коју воли целог живота.
Од тог сусрета, који Нилс тада тумачи случајношћу, а она као још једну мистерију у њиховим животима, поново постају пар-додуше необичан, преко електронске поште. Управо из тих писама, у којима се обоје сећају свог заједничког живота, а посебно Сулрун инсистира на данима који су претходили растанку, читалац наслућује драму. Пред њим се, паралелно одвија још једна прича, која даје одговор зашто је јунакиња романа напустила свог вереника тих давних година, а у исто време намеће и питање о постојању иреалног и необјашњивог у нашим животима.
Да ли се уопште у стварности десило нешто трагично што их је обележило и раздвојило, или је све само производ тамне стране људске свести и нечега што ниједна природна наука не може да објасни а прећутно признаје да постоји, аутор нам оставља да сазнамо читајући дело до краја. Или можда свако од нас, читајући исте редове, добија другачији одговор?
Дубравка Илић
25. август 2009
Ерленд Лу, Мулеј, Геопоетика, 2008.
 „Ерленд Лу је рођен 1969. године у Норвешкој. За кратко време постао је култни норвешки писац чија су дела преведена на више од двадесет језика. Веома свестран Лу је и писац сценарија, режисер кратких филмова и музичких спотова, радио је у позоришту, на психијатријској клиници, потом као књижевни критичар, учитељ и преводилац поезије. За своја књижевна дела вишеструко је награђен, а 2006. године добио је Европску награду младих читалаца за роман Наиван. Супер. Наша читалачка публика се са овим писцем упознала преко романа Доплер и Волво Камиони.
У роману Мулеј, као и у својим претходним романима, Лу нам приказује друштвено изоловани лик који на оригиналан начин трага за својим животним путевима и коначним одговорима. Тако читалац прати живот тек пунолетне гимназијалке Јулије, којој читава породица гине у авионској несрећи негде изнад афричког континента. Усамљеност и поремећени друштвени контакти овога пута нису последица добровољног изгнанства, већ трагичног догађаја након којег Јулија остаје сама. По препоруци психијатра она почиње да пише дневник препун њених гневних, мрачних мисли, који заправо представља списак начина како себи одузети живот. Наиме, након породичне трагедије, Јулија тумара кроз живот само са једним циљем – наћи што ефектнији и драматичнији начин да га оконча и придружи се својој непрежаљеној породици. Међутим, у тој потрази јунакињи се дешавају помало чудне и свакако неочекиване ствари, тако да од мрачне суицидне тинејџерке постаје оптимистична, насмејана и одговорна особа.
Сваким новим насловом Ерленд Лу постаје све популарнији на нашем читалачком тржишту. Овај норвешки аутор, представља једног од најзначајнијих светских савремених писаца чија је литература посебно освојила младе. Свој скандинавски темперамент и карактеристични смисао за хумор Лу уноси у свако своје дело, па тако и овај мрачни роман, лишен нежних емоција, на крају има оптимистички тон.
Б. Мијаиловић
18. август 2009
Луј де Бернијер, Партизанова кћи, Плато, 2008.
 „Не можете да пишете само за људе који су попут вас“, изјавио је у једном од својих интервјуа енглески писац француског порекла Луј де Бернијер, сматрајући да на тај начин смањујете број оних који ће вас читати.
Након запаженог успеха који му је донео роман Мандолина капетана Корелија, Луј де Бернијер пише Птице без крила. У свом трећем роману, Партизанова кћи, аутор се определио за причу о необичном лику и крајње чудном животу главне јунакиње, Розе. Радња се везује за простор бивше Југославије, а Роза је пореклом из Србије. На питање упућено аутору, због чега поново Балкан, писац је одговорио: „Обожавам балканску културу, националну музику и поезију. ... свиђају ми се људи на Балкану ... „
Роза нам, након што је предуго боравила сама са собом, цигаретама и кафом, прича приче из живота. Она је партизанова кћи, илегална емигранткиња, бивша проститутка, која своје приче преноси са Балкана у Лондон 70-тих година у коме живи. Роза случајно упознаје Криса и у њему проналази свог верног слушаоца. Засићен устаљеним ритмом брачног живота, Крис, средовечни трговац, свакодневно одлази код Розе да чује наставак приче започете претходног дана. Роза заводи средовечног трговца Криса својим причама попут Шехерезаде. Њене приче су занимљиве, на моменте застрашујуће, потресне, понекад потпуно неоправдане, непримерене и непромишљене, какав је, уосталом, и живот ове девојке био, због чега аутор свој роман назива још и романом кајања.
Када је одслушао све Розине приче, приче жене, која је заиста некада живела у његовој згради, аутор, као и ми остаје у недоумици, да ли су приче истините или су само плод маште, намерно измишљане да би очувале његову и нашу пажњу, скратиле време и ублажиле усамљеност. У сваком случају, Роза је за аутора представљала пророчицу јер је још тих година причала о распаду СФРЈ након Титове смрти, што се британском писцу у оно време чинило потпуно невероватно.
Наташа Поповић
11. август 2009.
Џон Миршајмер, Трагедија политике великих сила, Удружење за студије САД, 2009.
 Недавно објављена књига знаменитог америчког политиколога Џона Миршајмера „Трагедија политике великих сила” је изванредна студија у којој се даје преглед спољне политике великих сила у раздобљу од 1792. до 2000 године. Она је природан наставак анализа савремене међународне политике као што су „Велика шаховска табла” Збигњева Бжежинског или „Успон и пад великих сила” Пола Кенедија. У сваком случају може се рећи да се макијавелизам враћа на велика врата у срж теорије међународних односа.
Професор Миршајмер заступа становиште офанзивног (нео)реализма по којем, укратко, само максимална моћ држави гарантује безбедност. Обиман научни апарат је омогућио аутору да изгради једну веома песимистичку пројекцију светске будућности. Посматрајући понашање европских хегемона у одређеним периодима историје аутор је пронашао „кључ” који је довео до тога да велике силе као наполеоновска Француска, вилхелминска и нацистичка Немачка, царистичка Русија и комунистички Совјетски Савез доживе колапс док је Велика Британија све велике светске турбуленције преживела релативно без разорнијих последица. Аутор чак демаскира и политику своје земље. Иза идеалистичке и демократске реторике Сједињених Држава већ деценијама стоји промишљена политика изолационизма док сви не искрваре.
Савремени свет каквим га аутор слика је суров свет у коме је по Миршајмеровим речима, „боље бити Годзила него Бамби”.
Мирко Дрманац
4. август 2009.
Сјаолу Гуо, Кинеско-енглески речник за љубавнике, Mono i Manjana, 2008.
 „Кинеско-енглески речник за љубавнике“, ауторке Сјаолу Гуо (1973) несвакидашњи је експеримент савремене прозе, роман у форми речника са намерно исквареним језиком (у одличном преводу са енглеског Мине Илић). Радња романа прати романтичну причу доласка у Лондон младе кинескиње Џуанг (коју у роману сви ословљавају са Џ, због тежине изговора њеног имена на енглеском језику). Џ. скоро да нема икакво познавање западне цивилизације, страног језика или културе Енглеске, али је амбициозни родитељи, произвођачи обуће, шаљу на једногодишњи курс језика у Лондон, како би се након повратка „обогатила“ у Кини. Џ. у Лондону упознаје средовечног мушкарца, с којим почиње да живи и у кога се заљубљује. Радња романа прати њихову компликовану љубавну везу, пуну неразумевања и комичних ситуација, изазваних лошим знањем енглеског језика од стране Џ, али надасве културолошким јазом и различитим менталитетом њих двоје.
Овај роман одлична је прилика и за боље разумевање кинеске културе у целини, написан од стране ауторке која је рођена и одрасла у Кини, али је рано дошла у контакт са западном цивилизацијом и начином живота. Она анализира, кроз наивне али и знатижељне речи Џ, многе разлике између два света, указујући на негативне аспекте модерног живљења и отуђења савременог човека.
Богдан Трифуновић
28. јул 2009.
Хуан Хосе Миљас, Две жене у Прагу, Народна књига, 2002.
 Роман Две жене у Прагу објављен је 2002. године и постигао је огромну популарност широм Шпаније и Латинске Америке као и сви дотадашњи романи овог савременог шпанског романсијера и приповедача. Хуан Хозе Миљас ﴾ 1946 ﴿ славу је стекао романима Кербер са сенкама, Празан врт, Неред у твом имену, То је била усамљеност и Блесав, мртав, копиле и невидљив.
Јунаци овог необичног остварења трагају за идентитетом и за осмишљавањем сопствених промашених живота. Реалност и фикција су у сталном преплитању, бег од изабраног живота и кајање због некадашњих одлука основни су мотиви ове савремене, урбане људске драме. У центру збивања су млад писац Алваро Абрил коме треба материјал за нов роман, новинар који се опсесивно бави темом усвојене деце и непрекидним размишљањем о свом пореклу као и две младе жене које лажирају сопствена постојања бежећи и неку другу стварност. Лус Акасо даје огласе за пословну пратњу а Марија Хозе чека сродну душу надајући се да ће почети да посматра живот са само њој знане “леве стране“. Праг представља поткровље у коме сустанарке деле живот а које својим погледом на улицу писца подсећа на један део главног града Чешке. Алтер его самог писца оличен је у новинару приповедачу који се одрекао своје породице и године троши на утврђивање чињеница из живота усвојене деце, питајући се и сам ко је и одакле потиче. Ове четири имитације живота преплићу се у случајним познанствима, правећи мозаик од изгубљених делова слагалице и уклапајући се у целину кроз пронађене сродне душе оличене у оствареној љубави младог писца Алвара Абрила и тек пробуђене Марије Хозе.
У овој нежно испричаној причи о важности онога што се није догодило и о томе како оно што нисмо имали пресудно одређује токове наших живота, светли мисао и уверење да се људи не упознају случајно и да сваки сусрет доноси нову наду за проналажење илаза из очаја. Испреплетане судбине јунака кроз међусобни дирљив однос дају смисао сваком напору да се не обесмисли сопствено постојање.
Душица Косић
21. јул 2009.
Алберто Мангел: Библиотека ноћу, Геопоетика, 2008
 Глагол читати не подноси императив. Исти отпор према њему имају и неки други глаголи, као волети или сањарити...-записао је француски књижевник Данијел Пенак. Али, уместо заповедним, увек можемо да покушамо другим начинима, понајпре приповедањем неке из мноштва прича које повезују глаголе поменуте у овом цитату. О нераскидивости читања, сањарења и љубави, као и о слободи и свемоћи оног који се, мичући уснама и жудећи за наредном страницом, препушта машти - сведочи свако узбудљиво и уметнички снажно штиво. У обиљу белетристике и сваковрсне друге литературе, читаоци из читавог света таква остварења већ су препознали у делима које је написао и приредио Алберто Мангел (1948), писац из чије биографије се ретко изоставља детаљ да је у детињству имао част да наглас чита ослепелом Борхесу и тако и сам рано уђе у чудесни свет литeратуре. Да су његове књиге нашле пут и до овдашњих читалаца, потврђују књижевнa наградa Милован Видаковић која је овом аутору додељена за 2008. годину и низ превода његових остварења на српски језик. Након Речника измишљених места који је овај писац, рођењем Аргентинац, држављанством Канађанин, а местом боравка Француз, написао са Ђанијем Гвадалупијем, објављеног као троброј часописа Градац 1998. године, код нас су се појавиле Мангелове књиге: Са Борхесом (Геопоетика, 2005), Историја читања (Светови, 2005) Стивенсон под палмама (Геопоетика, 2006) и његова антологија еротске литературе Врата раја : (ПортаЛибрис, 2007). Прошле године придружено им је још једно дело овог врсног ерудите, преданог читаоца и исто толико страсног путника, насловљено Библиотека ноћу, коју је у преводу Наташе Каранфиловић, Нине Ивановић и Данијеле Михић у едицији Интимна историја објавила Геопоетика.
Ову књигу о библиотекама као местима уточишта и утехе, Мангел је створио у жељи да пружи одговор на питање: зашто, иако свесни узалудности свога настојања, остајемо дирљиво упорни да овом свету дамо макар привид смисла и реда, бесомучно прикупљајући, сређујући и чувајући информације од свитака до фајлова? И одакле та тежња (која удружује александријску похлепу и вавилонску сујету) да оставимо обиље сведочанстава о свом кратковеком бивствовању? Трагајући за могућим одговорима, Мангел, из властитог библиофилског искуства, али и на основу опсежне литературе, исписује шеснаест есеја о библиотекама и у њима осветљава различите смислове које кроз историју човечанства имају ова пријатно сулуда места. Бавећи се са различитих аспеката овим феноменом (библиотека као сен, библиотека као ред, библиотека као простор, библиотека као моћ, библиотека као радионица, библиотека као опстанак, библиотека као острво, библиотека као дом...), писац се лако одриче претензије да напише још једну акрибичну историју библиотекарства. Ослобођен те заводљиве амбиције, Мангел исписује текст чија би општа одредница била: библиотека као страст. Поткрепљујући своја тумачења занимљивим, духовитим, али и потресним примерима, пишући о илузијама бесмртности које стварају нове технологије, али и о књишким мољцима, у делу написаном у славу библиотеке, овај аутор у ствари пише о ономе што је најдубље у самом човековом бићу. Зато читање ове књиге и јесте добар наговор на уживање у свим оним делима уредно сложеним на непрегледним полицама малих и великих, кућних и јавних библиотека.
Оливера Недељковић
14. јул 2009.
Алек Попов : Пси у ниском лету , Геопоетика, 2008
 ''...Најопштије речено, то се звало отаџбина.
Место где су се враћали мртви, а одакле су полазили живи. Интересантна дефиниција, која би можда морала да уђе у уџбенике.''
На овако необичан начин, један од најпознатијих и најуспешнијих савремених бугарских писаца, Алек Попов, при крају свог најновијег романа ''Пси у ниском лету'' (2007) описује отаџбину, било чију, па и своју. Дело започиње врло реалним описом момента када један од главних јунака, заједно са мајком и братом, прима и распакује поштанску пошиљку, којом им из Америке стиже урна са очевим пепелом.
Уместо оца, професора математике и међународно признатог експерта за економију, Емануила Банова из Софије, са гостовања на Филаделфијском универзитету, његова породица дочекује необичан, а истовремено сасвим обично спакован поштански пакет, и мистерију очеве смрти. Од тог тренутка, животи његових синова, Ангела и Нетка, у потпуности се мењају. Мистерија смрти професора Банова, постепено им открива да им је уствари и његов живот највећим делом био тајна, а да тога нису ни били свесни.
Нашавши се заједно, петнаест година касније у Америци, на месту где се очев живот завршио, или бар тако изгледа, за њих двојицу почињу сопствена искушења и трагање за решењем мистерије коју је поставила необична и страшна, давна поштанска пошиљка.
Описујући њихове животе у ''обећаној земљи'' аутор, који се једно време и сам школовао у Америци, уствари руши мит ''о рају са друге стране Океана'', и врло емотивно и реалистички приказује слабости и аномалије друштва које се клања једино новцу.
За овај роман, Алек Попов је добио награду ''Елијас Канети'' а његово целокупно стваралаштво, овенчано је и другим престижним наградама и превођено на многе светске језике.
Дубравка Илић
07. јул 2009
Маркус Зусак : Крадљивица књига , Лагуна, 2008.
 Не могу се порећи неразумна страдања ни ужаси кроз историју, ни рационално објаснити, зашто се исти понављају. Био једном један рат, затим је дошао други, и данас се негде води. Порука ни поука још увек нису извучене ... Закључак је очигледан: Људи људима не дају мира.
Била једном једна Крадљивица књига, мала Лизел Мемингер, део великог рата, случајни сведок намерне катастрофе, посматрач неба, са којим је борба са земље често узалудна. Из сивог неба је једнога дана по људима и кућама почела да пада киша од које више ништа не расте, сем бола и патње. Док је упорна киша бомби сејала смрт, која уједно приповеда и овај роман, Крадљивица књига је покушавала да исприча „Шта све људи могу да поднесу?“, да оправда живот „малих“ и обичних људи затечених безумним плановима „великих“. Упркос сталним губицима, живот обичног човека ни у таквом сивилу не губи смисао ни хуману црту. Музика, књига, сликање његов су миран одговор на ужасе рата.
... „Зграде као да су слепљена једна уз другу ... Суморни снег прострт је попут тепиха. Ту су бетон, празни чивилуци од дрвећа и сив ваздух. Нови дом Крадљивице књига. Имала их је 14.“ Ово је улица Химел (у преводу – небо) у којој одраста деветогодишња девојчица Лизел, у новој хранитељској породици, након што су јој родитељи одведени у логор. Уз малу Лизел одрастају њени вршњаци, Немци, један Јевреј сакривен у подруму њене куће, градоначелник и његова жена са великом библиотеком, цео један град. Лизел тешко али упорно савладава читање, повремено краде књиге, неке спасава са ломаче. Оне су јој замена за све тешке тренутке, преживљене и оне који је тек чекају. Крадљивица књига , упркос свом чемеру, не престаје да воли и да се бори да добро победи. Смрт ју је посетила три пута ... али она чита и живи.
Роман Маркуса Зусака, аустралијског писца, обрађује већ пуно пута обрађивану тему, али прича о Лизел – Крадљивици књига је посебна, она је мешавина живота и смрти, страха и наде, жеље да јој се посветите и прочитате је одмах, не изостављајући ни један једини детаљ.
Многи ће помислити да је ово само још једна суморна прича из рата, напротив, Крадљивица књига је пуна вере у живот, неизгубљене наде и праве утехе због сазнања да свуда постоје добри људи.
Када је будете прочитали, сигурно ћете је и сами препоручити другима.
Зато, украдите слободан тренутак и прочитајте ове недеље Крадљивицу књига која је већ нашла своје месту међу најчитанијим романима.
Наташа Поповић
30. јун 2009
Орхан памук : Музеј Невиности , Геопоетика, 2008.
 Најновије остварење добитника Нобелове награде Орхана Памука ﴾ 1952 ﴿ под називом Музеј невиности доноси причу о опсесивној љубави, занесености младог човека удатом женом, спремности да се због љубави окају сви греси и пристане на најтежа искупљења и искушења. Роман је 2008. године изашао у издању Геопоетике а до сада је преведен на неколико светских језика.
Кемал је син из богате турске породице, цењене и угледне, који је студирао у Америци и коме је унапред одређена будућност-каријера успешног пословног човека и брак са девојком која се управо вратила са студија на Сорбони. Међутим, Кемалова опсесија младом продавачицом Фусун измениће токове живота свих јунака романа. Веридба се раскида, Фусун родитељи удају за младог режисера а Кемал наредних осам година одлази у њихову кућу као даљи рођак, скупљајући предмете које ће 20 година касније изложити у њиховом музеју вечне љубави.
Памук даје веран и маланхоличан приказ живота у савременој Турској од 1975 до 2005 године. Турска је дубоко подељена између исламиста и секулариста, фанатично конзервативних фракција и младих људи који су окренути у потпуности западној култури. Тих година се дешавају и војни удари, терористички акти, политичке ликвидације на улицама Истанбула, полицијски час. Све то посматрају несуђени супружници, свако из своје дубоко трагичне перспективе. Раскол између обавеза и жеља, породичних дужности и личних порива толико је јак, да не оставља много снаге младој жени да издржи и избори се са својим страховима, чак и у тренутку када постаје слободна и када може да постане супруга човека који ју је годинама чекао. Низ трагичних догађаја мења Кемалов живот и млади интелектуалац прихвата добровољно изгнанство и самоизолацију, живећи од успомена и скупљених сувенира, градећи у својој тузи својеврстан Музеј невиности.
Основне теме као што су политичко верски расколи у Турској и неостварене и несрећне љубави и даље дубоко прожимају овај, као и већину претходних Памукових романа. Осећај кривице, кукавичлук и људска слабост, обавезе према породичном наслеђу и дужности које патријархална породица у исламском свету ставља пред младе људе, овде представљају узроке великих несрећа и трагичних завршетака, које ни најдубља искушења не могу преокренути. Кемал који преживљава трагичне догађаје, спас налази у изолацији и поверава своју причу писцу, не би ли кроз књижевно дело заувек сачувао успомену на једну непролазну опсесију, везу коју у мислима одржава до своје смрти. Љубав, макар и у свом најопсесивнијем виду, опстаје кроз дело које доноси причу о болном прихватању стварности и тражењу спаса у успоменама.
Душица Косић
23. јун 2009.
Василиј Аксјонов: Ретки елементи , Геопоетика, 2008
 Василиј Аксјонов је рођен 1932. године у Казању. Његова мајка је списатељица Евгенија Гинзбург, ауторка једне од првих књига о стаљинистичким затворима и логорима. Пошто су му родитељи ухапшени и 1937. године осуђени на дест година робије, петогодишњи Василиј присилно је одведен у сиротиште за децу логораша. Када је његова мајка изашла из затвора и као прогнаник се настанила у Магадану, Василиј одлази да живи са њом. Завршио је медицински факултет у Лењинграду и као лекар ради до 1960. године. Као писац се прославио романом Колеге (1960). Поменути роман као и романи Карта за звезде, Наранџе из Марока и Време је, мој друже, време је, учинили су Аксјонова једним од лидера такозване младе прозе, која је уз много помпе ступила на сцену крајем педесетих и почетком шездесетих година. Због одласка у САД 1980. године одузето му је совјетско држављанство. Од тада до 2004. године живео је у Америци где је предавао руску књижевност на америчким универзитетима. У Америци су први пут објављени многи његови романи (Опекотина, Острво Крим), а неки су тамо и написани Папирнати пејзаж, Осмех молим, триологија Московска сага, Жуманце... За роман Волтеријанци и волтеријанке добио је значајну књижевну награду Руски Букер, а након овог романа објављује Зеница ока и Москва – ква – ква. Данас живи у Бијарицу, у Француској.
У свом најновијем роману Ретки елемент Аксјонов се хвата у коштац са великом раном Русије – генерацијом комсомолаца израслих у олигархе, на чијем челу се налази тајкун Ходорковски. Изникли у недрима Лењиновог Комсомола, тадашња талентовна омладина из чијих је редова у отаџбинском рату 1941-1945. године настало 7 000 народних хероја, сада тражи своје место у постсовјетској држави. Данас су то млади совјетски интелигенти, новог делатног типа који су се зачуџујуће лако и успешно прилагодили новој и савременој Русији. Иако нам поједини ликови романа нису симпатични, Аксјонов ће, само на себи својствен начин, успети да убеди читаоца да ипак постоје ''добри такјуни''. Тако ћемо и јунака овог романа, Ходорковског, доживети као човека новог соја који није само ретки елемент, већ је и носилац неког новог духа и снаге која је присутна свуда и у свему.
Прозу Василија Аксјонова одликује исповедни карактер и наглашено интересовање за унутрашњи свет јунака и људске психологије уопште. Сви актери његових романа поседују свест о неправилности постојећег света, али и о немогућности да се он с уштински промени. Јунаци његових дела су млади људи, скептично настројени према совјетској стварности, нихилисти пуни стихијског осећања привидне слободе. У новијим романима Аксјонова све је више присутан филозофски приступ у размишљањима о неуспеху промена или, како он то назива, ''отопљавања'' и лабилној природи човека који је све своје наде полагао управо у те промене.
Биљана Мијаиловић
16. јун 2009.
Весна Алексић: Улица Јанг, Геопоетика, 2008
 Ко случајно или са јасном намером крене на читалачко путовање Улицом Јанг Весне Алексић, не може унапред знати да ли ће стићи у будућност света или ће се изненада обрети у властитој прошлости. Може му се догодити и да се, задубљен у штиво које је у својој новопокренутој едицији Интимна географија објавила београдска Геопоетика, изненада нађе на светлом и блиставом Северу, али већ у наредном трену осетиће како му кроз прстe цури врели песак у ували неког од јужних мора. Ма где да се нашао, читаоцу ће се учинити да је некада давно, пре времена, већ боравио на том месту.
Иако су настајали током читаве деценије, жанровски разноврсни текстови који чине ову књигу, међусобно су умрежени танким, али веома чврстим нитима. Према уводној забелешци ауторке, они нису настајали непосредно на бројним путовањима широм Европе и Канаде, већ по повратку са њих, у часовима нових и још даљих, имагинарних отискивања у непрегледност шароликог света. Зато књига путописне прозе Весне Алексић, објављена након низа њених високо вреднованих и врло читаних остварења за децу, представља много више од путних записа са обиљем лирских елемента или узбудљивог дневника странствовања. Сећања на путовања повод су да се проговори о нечему што је универзално и у чему се читалац, као у огледалу, с неверицом или уживањем, већ на први поглед може препознати. Тако се са ове мапе исцртане и много пута преправљане слободном руком писца, дају прочитати знаци и упозорења која су сигурни путокази и на другим и на другачијим путањама. Јер пишући о уличним призорима који титрају, о пејзажима који се назиру кроз крупне пахуље, о својој задивљености уметничким делима, ауторка предочава истине о колективним заблудама, све израженијем материјализму и емоционалној пустоши, о духовној стерилности и горопадности, о испретураним вредностима, о несавладивом страху, о пресељеним и расељеним животама, о туристичком конзумеризму и и интелектуалној инертности, о занемаривању културе срца... А сви ти записи, без обзира на шта упућују своју нежну, али јасну светлост, сведоче о рањивости људског бића, полазећи од дубоког уверења да судбину сваког човека, одређује и записује дете старо пет година. Најчешће је то усамљен, уплашен, непомажен Бог.
Зато читалац који на страницама ове књиге не буде очаран лепотом казивања, ни испирисан ауторкином носталгијом за најтананијим и најскривенијим хтењима, остаје ускраћен за једно дивно, али не сасвим ново чудо. А једино чуда која трају ‡ данас и јесу чуда. О њима јесте ова, али јесу и све оне књиге у којима, по речима Весне Алексић, постоји бар једно оздрављујуће место кроз које је провалила душа света и оживела као лек. Као племенито шапутање добрих духова које се може чути и кроз бескрајну васионску тишину, кад је неком тешко...
Где год да расклопите Улицу Јанг Весне Алексић, наћи ћете неко од таквих места, па се између њених корица путује баш као улицом по којој је насловљена. Застајкујемо, па се враћамо уназад, а онда завиривши из угла, опет крећемо кораком који се сада и нама самима чини сигурнијим. Улица Јанг увек полази оданде где управо стојимо, а крај јој не никада назиремо. Зато нам се и чини најдужом на свету.
Оливера Недељковић
9. јун 2009.
Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, 2008.
 Милан Јовановић-Стојимировић (1898-1966), правник, књижевник и публициста, „тиха“ је личности свога доба, који је на себи својствен начин обележио и забележио време у ком је живео и из кога је потекао. Јовановић је почео да пише након Првог светског рата и остао је присутан у књижевности све до смрти, објављујући песме, приповетке, чланке, огледе и приказе у периодици. Уређивао је неколико листова („Смедеревски журнал“, „Реви“, „Самоуправа“, „Глас Југа“). Јовановићеви књижевни прикази бавили су се стваралаштвом водећих имена домаће књижевности, као што су Вељко Петровић, Милош Црњански, Бранислав Нушић, Бранимир Ћосић, Јован Дучић и др. У његовој кући у Смедереву након Другог светског рата почео је радити Народни музеј, уз значајан поклон предмета музеју од самог Јовановића.
Поред тема из књижевности, велико интересовање Јовановић је исказао према темама из историје. Пред крај живота, од 1957. до 1965. године, почео је у илустрованом листу „Дуга“ објављивати прилоге из историје Србије 19. и 20. века, под над-насловом Силуете старог Београда. У том периоду вредно сарађује са Југословенским енциклопедијским заводом у Загребу на израдама библиографија, а и преводи са енглеског језика историјске романе „Ја, Клаудије“ Роберта Гревса и „Тауер“ В. Харисона Енсворта.
Књига „Силуете старог Београда“ (треће допуњено издање) представља избор углавном последњих списа Милана Јовановића-Стојимировића, који је сачинио и уредио Божидар Ковачевић, још једна „тиха“ а велика личност Србије и Југославије прошлог века. Иако се у наслову помиње Београд, ово је ипак прилог за историју Србије 19. и прве половине 20. века. Читаоци ће имати прилику да уживају у одличним минијатурама аутора када слика поједине личности, уз интересантна опажања и коменатаре (као код, на пример, Миливоја Петровића Блазнавца или Данице Марковић). Течним и лепим језиком, без непотребних падежа или страних речи, промичу слике, биографије и приче ове вредне књиге.
Богдан Трифуновић
2. јун 2009.
Бен Шот, Шотова оригинална сваштара, Чаробна књига, 2008.
 Оскар Вајлд је једном приликом изјавио да је: „... веома тужна појава у модерном добу то што има тако мало бескорисних информација”. Ова књига је брзо пошто се појавила у првом издању 2002. године, постала светски бестселер. Она се не може сврстати у било коју уобичајену књижевну форму. Она није није ни енциклопедија, ни алманах, ни речник, ни тезаурус. Она је, како јој и име каже – сваштара. Може се несумично читати, од средине, или с краја, а да то неће умањити њену занимљивост.
На страницама ове књиге може се наћи много необичних одговора на нека тривијална али и интересантна питања као што су: која је била величина Нојеве барке, у којим земљама се вози левом страном, графичка шема аеродромске сигнализације, који постоје атмосферски слојеви, кад су такмичења у спремању хране у Србији, које земље су биле светски шампиони у кошарци, која је тврдоћа графитне оловке, ко су били генерални секретари Уједињених нација, који су закони роботике. Укратко, ова књига је колекција најразноврснијих података из области науке и културе.
Невероватна је колико се забавних објашњења налази на страницама ове јединствене збирке која садржи и неке корисне информације до којих је теже доћи кад је потребно, на пример: правилно везивање лептир машне, одређивање величине грудњака, температуре кувања на штедњаку, симболи одржавања одеће итд.
Аутор Бен Шот је политиколог образован на Кембриџу, бивши професионални фотограф, новинар у Дејли телеграфу и Тајмсу, бубњар у фанки бенду и пасионирани сакупљач дугмади за кошуље.
Мирко Дрманац
19. мај 2009.
Харуки Мураками, Кад падне ноћ, Геопоетика, 2009.
 Писца, углавном, памтимо по првом читању и утиску које је на нас оставило његово дело. Тај први сусрет је, неретко, пресудан за наш став о томе да ли ћемо истог желети поново да читамо или не. Тако долазимо до неког свог низа омиљених писаца, који ретко или готово никада не изневере наша очекивања.
У ред оваквих омиљених, који нас са сваким следећим остварењем не остављају равнодушним, убраја се јапански писац, Харуки Мураками, чија дела плене једноставношћу израза, необичном повезаношћу прича, ликова и догађаја, заокупљајући нашу пажњу до своје последње стране.
Након запажених, награђиваних и, пре свега, веома читаних романа: „Норвешка шума“, „Играј играј играј“, „Јужно од границе, западно од сунца“, „Спутник љубав“ и других, писац Мураками, препознатљив по темама о љубави, сазревању и отуђености у модерном Јапану, објављује још један роман, у себи својственом стилу - „Кад падне ноћ“.
Роман садржи приче о пет ликова, испричаних у једној токијској ноћи, за свега седам сати колико траје и радња романа. Приче су у сталном преплитању са главним ликом, неупадљивом деветнаестогодишњом студенткињом Мари, која жели да ноћ проведе ван куће. А када замени дан за ноћ, среће се са сасвим другачијим светом од уобичајеног, дневног.
Од вечери до јутра, Мари среће тромбонисту Такахашија, школског друга њене сестре Ери, која је заспала и налази се у необјашњивом, вишедневном сну. Мари упознаје Каору, менаџера хотела за љубав и проститутку, која је у њему те вечери претучена и опљачкана. Из њене приче сазнајемо за Ширакаву, програмера, али и насилника који ју је претукао и који до касних јутарњих сати ради на софтверском програму.
Ликове не повезују само трагичне приче, већ много тежи моменат, њихова усамљеност: Мари која је живела у сталној сенци своје лепше сестре, тромбониста који је рано остао без мајке ..., програмер који се кући враћа кад његови увелико спавају, Ери, још увек у дубоком сну, проститутка ...
...Муракамијев свет у овом роману јесте свет снова у којем људи нестају у телевизијској слици док њихов одраз остаје у огледалу кад они напусте просторију.
За роман „Кад падне ноћ“ не постоји ограничење када га је најбоље читати: дању, предвече, ноћу. Ово је један од романа који се може читати у свако доба, наравно, уколико желите да сазнате како може да изгледа једна ноћ у једном граду тамо негде, код тамо неког ... ко је сасвим усамљен ...
Наташа Поповић
12. мај 2009.
Викас Сваруп, Питања и одговори, Лагуна, 2006.
 Роман „Питања и одговори“ написао је, као своје прво литерарно остварење, индијски дипломата Викас Сваруп (1963). Роман је написан 2005. године, постигао је међународну славу и преведен је на 36 језика. Амерички режисер Дени Бојл режирао је на основу приче из овог остварења филм „Милионер из блата“, који је Америчка академија за филм овенчала са 8 Оскара у марту 2009. године. Издавачка кућа „Лагуна“ објавила је овај роман у Србији 2006. године, недуго после његове светске премијере.
Прича овог дела води читаоце у савремену Индију, дајући нимало улепшану слику свакодневице коју проживљава 70% Индуса, што значи близу петсто милиона становника који живе испод сваког нивоа људског достојанства. Сиромашни келнер из Мумбаја (некадашњег Бомбаја) побеђује у највећем квизу у историји индијске телевизије освојивши невероватних милијарду рупија. Како продуценти квиза, чији је страни капитал уложен у велику телевизијску и финансијску превару, не желе да исплате новац, полиција хапси младог Рам Мохамеда Томаса под оптужбом да је варао на самом квизу. Осамнаестогодишњи младић у току најдуже ноћи у свом животу открива свом адвокату како је дошао без школовања и елементарног образовања до тачних одговора на свих тринаест постављених питања.
Слика савремене Индије дата у овом роману открива беду, немаштину, неморал и корупцију владајућих структура, непостојање социјалног програма за скоро највећи број угрожених Индуса, небригу власти за обичног човека и никакву стратегију борбе са организованом криминалом. Са друге стране читаоци откривају једну топлу, хуману и дирљиву причу о дечаку коме је једини циљ да у таквим условима преживи побеђујући људску свирепост и награђујући оданост и искрена пријатељства. Рам Мохамед Томас на свом путу преживљавања среће најокрутније карактере и суочава се са њима, док су најболније сцене управо оне које славе оданост и бригу „малих“ људи једних за друге. Њихове патње, међусобна подршка и заједничка искушења кроз која пролазе спона су која људском роду даје наду како је могуће сачувати достојанство и у најнехуманијим животним условима. И поред мноштва беспризорних карактера који представљају сурову слику људске свакодневице, судбина напуштене деце која се добром боре за опстанак, опомиње човечанство на чување образа и части независно од окрутности којоj смо изложени. Рам Мохамед Томас је за то и награђен.
Душица Косић
5. мај 2009.
Слободан Зубановић: Атлас о Црњанском, Завод за уџбенике, 2007
 Читавој библиотеци до сада објављене литературе о животу и књижевности Милоша Црњанског, која је обимом одавно надрасла његово оригинално стваралаштво, о тридесетогодишњици пишчеве смрти, придружено је још једно вредно и подстицајно дело ─ Атлас о Црњанском, песника и есејисте Слободана Зубановића (1947). Ова књига, коју је ликовно опремио Душан Шевић, сваким из мноштва својих значења продужава у нама управо ону мисао која прожима књижевни опус писца Суматре, Ламента над Београдом, Сеоба, Романа о Лондону и других остварења која су српску књижевност учинили знатно вреднијом: Сад знам да је све у вези, и да покрет милоште моје руке напуни водом горске потоке.
Јер тачно онолико колико је прошло од тренутка у коме је Црњански испунио своју судбину, довршио свој животни век и доцртао властити песнички лик, настајали су, мењани, допуњавани и у различитим верзијама објављивани Зубановићеви есеји, сабрани у коначном облику у овом издању Завода за уџбенике. Тек из такве његове дугогодишње посвећености једном писцу и његовом делу, из тог истинског огледања савременог лиричара у опусу одабраног лирског претка, настало је дубоко сагласје двеју уметничких идивидуалности, очито како у појединачним записима тако и у читавом тематско-мотивском обликовању ове драгоцене књиге.
Разнородни текстови међу њеним корицама, попут детаљних мапа у које су уцртане и неслућене везе међу тачкама удаљеним у простору и времену, али и поцртане аналогије између живота и књижевности, нуде нам најзанимљивије стазе изукрштане кроз непрегледне просторе стихова и прозе Милоша Црњанског. На том путовању сигурно нас најдаље одводе поглавља Албум и коментари, Милошев албум и Ствари из ватре, у којима Зубановић својом читалачком интуицијом и истраживачком преданошћу отвара нове могућности за сагледавање уметничког поступка аутора чијим се књижевним делом бави. За перспективу из које усредсређено тумачи одабрано штиво, аутор Атласа опредељује се подстакнут једним узгредним аутопоетичким записом великог претходника: Мени се чини да у мојим књигама има много филмова. Видеће се то, као и све друго, post mortem. Упирући управо у том правцу свој продорни песнички поглед, савремени тумач и сам посматра искоса, онако како, по његовом уверењу, то чини и сам Црњански. При том брижљиво издваја упечатљиве фотографије које је аутор Сеоба у годинама властитог странствовања и изгнанства снимио апаратом марке Инконта, а потом из његовог опсежног прозног дела, првенствено из књиге Код Хиперборејаца издваја цитате који кореспондирају са њима. Такве легенде у овом накнадно сложеном албуму, уз факсимиле пишчевог рукописа, представљају вишеструко значајно и узбудљиво сведочанство. Било да је заустављена слика куле светиље, животињског или биљног света, пејзаж, призор са шпанског ратишта или анфас блиске особе, сваки од снимака начињених по Данској, Италији, Немачкој, Француској, Исланду, Далмацији, у ствари је веран унутарњи портрет самог Црњанског. Читајући са страшћу и разумевањем слике тек нешто веће од поштанске марке и записе начињене покретом исте руке, Слободан Зубановић уочава да многе од фотографија нису створене с намером да буду уметничко дело нити овековечена успомена. Оне су за аутора најчешће биле тек визуелне белешке које ће накнадно бити преведене у језик, тамо где ће остварити своје пуно значење.
Зато ова књига и јесте прави позив у библиотеку са почетка приче. Тиме је је још један круг затворен, а наредна страница бескрајног атласа о Милошу Црњанском већ отворена.
Оливера Недељковић
28. април 2009.
Петар Сарић, Сара, СКЗ, 2008.
 Књижевно дело савременог писца Петра Сарића, осим поезије и драме, чине и пет романа: Велики ахавски трг, Сутра стиже господар, Дечак из Ластве, Петруша и Милуша, и Сара.
Роман Сара објављен је 2008. године у јубиларном 100. колу Српске књижевне задруге. Како сам аутор напомиње, ликови у делу су измишљени, али су описани и неки аутентични догађаји из његовог детињства. Тим пре, што се радња романа одвија у Црној Гори, у Доњим Бањанима у околини Никшића, где је Сарић рођен и провео детињство.
''...Колико ратова може стати у један људски вијек? По ратовима се, овдје, одавно мјери вријеме: ово је било прије овог, оно послије оног рата. ...Има ли веће трагедије за један народ?!''
Управо овим речима главне јунакиње Саре, одређујемо и време радње у роману: почиње у време Првог светског рата, а завршава се у годинама после Другог светског рата. Дело говори о деоби браће Вукотића: Јакова, Борише и Светозара, из Доњих Бањана, када после смрти оца Марка, по неписаним, а дубоко утемељеним правилима, улогу домаћина преузима најстарији син Јаков. Аутор, као на платну, слика тескобу душа браће Вукотића и њихових породица, док ишчекују и прижељкују деобу, а не смеју да признају једни другима. Са великим олакшањем дочекују Јаковљеву одлуку да се поделе, и моменат када од ''вамиље'' Вукотића настају три породице. Јаков и његова жена Сара добијају само колибу за становање и најмање земље.
Сара и живот са њом је оно што Јакова разликује од браће и од осталих људи у селу. Пореклом из Мируша из Херцеговине, Сара се од других жена издваја лепотом и памећу, али и за своје време, лошом особином-осећајношћу. Уме да пружи нежност свом мужу и да га наведе да јој таква осећања и узврати-тако ће он у очима других бити слабић, кога је чудна, и по мишљењу многих, болесна жена зачарала. Оно што Сару чини посебном је то што је у мираз донела Књигу, коју још, зачудо зна и да чита! Хумана је и помаже људима, лечи болесне, али не ''чинима'', како се у селу прича, већ мелемима које јој брат Милош шаље из далеке Америке. Мушкарци јој се диве, жене је мрзе, а потајно желе да су као она.
Како је изгледао живот те необичне жене у поднебљу, где су традиција и обичаји јачи од сваког писаног закона, и то у најтежим временима двадесетог века, сазнајемо читајући дело у једном даху.
Дубравка Илић
21. април 2009.
Џон Мајкл Куци, Мајстор из Петрограда, Paideia, 2008.
 У роману „Мајстор из Петрограда“ Џон Мајкл Куци еквилибрира између улоге писца, читаоца и тумача. Овај роман доноси исечак из живота Достојевског у периоду када настају „Зли дуси“. Међутим, Куци узима јунака оригиналног дела и његовог творца као сопствене књижевне јунаке.
Непосредна инспирација за роман „Зли дуси“ било је убиство студента Иванова које се одиграло у новембру 1869. године, које је извела завереничка група на челу са анархистом Нечајевим. Потресна слика убиства Шатова у „Злим дусима“ реконструише овај злочин. Револуционарни екстремизам и захтев за слепом верношћу инспирисали су Достојевског да најотвореније до тада упозори на последице идеолошке искључивости. Достојевски и Куци једногласни су у критици и осуди жртвовања невиних и постизања опште среће и хармоније на крвавим темељима.
Роман јужноафричког нобеловца није романсирана биографија, на моменте драстично одступа од историјских чињеница у јеретичкој намери да потпуно психолошки разголити писца који је открио четврту димензију човека. Куци пише о унутрашњој борби писца Достојевског при стварању свог романескног света. Овај роман дотиче суштинске теме мислилаштва Ф. М. Достојевског и представља параболу о односу ствараоца и његовог дела.
По речима књижевног критичара Лава Данилкина, Куци схвата да је Достојевски од Петрограда направио садомазохистички Дизниленд, фабрику за производњу „руске душе“.
Роман је освојио италијанску награду Мондело 1994, и међународну награду листа
Irish Times 1995.
Мирко Дрманац
14. април 2009.
Пол Остер, Човек у мраку, Геопоетика, 2008.
 Пол Остер један је од најзначајнијих америчких романсијера данашњице, песник, есејиста, редитељ и преводилац. Аутор је романа Левијатан, Месечева палата, Њујоршка триологија, Књига опсена, Бруклинска ревија лудости... Написао је две мемоарске књиге, књигу есеја Уметност гладовања, као и збирку песама Ишчезавања. Аутор је сценарија за филм Дим, коредитељ филма Пандорина кутија, сценариста и редитељ филма Унутрашњи живот Мартина Фроста. Његове књиге су преведене на преко двеста језика. Данас живи у Њујорку.
У свом најновијен роману „Човек у мраку“, Остер говори о дубоком јазу између религиозних Американаца и секуларног становништва. Наиме, та подела постаје све дубља и Америка се налази у, како сам аутор каже, „некој врсти грађанског рата у коме је све извесније да поменуте две стране више не могу да комуницирају“. Наратор и главни протагонист романа је седамдесетдвогодишњи књижевни рецезент Огаст Брил. Након саобраћајне несреће која га је учинила инвалидом, Брил своје пензионерске дане прекраћује смишљајући приче које би му пружиле какав-такав бег из невеселе свакодневице. Једна од тих прича заузима и велики део романа, а то је прича о Овену Брику, младом мађионичару из Квинса. Брик се једно јутро буди у алтернативној Америци – оној у којој није било Ирачког рата и 11. септембра, али у којој су били контраверзни председнички избори 2000. године и у којој бесни грађански рат између вашингтонске администарције и савезних држава жељних независности. Његов задатак је да убије творца тог паралелног света и тако прекине ратна страдања. Међутим, творац те друге Америке је и његов творац.
Критичари оцењују како је Остер у овом делу обрадио своје омиљене теме – борба ликова да наставе даље после великих губитака, утеха пронађена у уметности, прича унутар приче, а правила стварности нису тако чврста. Као и у другим његовим делима читалац не може са сигурношћу да предвиди како ће се прича даље развијати. Међутим, ако неко очекује да се ова прича више бави политиком него човеком, то није случај. Иако постоје две приче, главна тема је ипак о човеку који покушава да се избори сам са собом у '' црнилу ноћи''.
Б.Мијаиловић
31. март 2009.
Александар Гаталица, Невидљиви, Нова Дела, 2008.
 Невидљиви је пети роман Александра Гаталице и ушао је у ужи избор за Нинову награду за 2008. годину. Прозу Александра Гаталице обележава типична модерност и тематски садржај заснован на документу, квазиисторијском податку и другим странама живота. Такве је структуре и епистоларни роман Невидљиви.
На трагу жанра који има традицију дужу од два века, Гаталица у приповедном оквиру овога романа даје интересантну и сасвим хипотетичну причу која из необичног угла сагледава и тумачи историју модерне уметности. Писма др Димитрија Герасимовића Герасима упућена његовом ванбрачном сину Петру, откривају цео живот овог несуђеног психијатра, бегунца од сиромаштва и нежељеног брака. Молбе Петра Николајевића да др Герасимовић искористи свој утицај и помогне Петровој полусестри Јелени и зету Мирку, које нове комунистичке власти прогањају, воде у причу о необичном животу, успесима и неуспесима, и једном необичном послу: „прављењу уметника“. Тајно друштво из Швајцарске „прави“ неке од највећих уметника савременог доба: Џојса, Пикаса, Дебисија; а од оних које Герасимовић „прави“, помињу се Дерен и Шагал. Заузимајући мимикричан однос према стварној историји нових уметничких покрета, односно биографијама уметника који стварају на крају деветнаестог и почетком двадесетога века, та прича добија облик уверљиве обмане. Заводљива приповедачка игра, колико год била конструкција и варка, својом уметничком истином никад не одриче могућност да би фантастични реализам А. Гаталице могао имати везе и са стварношћу.
Прича у „Невидљивом“ је алегорија једне могуће обмане на којој би се могла темељити и историја уметничких идеја. У сваком случају, овај роман је изазовна, узбудљива и драматична прича моћних наговештаја и уметничке јачине.
Илија Пешић
24. март 2009.
Владимир Кецмановић, Топ је био врео, Via Print, 2008.
 Роман Топ је био врео објављен је 2008. године и овенчан је наградом „Меша Селимовић“. Претходни роман аутора Владимира Кецмановића Феликс био је у најужем избору за НИН-ову награду као и последње остварење овог аутора. Реч је о потресној ратној саги о међуљудским односима у вртлогу безумља и безакоња. Језгро приче представља ратни пакао који ставља на пробу карактере појединаца различитих вероисповести и идеолошких убеђења.
Сарајево 1992. Мултиетничка и мултинационална средина захваћена је разарајућим сукобима, који не штеде никога и из којих у том тренутку нема излаза. Убиства, пљачке, силовања и протеривања постају свакодневни ритуал, који спроводе све три зараћене стране. Осветољубље, насиље и крвопролиће представљају зачарани круг који води новим, све крвавијим сукобима, из кога ниједна страна нема намеру да изађе. У вихору грађанског рата, на проби је Човек и оно мало људскости што је остало у њему. На простору од два стамбена блока дефилују и крвници и честити људи, војне и паравојне формације, ратни профитери и мирни грађани који нису успели да се извуку из ратног пакла и који, надасве, покушавају да не окрваве руке, било из користољубља, или из освете. Помажу једни другима, не баве се потказивањем, за разлику од многих других који сладострасно траже разлоге за нова крвопролића. И Срби и Муслимани живе у страху од одмазде најострашћенијих припадника своје вере и нације спремних на најбезумније чинове, све под плаштом идеологије и осветничке политике чије корене вуку из прошлих ратова. Роман прати сазревање дечака Србина, који остаје у гранатирању Сарајева без родитеља и кога прво прихватају комшије Муслимани. Присуствујући муслиманском упаду у српску кућу дечак доноси одлуку да се прикључи српској војној јединици која гранатира муслиманске положаје, не схватајући да залутале гранате најчешће погађају управо српке куће.
Сурови пример насиља које рађа насиље и жртве која постаје џелат и осветник, отвара тему која говори о свеопштој несрећи која може једино довести до огромног броја страдалих на свим зараћеним странама. Ратује се искључиво зарад политичких интереса оних структура, које су својом реториком и историјским тровањем народа једних против других донели пустош и покољ. Јунаци овог романа су сви они који нису окрвавили руке, ма којој вери и нацији припадали, а жртве нису само убијени, већ сви они који су постали џелати, не сањајући да ће их стицај несрећних околности у ту ситуацију довести. Роман поред политичке поседује и снажну психолошку ноту - из зачараног круга насиља може се извући Човек-особа неострашћена, неспремна на злочине према недужнима, без осветничких дела и порива. У вртлогу ратних злочина такву је поуку тешко извући, али ко успе може за себе рећи да је изашао као победник, без обзира на исход рата.
Душица Косић
17. март 2009.
Мишел Кан, Какао, Лагуна, 2008.
 Мишел Кан, ауторка из Француске, по сопственим речима, одлучила је да напише роман ''Какао'' када се нашла у Бијарицу и привучена омамљујућим мирисом свеже печених зрна какаовца, ушла у Музеј чоколаде. Осим предивног мириса који голица ноздрве и буди сва остала чула, у Музеју је прочитала и забелешку: ''На силу покрштавани Јевреји у Шпанији и Португалији донели су 1609. године чоколаду у Бајону''. Можда симболично али и необично, ауторка тачно 390 година касније, 1999. године почиње причу о чоколади и зрнима од чијег се праха она прави.
Какао и чоколада, посластице су у којима многи уживају, а да при том и не знају историју њиховог настанка. Или се можда нису никада ни запитали одакле су и када стигли у њихову свакодневицу...?
Мишел Кан је упорним истраживањима успела да открије пут који је морао бити пређен да би се плодови племенитог какаовог дрвета преточили у најфинију посластицу у којој човечанство ужива-чоколаду!
Пут сеже у 17. век када Јевреји, бежећи пред инквизицијом из Шпаније, насељавају друге делове Европе и света, и стижу до егзотичних Карипских острва. Тамо откривају каковац, дрво које рађа плодове необичног укуса, и још чуднијих својстава. Наиме, када науче како да зрела зрна претворе у прах и да их припреме и користе као храну, откривају да старе крепи а младе чини још снажнијим и ведријим.
Са тих егзотичних простора чоколада креће на пут око света, док мајстори ''чоколадари'' усавршавају вештину њеног припремања, претварајући је у уметност.
Овај пут пратимо кроз врло сложену причу о породици Давида Алвареза Сармиента и његове унуке Луне. И како производња и продаја чоколаде бива једно време забрањена и Алварезови пролазе кроз тешка искушења. Покушавајући да напише историју Алварезових и њиховог бављења вештином израде чоколаде, Луна Алварез Сармиенто открива прошлост, али и своју будућност. На крају написане приче, чека је почетак -Адријан Гаспар и његова љубав, омамљујућа и топла, као чоколада, коју генерације Алварезових припремају.
Дубравка Илић
10. март 2009.
Лаура Барна, Моја последња главобоља, Завод за уџбенике, Београд, 2008.
 Роман Моја последња главобоља, објављен о педесетогодишњици смрти Исидоре Секулић, сврстан према одлуци жирија за НИН-ову награду у седам најбољих протеклe годинe, а недавно награђен књижевним признањем "Димитријe Митриновић", представља својеврстан омаж који Лаура Барна (1964) исписујевеликој претходници, најумнијој Српкињи од Јефимије до данас.
Роман који савременом читаоцу пре свега препоручују особени сензибилитет, језичка вибрантност и успешна међужанровска укрштања, као да је стенографска белешка једног од оних разговора о којима, сведочећи о Исидори Секулић као врсном, скоро идеалном, сабеседнику, песник Миодраг Павловић бележи: Обичавала је понекад Исидора да усред разговора ─ у коме је једну своју асоцијацију надовезивала на другу, једну тему преплитала другом, скоро занета монологом који вас је дизао не само на висину битних проблема него од њих самих стварао за вас једно ново тло и ваздух ─ обичавала је понекад да изненади свог саговорника упитном реченицом, упитним погледом. Иако написано у форми привидног дијалога књижевнице са тајанственим Поетом, који јој у предсмртним часовима чита одломке из критике Јована Скерлића објављене под насловом Две женске књиге у Српском књижевном гласнику 1913. године, ово остварење је заправо роман-исповест. У потресном солилоквију, подстакнутом цитатима из бритког критичког осврта који је пресудно утицао на сав живот и будуће стваралаштво Исидоре Секулић, на умножена етичка и естетска питања одговорено је успостављањем дубоких интертекстуалних веза са књижевним предлошцима из њеног обимног и тематски врло разуђеног дела. Најзначајније место међу њима добиле су вечита упитаност о смислу уметности, положају и друштвеном ангажовању уметника, потом промишљањe сложености односа писца и његовог критичара, као и странице посвећене судбини жене која је писац изгаженог века. Уз ове заокружене есејистичке целине и дигресије о детињству, отпору паланачком духу, женском идентитету, наставничком позиву и противуречностима књижевног света, скицирани су и бројни портрети знаменитих уметника из прве половине XX столећа.
Подробно овладавши фактографијом, поткрепивши своје књижевно дело графички истакнутим цитатима и фуснотама, a користећи преимућства изабраног књижевног поступка, Лаура Барна је успоставила одговарајућу сразмеру биографских података и фикције. Захваљујући томе, уместо романсираног животописа књижевнице чији је живот, по речима песника Јована Христића, духовним потомцима сав предат у литератури, Барна обликује упечатљиво књижевно остварење. Са његових страница, упитно нас гледа управо она Исидора Секулић, о којој је књижевни историчар Живорад Стојковић записао како је из жеље да у животу и у смрти буде обична, због чистих руку, чистих рачуна и трагова, морала испасти неуобичајена, немогућа, са целим светом несагласна. А њен проницљиви поглед, све је теже издржати.
Оливера Недељковић
3. март 2009.
Владимир Пиштало, Тесла, портрет међу маскама, Агора, 2008.
 Официјелна биографско-скрибоманска митоманија везана за име славног научника традиционално пати од некритичности и претеране, готово идолопоклоничке глорификације. Теслин лик је у колективној свести остао растрзан између потреба дневне политике и заговорника баскомпромисног модернизма тако да је сасвим јасно да је његово унутрашње биће остало под разним маскама зависно од тога како га је ко доживљавао. Ауторово виђење Теслиног живота одудара од овог у књижевном смислу, умртвљеног и стерилног шаблона. Овај роман представља алтернативно, по речима аутора, апокрифно виђење Тесле.
По свом спољном изгледу Тесла је крајем XIX века подсећао на савременог манекена. Инсистирао је на томе да је он најбоље обучен човек на Петој авенији. Поред тога он је био и нешто што би се најбоље описало као шаман индустријског доба. Жестока болешљивост у младости наметнула му је прометејску судбину налик митским архетипима у древним културама. И тако, пошто је Тесла шаман модерног доба, нешто што је само по себи апсурдно, уобичајени критеријуми нису довољни да би се његово духовно биће разумело и тако је његова личност пословично предмет мистификације. Ово је напротив, књига о Николи Тесли, некада живом човеку. Међутим, обични људи не праве громове и зато ово и није роман о шаману-громовнику ово је есеј , по мишљењу аутора, о ствараоцу као таквом.
Овај лирски биографски роман који прати Теслин животни пут изврсном карактеризацијом споредних ликова – родитељима, пријатељима и асистентима, похлепним индустријалцима – композиционо се потресно завршава темом Теслине опсесије сеном генијалног рано преминулог брата која га прати до самртног часа.
Летаргичан осмех улепшао је братовљево лице. Његове руке су биле плаве. Његова коса је била пуна леденог праха. Мистериозан мистеријом младости разговорно је упитао:
Знаш ли причу о сијамским близанцима брате... Звали су се Чанг и Вонг – поверљиво му је објаснио. – Чанг је умро први. Вонг је вукао тело мртвог брата са којим је био срастао. Братовљева мртва крв се мешала са његовом живом крвљу. Срце ју је пумпало у два тела. Вонг је вукао мртвог Чанга и вриштао кроз изобличен свет.
Знаш ли причу о сијамским близанцима брате?
РОМАН ЈЕ НАГРАЂЕН НИН-ОВОМ НАГРАДОМ ЗА 2008. ГОДИНУ
Мирко Дрманац
24. фебруар 2009.
Светислав Басара, Дневник Марте Коен, Дерета, 2008.
 Добитник НИН-ове награде и свих важнијих књижевних признања, Светислав Басара је за тему свог најновијег романа, чији је поднаслов „Окултна позадина комунистичког покрета Југославије од 1928-1988”, одабрао причу о извесној Марти Коен. Описујући њено детињство и одрастање, Басара нам приказује како су се богаташка деца између два светска рата „играли комунизма”. Према речима аутора, играли су се како би, после победе те идеологије, постали нова владајућа класа која је покушала да од комунизма створи религију са свим потребним пратећим елементима-свецима, ритуалима, отпадницима, јеретицима и инквизицијом.
Басарина јунакиња Марта Коен, фатална лепотица јеврејско-мађарског порекла из Суботице, на почетку романа умире у пожару који је 1988. године подметнуо монах Никодим. Пошто је била носилац Партизанске споменице сахрањена је уз највише почасти, а на њеној сахрани се појавио цео партијски врх. Читав овај догађај побуђује сумњу код младог и амбициозног новинара „Борбе” и он почиње истраживање које га одводи до „тапациране ћелије” у болници „Лаза Лазаревић”.
Марта је предратна комунисткиња, Фројдова пацијенткиња о којој је чак написао и студију „Случај Елфриде С.”, илегалка која по узору на католичку визију чистилишта осмишљава логор за преваспитавање буржуја којима је доскора и сама припадала. Ова фатална лепотица је и ауторка памфлета „Велика комуна”, потом изумитељка ”топлог зеца”, кафе куварица у Маршалату и несуђена атентаторка на Врховног комаданта. Својевремено се добровољно пријављује да иде на Голи оток. На Отоку постаје „света Тереза атеизма” и покушава да реализује свој величанствени пројекат Велике југословенске комуне, где се ратна сирочад васпитавају у духу комунистичке идеологије, а сваки покушај индивидуализма и недисциплина се искорењују стрељањем. Међутим то није све, Марта је, према подацима обавештајних служби, и вештица! Чак, Нацистичке архиве садрже и списе Одреда за антиокултна дејства у којима је описана потрага „Вермахта за Мартом”, вештицом од чијих магијских диверзија отпадају гусенице са тенкова, официри извршавају самоубиства, а сумња се и да је дотична летећим ћилимима пребацила рањенике преко Неретве!
У роману Дневник Марте Коен Светислав Басара се обрачунава са, по сопственом мишљењу, два највећа зла XIX и XX века-комунизмом и психоанализом, који се у својим најекстремнијим видовима преламају кроз главну јунакињу приповести. Читалачка публика која ужива у текстовима овога писца и овога пута ће пред собом имати сате занимљивог читалачког искуства.
Б. Мијаиловић
17. фебруар 2009.
Јованка Живановић, ПУТНИЦИ ОД СТАКЛА, Београд, Геопоетика, 2008.
„И мрак има свој антоним, а он је дакако, светлост“ (Јованка Живановић)
 Јованка Живановић није сасвим непозната у српској прози. Чачанска „Легенда“ објавила је два претходна њена романа, Љиљани у хладу јасике (2000) и Говор наличја (2002), а крајем прошле године (2008) београдска „Геопоетика“ у „Малој едицији прозе“ објављује јој роман „Путници од стакла“.
Спознала је свет 1959. године у Теочину код Горњег Милановца. Завршила је Економски факултет у Крагујевцу. Живи у Чачку.
Путници од стакла је социјално-психолошки роман у 22 поглавља чији наслови донекле идентификују и садржај. Списатељица испреда занимљиву, али не и патетичну причу о два живота који се одвијају у стварности и сновиђењу те је проза Јованке Живановић, условно речено, истовремено и мушка и женска. Преплитање сна и јаве, смисла и бесмисла, свести и подсвести умножава догађаје и доживљаје.
„...Такав је чудновати загрљај лирске нежности и епске жестине. Круна овог спајања крајности јесте љубав. А иза ње налази се потрага за самим собом, потврда да смо заслужни и да смо заслужени“, записао је, између осталог, Владислав Бајац, главни уредник „Геопоетике“.
Зашто разум не може да утиче на емоцију (љубав и лепоту) – реторско питање, али и лајт-мотив ове вишеслојне приче која својим горким и болним хумором надраста провинцијалн дух. У реалном и иреалном свету главних јунакиња, непрестано се преплићу и додирују две судбине – оне која има снагу Пенелопе и оне која је опседнута Кјеркегором, Његошем, Теслом...
Анђелија-Анђа Наумов трага за својим несталим мужем Петром са којим је две и по деценије у браку. Студентска љубав. Имају кћерку Вању која као свршени студент дефектологије, борави негде на ободу Вашингтона, пази децу у некој породици, усавршава језик и тако волонтира у тек стеченој професији.
Анђа пријављује његов нестанак, али не и повратак. Петар укотвљен између земље и неба, уравнотеженост тј. хуманистичку терапију налази у научном делу градске библиотеке и мимо правила куће, добија одобрење да омиљене књиге из филозофије понесе са собом.
Емилија-Ема Савић, професор уметности у средњој школи, жена у четвртој деценији живота, интелектуалка наглашене индивидуалности већ годинама живи у ванбрачној вези са правником Жарком, са њим дели овоземаљски живот и радости, али не жели децу.
У свом солилоквијуму о воденим капацитетима и пријемчивости река за чишћење савести нестали Петар цени да би га само Дунав могао операти пред уговореним пословним роковима те жали што не живи у Смедереву, Новом Саду, Бечу, Кладову... У свом безнађу и душевном растројству, нашао се пред водама Западне Мораве:
„...Ерго, некоме западне Дунав, некоме Сава, мени – ето Западна Морава. А река је није да није – опевана, насликана, фолклорно одиграна, ту и тамо тија, местимице мутна, није ни мала, ни плитка... није – за неке мање аљкаве грешнике, али за запуштеност овог степена она је тек плићак. Знао сам да је Западна Морава часна река, да неће да се лати посла којим не може да се носи, те да су моји изгледи у вези са њом никакви. Све сам то знао, а ипак сам се с вечери довукао до њене обале и чучећи подно шипражја, муцаво и несигуирно, започео преговоре. Бацила је на мене само један водњикав поглед и он је био довољан да прекрати сваку моју причу...“.
У трагању за сопственим идентитетом списатељица своје јунаке Петра, Анђелију, Жарка и Емилију, у последња два поглавља Spiritus realis и Moguć epilog спаја заједничком линијом живота у којој је степен блискости обрнуто пропорционалан физичком одстојању.
Романом „Путници од стакла“ Јованка Живановић достојанствено отвара своју, прилично аутентичну, страницу у српској прози.
Милица БАКОВИЋ
10. фебруар 2009.
Џоел М. Халперн, Српско село: друштвене и културне промене у сеоској заједници 1952-1987, Српски генеалошки центар, 2006.
 Тачно 50 година након штампања оригинала на енглеском језику, објављен је превод књиге америчког антрополога Џоела Мартина Халперна (1929) Српско село. Књигу приређује проф. др Мирјана Прошић-Дворнић, а одличан превод потписује др Бојан Жикић, који је успео да кроз превод дочара ионако жив и широј публици приступачан језик Халперновог дела. Вероватно најпознатија антрополошка и етнолошка анализа српског села и сеоске заједнице у свету током пола века остала је резервисана за истраживаче и љубитеље антрополошке литературе који су говорили енглески језик.
О разлозима таквог третмана овог, за домаћу етнологију, историју, антропологију и читав низ научних дисциплина, изузетно вредног дела потребно је проговорити на другом месту и у другачијем контексту, мада се и сам аутор тиме делимично позабавио у свом интервју који је дао 2004. године Мирјани Прошић-Дворнић, а који је објављен у овом српском издању. Књига је у целости веома корисна и за сагледавање стања у послератној југословенској науци средине 20. века и односа аутора са етнологом Миленком С. Филиповићем и научницима из круга тзв. „напредних марксиста“, као и за Халпернов став према оновременим оптужбама да се бави шпијунажом кроз маску антрополошког истраживања.
Џоел Мартин Халперн је 1953. године дошао у Југославију, како би као постдипломац Колумбија универзитета годину дана провео на теренском истраживању у шумадијском селу Орашац. Према сопственим речима, изабрао је такав истраживачки задатак, јер није желео да ради у Америци са емигрантима из Источне Европе, што није био довољан изазов, нити пожељан методолошки приступ. Авантуристичког духа, који га је пре тога потерао да са 20 година обиђе на бициклу и ауто-стопом читаву Европу, Халперн се са 23 године и још млађом супругом обрео у Орашцу, питајући се успут на воловским колима „Шта ћемо овде?“. Сеоском етосу њихове године нису биле превише озбиљне, али чињеница да се неко тако млад запутио из Америке баш у Орашац (што је сељацима посредно говорило да је то неко „важан“) и да је Американац (што је тих година било веома популарно у Југославији) збуњивала је многе старије људе, па су се Халперну обраћали са „Ви, дечко“.
Спроведено истраживање 1953/4, допуњавано неколико пута све до средине 80-их година 20. века, резултирало је изванредном књигом, која је у оваквом облику јединствена, јер садржи по први пут објављен материјал и текстове (поменути интервју, интегрални материјал са истраживања, предговор аутора, фотографије урађене током боравка у Орашцу...). Питка за читање и веома разумљива, књига говори о многим појавама које су просечном читаоцу у Србији наизглед мање-више познате. Међутим, ово је поглед „са стране“ на српско село и обичаје, који баштини део националне културе и памћења за који већ можемо рећи да је неповратна прошлост, а истовремено важна карика у сагледавању нас самих.
Богдан Трифуновић
3. фебруар 2009.
Зоран Живковић, ЕСХЕРОВЕ ПЕТЉЕ, Геопоетика, 2008.
 Дела Зорана Живковића, професора креативног писања на Филолошком факултету у Београду, читају се у преводу и ван граница наше земље. До сада је написао 17 књига прозе, а његов најновији роман ушао је у шири избор за НИН-ову награду за 2008. годину.
Роман је преведен на енглески и немачки језик и носи назив „Есхерове петље“. Сачињен је од прича, само наизглед појединачних, и ликова, само наизглед неповезаних, али свака наредна петља, односно поглавље романа бесконачно проширује причу, а ликове доводи у међусобну везу. Прву причу почиње хирург, који је управо забележио прву мрљу у својој каријери, заборавивши пинцету у телу своје пацијенткиње, опчињен њеном лепотом… Свака наредна прича и лик надовезују се на већ поменути. Математичком прецизношћу повезани су Бог и самоубиство, храна и отров, монаси, фудбалери, атлетичари…Све је прожето апсурдима и хумором…
Ове приче подсећају на Есхерове цртеже, што нас наводи да се детаљније упознамо са још једним ствараоцем. Мориц Корнелијус Есхер (1898-1972), сликар и графичар, рођен је у холандској провинцији Фризланд. Есхер је … дубок мислилац, сличан Леонарду или Диреру, чије графике не узрокују само осећај дивљења … већ провоцирају нашу интелигенцију да открије … дубље везе … кроз … представе симетрије, парадокса, дуалности, хармоније, пропорције и бесконачности…
Истовремено, он нас подсећа да ни у науци, баш као ни у уметности, извори инспирације често нису очигледни, а посебно не рационално објашњиви. Овим темама и причама заокупљен је и роман Зорана Живковића.
Данас се петља све ређе користи као део ручног рада, али зато човек све више има петљу да се петља чак и тамо где му није место. То и није тако лоше, али само уколико се искористи у уметничке сврхе, па се упетљаност у необично и непредвидиво искористи за причу, која не мора нужно да има и свој крај.
Свака прича може да се заокружи, али и настави. Овај роман то доследно чини.
Наташа Поповић
27. јануар 2009.
ХУАН ХОЗЕ МИЉАС, СВЕТ, Самиздат Б92, 2008.
 Роман прослављеног шпанског писца Хуана Хосе Миљаса ﴾1946﴿ Свет добио је у октобру 2007. престижну награду Планета која се додељује за најбољи роман написан на шпанском језику. Миљас је српским читаоцима познат преко романа Блесав, мртав, копиле и невидљив, Две жене у Прагу, Кербер са сенкама, Приче изгубљених прељубника, од којих је већина објављена у издању Самиздата Б92.
Најновији роман Свет доноси причу о болном покушају одраслог човека да се суочи са вишедеценијском горчином коју у њему изазива сећање на мрачно и туробно детињство проведено у сиромашном мадридском предграђу. Писац уводи своје читаоце у педесете и шездесете године двадесетог века, у беду и сивило предграђа које је обележило не само његово одрастање, већ је карактеристично и по свом сиромаштву за друштвену ситуацију у Шпанији тих година. Дечак Хуанхо покушава да осмисли свој живот играјући имагинарне улоге и тако бежећи од реалности у свет тајних агената, доушника који раде за Интерпол. Беда, немаштина, смрт пријатеља и одбацивање околине остављају трајне последице на души дечака који ће се читавог свог живота са тугом и бесом сећати места одакле је закорачио у живот. Роман је по многим својим елементима аутобиографски, јер се писац не дистанцира од свог јунака, већ се са болом присећа своје младости и свих покушаја да заувек заборави своје одрастање. Одрастао и славан Хуанхо, чије су књиге превођене и награђиване, открива читаоцима потребу да све своје страхове и недоумице повери психоаналитичарима, не би ли добио одговор на питање како је постао богат и признат са обзиром на то колико се трудио да победи горак период који је условио његов бег од стварности у прозу. Писац долази до сазнања да у томе није успео јер деценијама одбија да се суочи са бесом који у њему изазива сећање на сиромаштво, прљаво предграђе, мемљиве станове и очај детета које само жели да заборави одакле потиче. Главни јунак, алтер его самог писца, одлучује у зрелим годинама да победи горчину коју је један период дубоко укоренио у његову свест. Расувши пепео родитеља у Средоземно море, писац се заувек опрашта од запостављеног и незадовољног детета које га је прогонило до шесте деценије живота, коначно одлучивши да престане да имитира живот и почне да га живи прихватајући реалност без трауматичног освртања на прошлост.
Иако је тема романа наизглед јако туробна и тешка, писац се потрудио да своју причу напише живописним и маштовитим стилом, са много уверљивих илустрација које обележавају одређену епоху и посебну друштвену средину. Роман краси аутентични говор прожет истинским и болним емоцијама које имају снагу духовног отрежњења и исцељења. Такође, ово дело је својеврсна поука сваком читаоцу да се у бегу од реалности не налази спас, већ у суочавању са незадовољством које доноси опроштај и блаженство.
Душица Косић
20. јануар 2009.
Лојд Џоунс, Господин Пип, Дерета, 2008.
 Лојд Џоунс је један од најпознатијих савремених писаца, пореклом са Новог Зеланда. Живи и ради у Велингтону, на северном новозеландском острву у водама Тихог океана. За своја дела: Књига славе, Биографи, Чу Ву, Насликај своју жену, добио је бројна признања. За роман Господин Пип, који је наш предлог читаоцима за књигу недеље, Џоунс је добио Комонвелт награду, а био је и најужем избору за престижну Букерову награду.
Радња романа се одвија на једном од острва Океаније, почетком последње деценије 20. века. Црно домородачко становништво живи мирно, као и њихови преци, столећима уназад. Пометњу и страх у њихове животе уноси ратна опсада, која прети да уништи и њих и острво, оживљавајући најмрачнија времена људске историје и најниже људске нагоне. Ратне страхоте су претња и страшна супротност бескрајном плаветнилу неба и океана, зеленилу џунгле и раскошним плодовима тропског поднебља, где се одвија живот јунака овог дела.
На питање „Ко је главни јунак дела?“ нема једног одговора, већ ће га сваки читалац имати по свом виђењу.
Можда је то Матилда, девојчица са острва, кроз чију причу се и одвија радња. Или господин Вотс, једини белац на острву, кога осим боје коже необичним чини тајанствени живот уз непокретну супругу Грејс. Становници острва га заиста упознају тек када одлучи да подучава децу, јер је и учитељ побегао пред ратним претњама. Та ће се одлука показати судбоносном у њиховим животима, јер господин Вотс није учитељ и неће подучавати децу, он ће им ЧИТАТИ! Своје ђаке претвара у пажљиве и радознале слушаоце једине књиге коју ће им прочитати – Велика очекивања Чарлса Дикенса. И то, како ће много година касније Матилда открити, није им читао онако како је Дикенс написао, већ своју верзију дела, прилагођавајући га неуким слушаоцима, и деци и њиховим родитељима. Зналачки их је, бар за кратко, из ратних страхота извео у чаробне просторе маште. Нажалост, у рату нема безбедног простора, па је и машта велика опасност. Тако се појављује још један могући главни јунак дела, господин Пип, који се директно из Дикенсовог романа сели у животе Вотсових слушалаца. У Матилдиној машти оживљава и постаје још један становник острва кога, нажалост, и непријатељски војници траже...
Да ли је главни јунак ипак књига и њена моћ да мења људске животе, просудиће сами читаоци.
Дубравка Илић
13. јануар 2009.
Ребека Вест, ЦРНО ЈАГЊЕ И СИВИ СОКО: Путовање кроз Југославију
(С енглеског превела Ана Селић, Београд, Mono&Manana, 2004)
„Срећан је онај који је, као Одисеј, био на лепом путу“.
 Псеудоним Ребеке Вест (1892 – 1983), познате енглеске књижевнице, је њен незаборав на Ибзенову хероину из драме Rozmersholm коју је још као ученица средње школе глумила у Единбургу. Рођена је у Лондону као Sisili Izabel Fearfild. Попут Андре Малроа и Џорџа Орвела, спада у ред оних европских интелектуалаца између два светска рата за које је писање најпотпунији облик моралног ангажовања. Већ 1911. године појављује се као политички публициста и борац за женска права.
Запажени су јој романи Повратак војника (1918), Судија (1922), Трска која мисли (1936), Фонтана која се пресипа (1957), Птице падају (1966), затим студија о Светом Августину (1933), а после Другог светског рата написала је бројне текстове о Нирнбешком процесу које је сабрала у књизи Значење издаје (1947).
Прелиставајући књижевну историју и мишљења ондашње, али и савремене књижевне критике, неспорно је да је најзначајније дело Ребеке Вест Црно јагње и сиви соко - путовање кроз Југославију у којој, заједно са мужем, борави 1936. и 1937. године. Годину дана касније (1938) посећује трећи, тј последњи пут, Краљевину Југославију потпуно сама и тада настаје прва верзија ове надахнуте историографске студије која аргументовано потврђује да је неколико година раније темељно проучавала историју и развој цивилизације на Балкану. На том географском простору, записује списатељица, највише је научила о животу зато што је стално слушала о смрти: „... Наиме, у свом разматрању природе аустро-угарског, отоманског и средњовековног српског наслеђа, Ребека Вест покушава да открије оне императиве који су условили животна опредељења Јужних Славена...“,промишља Никола Кољевић који је дуго и крајње посвећено проучавао књижевно дело Ребеке Вест.
Књига, својеврсна побуна против двадесетог века, је први пут објављена у Њујорку 1941. године, а већ следеће године (1942) прештампана је у Лондону. Иако је поделила књижевну јавност, доживљава више издања, а 1982. године направљена је и филмска прича.
На свом пропутовању кроз Србију, Стару Србију (Косово), Македонију, Далмацију, Хрватску и Црну Гору, Вестова упознаје безброј „малих“, занимљивих, „обичних“ људи, али и врхунске интелектуалце. Најсрећнија околност за ову Енглескињу је југословенски домаћин, Константин – заправо Станислав Винавер (1891-1955), песник, есејиста, преводилац, славенофил, европејац, добровољац у Првом светском рату... Он је за Вестову много више од предусретљивог и надахнутог саговорника и сапутника... Остало је загонетно колики је његов удео у настанку и обликовању ове књиге!?
И црно јагње и сиви сокосу симболи једног распрострањеног култа жртве, а сам роман је својеврсна духовна жртва, несебично давање себе, своје осећајности и свеколиких знања, полагање себе на олтар безрезервне љубави за Балкан. Смисао и бесмисао жртве, борба између добра и зла, светлости и таме, разобличавање неискрености и лицемерја, драма појединца суоченог са друштвом и историјом су стална теза и антитеза, те није случајно, до последњег тренутка, радни наслов рукописа био Нестало с Балканом! Управо стога, на почетку књиге исписана је необична посвета: Мојим пријатељима у Југославији, који су сада сви или мртви или поробљени: Додели им отаџбину какву желе, и учини их поново грађанима раја.
Ребека Вест, жестоки антикомуниста, предосећа надолазећу апокалипсу, а њено књижевно дело је јединствени спој замишљеног и стварног, аутобиографског и ванвременског: „... Београд је, чини ми се, направио исту грешку. До недавно био је балканско село. Имао је свој карактер у којем се огледала спремност на отпор, одлучност да се опстане, као и мученичка оскудица. Било је то свето балканско село. Брег на којем стоји посвећен је крвљу људи који су умрли захтевајући само живот, на који имају право. Модерни Београд је прошарао тај брег улицама које су на другим местима већ много боље направљене...“.
Неспорно, пропутовање кроз двадесети век и Југославију, времеплов кроз земљу које више нема, је носталгично сећање, али и откровење. Црно јагње и сиви соко, путопис-репортажа Ребеке Вест који је у Србији први пут објављен 1989. године, доноси ауторки велику популарност. Обновљена издања (1990, 1995, 2004) су изузетно популарна код млађе читалачке популације којој је југословенски географски и историјски простор загонетна прошлост или велика непознаница.
Милица БАКОВИЋ
6. јануар 2009.
Агапе, Књ. 1, приредио Петар Арбутина, Београд : Драслар партнер, Православни пастирско-саветодавни центар Архиепископије Београдско-карловачке, 2008.
 У дане када у миру и љубави прослављамо велики хришћански празник Божић, представљамо Вам прву у низу од четири до сада објављене књиге настале на основу првог серијала емисије Агапе, коју, почев од септембра 2005. године, емитује Студио Б. У књизи коју је приредио Петар Арбутина сабрано је десет разговора, које су аутор и уредник емисије, новинар Александар Гајшек и његов стални гост академик Владета Јеротић, психијатар, са пробраним сабеседницима водили на неисцрпне теме сажете у насловима појединих поглавља ове драгоцене књиге (Смисао, Вера, Брак, Личност, Породица и васпитање, Жена и мушкарац, Болест, Самоубиство и Наркоманија). Након прве емисије у којој је емитован интервју са патријархом српским Павлом, наредних недеља, промишљајући сву сложеност односа појединца, савременог друштва и религије, пред камерама Студија Б нашли су се ауторитети из различитих области људског знања: књижевник и режисер, ђакон Ненад Илић, астрофизичар Милан Ћирковић, антрополог Загорка Голубовић, професор еволуције и генетике Никола Туцић, психолози Весна Брзев-Ћурчић, Петар Јевремовић и Светомир Бојанин, психијатри Владимир Адамовић и Војислав Ћурчић, филозоф Зорица Томић и владика Порфирије, оснивач Центра за борбу против наркоманије у Ченеју.
Свако од њих, са аспекта своје струке, али и из властитог искуства, даје врло занимљив и аргументован допринос сагледавању различитих проблема који су опхрвали човека нашег доба. Зналачки одабир тема и саговорника, њихова врхунска припремљеност и нарочита култура дијалога, заслужено су придобили пажњу гледалишта. Тако се емисија, насловљена старогрчком речју која је у раном хришћанству означавала трпезу крај које је свако добродошао, да би касније постала симбол универзалне хришћанске љубави, квалитетом и гледаношћу убрзо издвојила из свеопште телевизијске понуде и завредела публиковање у електронском и штампаном облику. Зато књигу, објављену захваљујући издавачкој кући Драслар партнер и Православном пастирско-саветодавном центру Архиепископије Београдско-карловачке, препоручујемо управо као изобилну трпезу за којом се многе од глади и жеђи оних који за смислом трагају два миленијума након рођења Христовог, могу истински утолити.
Оливера Недељковић
|
