2010  |  2009  |  2008  |  2007  |  2006

30. децембар 2008.

Дарко Танасковић, Ислам – догма и живот, Српска књижевна задруга, 2008.

            Најстарија издавачка установа у Срба, Српска књижевна задруга, недавно је у оквиру јубиларног, 100. кола, континуираном низу своје култне плаве едиције придружила и 672. наслов – књигу др Дарка Танасковића (1948) „Ислам – догма и живот“.
            Најновије дело нашег највећег исламисте плод је дугогодишњих истраживања и промишљања комплексног цивилизацијског феномена ислама, подстицаних и вођених превасходно идејом да се због огромног значаја који ислам има не само за муслимане, већ и за цео свет, он што објективније и целовитије сагледа. Прилазећи овој теми „досад неугаженом стазом“, аутор тумачи сложену и слојевиту стварност најмлађе монотеистичке религије указујући на неопходност истовременог сагледавања његовог теоријског и практичног аспекта, догме и живота: „Ова књига замишљена је као прилог настојањима која се у последње време све приметније афирмишу, да се, до могуће мере, ислам симултано, органски представи и као религијска доктрина и као друштвена пракса, у његовим најбитнијим димензијама“.
            Стога ова књига, која ни издалека не исцрпљује множину тема и питања која се у вези с исламом најчешће постављају, садржи поглавља у којима се систематично саопштавају подаци и чињенице о темељним елементима ислама као верског учења и главним линијама његовог историјског развоја.
            Након Предговора следи уводно поглавље Мухамед: Веровесник и државник. О Мухамеду, Алаховом посланику и веровеснику ислама који је, „после јудаизма и хришћанства, свету подарио исти, природно оскудни, а духовно неисцрпни зденац семитског Блиског истока, написане су читаве библиотеке књига, и то како у исламском свету тако и ван његових предела“. Аутор наглашава да је огромна литература везана за Мухамедову личност, мисију и дело једино извесна, а све остало јесте или може бити спорно.
            Следеће поглавље Куран посвећено је Књизи Алаховој, Курану, „књизи нествореној, вечној, књизи од беспочетности“ коју је анђео-гласник Џибрил „кроз низ сукцесивних откровења саопштио Изабраном, караванском трговцу Мухамеду, по свој прилици у периоду између 612. и 632. године по Христу“.
            У поглављу Извори и учење ислама разјашњена су „темељна текстуална и, условно речено, логичко-методолошка упоришта на којима почива ислам, и то у верничком, теолошком и верско-правном смислу“.
            Затим се разматрају Исламски расколи, везани за политичко питање халифата (односно имамата) након убиства трећег „правоверног“ халифе Османа (656) и три супротстављене странке које су се издвојиле кроз сукоб око халифата – хариџити, сунити и шиити.
Кроз Схватање зла у исламу аутор сажето предочава схватање зла у изворима исламске вере, а првенствено у Курану.
            Алах као Молох? или Суочавање с исламом као концептуални изазов представља трагање за одговором на питање: како превазићи продужени поремећај у међуцивилизацијској комуникацији између ислама и Запада? При том, дефинисана је и протумачена појмовно-терминолошка тријада реформизам-фундаментализам-исламизам, од изузетног значаја за схватање савременог ислама.
Аутор такође покушава да из социолошке перспективе одговори на интригантно питање: Постоји ли црква у исламу?
            Следећа у корпусу занимљивих тема је Смисао и домашај толеранције у исламу, то јест однос ислама према немуслиманима.
            У завршном поглављу Ислам и демократија реч је о судбини, искушењима и изгледима демократије у исламском друштвеном и политичком простору, кроз приказ и анализу реформистичког, секуларистичког и фундаменталистичког приступа.
            Књигу затварају Глосар и Белешка о писцу.
            Неспорно, пред српским читаоцем коме је, према ауторовим речима, „суђено да живи у суседству или, пак, у неразмрсивом преплитању судбине са различитим припадницима верских, етничких, културних и политичких заједница“, налази се још један драгоцени прилог расположивој исламолошкој литератури на нашем језику, дуго очекивано штиво које ће прелиставати и ишчитавати свако ко ослушкује савремени тренутак и иоле држи до своје образованости.

мр Маријана Матовић

23. децембар 2008.

Сретен Угричић, Увод у астрономију, Стубови културе, 2006.

Године 1389. после Христа Срби су се определили за небеско царство. Од тад Срби верују да су космичка тела. Тако небески народ нема историју него астрономију.
            Збиља, наша уверења немају последица, осим једног. Да је наш пројекат неоправдано потцењен и оспорен – али сви ми смо свеједно уверени да смо бар за три копља испред свих других народа, да смо досегли оно о чему други могу само да сањају. У међувремену, консеквенце надиру и преплављују нас, морални и материјални губици су свеобухватни и ненадокнадиви..., али нас ништа не може поколебати. Или јесмо небески народ, или нисмо.
            Ово није историја. Мимикрија историје је фатална. Ми смо успели оно што ниједан други народ није – ми смо успели да себе у овоземаљском животу ослободимо од сваке санкције и од сваке последице. Игноранција Србије грчевито чува владавину суровости и вулгарности. Овде се на узвик: Краљ је го! одговара се са: Па шта? Губи се моћ. Губи се моћ да волимо (јер нема више ни сублимације ни идеализације), да верујемо (јер нема више ни трансценденције ни иманенције), да имамо савест (јер више нема разлике између добра и зла).
            Намеће се шта треба да радимо, шта да мислимо, шта да осећамо.
            Ова књига је увод у разумевање нас самих. Она не подилази читаоцу. Ово је књига за децу која је неће разумети, јер за сваког ко је разуме можда је већ касно. Ово је књига са интегритетом.
            Аутор се не либи да с намером слаже читаоца подсећајући га да је некад између истине и неистине постојала граница. Као убеђени постмодерниста аутор не прихвата задате вредности. Ако и постоји нека истина она је тешко доступна, унутар човека. Друштво криви слику стварности налик одразу света у конкавном огледалу. Аутор подвргава себе бруталном менталном испитивању силећи себе да себи открије истину. Стварност је заклоњена, ми нисмо њени очевици. Све што видимо је мрена која нам је пред очима. Не буразеру, ово није стварност, ово ти је што ти је.

Мирко Дрманац

16. децембар 2008.

Душан Ковачевић, Генерална проба самоубиства, Стубови културе, 2008.

            Дунавски мост у касним ноћним сатима... Огради моста прилази средовечан господин и уредно слаже своје одело и ствари по ивици моста. Мобилним телефоном се последњи пут јавља својој девојци и креће да скочи... У том тренутку му прилази Рибар са молбом да не скаче јер ће му упропастити улов, он ће завршити у затвору због криволова, а његову децу неће имати ко да издржава... Разговору се придружују Самоубицина много млађа Девојка која га аргентинским плесом такође одговара, Капетан који га моли да не скочи на путнике на његовом броду и угрози туристички имиџ Реке, Самоубицин Брат... У другом чину свему овоме се придружују и препознатљиви савремени ликови Бизнисмена, Психијатра и Адвоката... 
          Да ли је ово живот или само једна позоришна сцена? Одговор се налази у најновијем драмском делу прослављеног драмског писца и режисера Душана Ковачевића под називом „Генерална проба самоубиства“, које се недавно појавило у издању „Стубова културе“ из Београда.
            Душан Ковачевић је рођен 1948. године у Мрђановцу код Шапца. Гимназију је завршио у Новом Саду, а Академију за позориште, филм, радио и телевизију (одсек Драматургије) у Београду.
            Иза себе има импресиван драмски опус који га позиционира као најзначајнијег савременог српског драмског писца. У питању су неке од најбољих српских драма 20. века: „Маратонци трче почасни круг“ (1972), „Радован III“, „Сабирни центар“ (1981), „Балкански шпијун“ (1982), „Свети Гергије убива аждаху“ (1985), „Клаустрофобична комедија“ (1987), „Професионалац“ (1989)... Написао је бројне филмске сценарије као и  романе: „Била једном једна земља“ (1995) и „Меда пева блуз“ (2005). Ове године је велики тираж доживела његова збирка есеја „Двадесет српских подела“.
            Живи и ради у Београду као професионални писац. Ексклузивни је аутор „Стубова културе“ од оснивања ове издавачке куће.

Б. Обрадовић

9. децембар 2008.

Марио Варгас Љоса, Авантуре неваљале девојчице, Лагуна, 2008.

            Марио Варгас Љоса рођен је у Перуу 1936. године, где и данас живи и веома активно учествује у разноврсним видовима друштвеног живота. Својевремено је докторирао књижевност у Паризу, а осим у Паризу живео је и у Барселони и Лондону. Поред успешне каријере писца постао је познат политичар, врсни новинар и есејиста. Члан је Шпанске краљевске академије, носилац многобројних међународних књижевних признања, а књижевна критика га је окарактерисала као најутицајнијег писца Латиноамеричког бума, који је већ десет година кандидат за Нобелову награду.
            У свом новом роману Авантуре неваљале девојчице Љоса нам приповеда о дугогодишњој љубави између Рикарда, доброг дечака и неваљале девојчице. Рикардо је образован али неамбициозан човек из вишег грађанског сталежа који коначно остварује свој сан и почиње да гради свој живот у Паризу. Међутим, његов идиличан живот ремети изненадни сусрет са великом љубави из младих дана. Она је жена немирног духа и провокативног шарма, потиче из најнижег друштвеног слоја и само на себи својствен начин успева да живи у центру моћи и богатства. Варгас Љоса је до крајности заоштрио ликове својих протагониста и приповедајући о њиховим животима веома је реалистично приказао општекултурно и друштвено стање у земљи, све израженије социјалне неједнакости једног раслојеног друштва и тежак положај политичких и економских исељеника Перуа.
            Авантуре неваљале девојчице је убедљив, истовремено иронично тужан, на моменте комичан роман који је одмах по објављивању на челу многих листа бестселера, а Њујорк тајмс га је сврстао међу сто најбољих савремених романа. Овим делом Марио Варгас Љоса коначно је задовољио свој главни хир – да у постмодерна времена напише реалистички роман.

                                                                                                                        Б. Мијаиловић

2. децембар 2008.

Драгана  Божовић, Ликовни уметници Чачка, Уметничка галерија Надежда Петровић, 2008.

Монографија ЛИКОВНИ УМЕТНИЦИ ЧАЧКА је објављена поводом обележавања 600 година од првог помена Чачка у писаним изворима – списима из дубровачког Државног архива од 18. децембра 1408. године.
Драгана Божовић, кустос Уметничке галерије „Надежда Петровић“ у Чачку, обогатила је културну историју Чачка  књигом која баштини исцрпну био-библиографску ликовну грађу те је, без сумње,      незаобилазан сегмент културне ризнице Србије. Изузетно студиозно и систематично, у десет поглавља, обрађује преко 80 уметника који животом и радом оплемењују средњевековни Градац.
Прве странице описују историјат ликовног образовања у Србији; следи Развој ликовног образовања у Чачку, затим Чачани школовани на домаћим факултетима уметности, Табела – систематски приказ основних карактеристика живота и школовања уметника, Стилске карактеристике опуса уметника, Праћење рада уметника од стране установа културе Чачка, Садржај пројекта Уметничке галерије „Надежда Петровић“ Ликовни уметници Чачка, Биографије уметника, Успешни уметници Чачка других примарних професија, Уметници привремени становници Чачка са посебним значајем за културу града...
Свака биографија је обогаћена фотографијом уметника и по једном репродукцијом одабраног репрезентативног рада.
... „Уметничка галерија „Надежда Петровић“, са дистанце галерије у „провинцији“, у Чачку, 150 километара од метрополе, успева да својим програмима успешно прати актуелну ликовну сцену. Баш та дистанца омогућила јој је да подлеже тренутним погодностима и ауторитетима, да буде објективна, да сагледа праве вредности, као што јој је омогућила да избегне диктат доминантних културних и уметничких лобија и политичких утицаја“, записала је, између осталог, Милица Петронијевић, главни и одговорни уредник књиге. Рецензију потписује  Делфина Рајић, а лектуру Слободан Николић.
... Неспорно, Драгана Божовић је овом монографијом у родни град вратила многе уметнике и на аутентичан начин овековечила пола века трајања Галерије и „Меморијала Надежде Петровић“.
На понос и дику Чачана, књига Драгане Божовић„Ликовни уметници Чачка“, култна књига у многим породичним библиотекама, причу о Чачку и њеним ликовним уметницима шаље у будућност и  свет.

                                                Милица Баковић

25. новембар 2008.

Аравинд Адига, Бели Тигар, IPS media, 2008.

            Свако од нас има своје снове, неко мале, неко велике. Многи од тих снова се никад не остваре, али ми им се, ипак препуштамо, и желимо да једног дана постану стварност.
            Сан сваког гладног детета у Индији (или где год то на Планети било) је да се једног дана из света Таме пресели у земљу Светлости, да из сиромаштва избави своју породицу и себе. Том сну обичног човека тежи и млади Индијац, протагониста романа Бели Тигар.
            Балрам Халваи, коме учитељ даје надимак Бели Тигар, је изузетно бистар ученик. Након пет година, ипак, мора да напусти школу. Велика породица, губитак оба родитеља и сиромаштво приморавају га на рад. У чајџиници послушно обавља свој посао, све док се једног дана у Балрамовом селу није појавио земљопоседник. Балрама „срећа“ одводи у велики град, Делхи, где постаје лични возач и одан слуга свом господару. Велики град му доноси нова, пријатна и непријатна, искуства. У позадини романа су контарсти светла и таме, изгладнелих и буцмастих, мешавина људи са великим и малим стомацима, слугу и  господара.
Роман ... Бели Тигар је литерарно сведочанство о савременој Индији која у овом веку плени својим економским успоном – али из перспективе оних који нису дотакнути тим сјајем: индијске сиротиње. (Политика).
            Балрамов сан није се разликовао од снова већине гладних, али је у међувремену губио на искрености.  Балрам постаје успешан предузетник, иако у свом сну ни сањао није да ће он, Балрам Халваи - Бели Тигар, из сиромашне али поштене породице једнога дана красти, варати и убити само да би постао неко уз једноставно објашњење да су и други радили исто само да би постали неко.            Роман је добио Букерову награду за 2008. годину. Писац, Аравинд Адига је Индијац, 32-годишњак и ово је његов први роман. Белим Тигром, Аравинд Адига увршћен је у низ индијских писаца, добитника исте награде. Нејпол, Салман Ружди, Арундати Рој и Киран Десаи награђени су, такође, Букеровом наградом. 

Наташа Поповић

18. новембар 2008.

Данило Николић, Приче из мојих романа, Агора, 2008

            Вештом приповедачком нити, Данило Николић (1926)   спаја у овој збирци приповедака најлепше приче из својих романа: "Власници бивше среће",  "Краљица   забаве",  "Фајронт у Гргетегу", "Мелихат из Глог". Свим причама је заједничка нит туга за давно изгубљеним завичајем, младошћу и безбрижношћу детињства.

            Тематика прича је у ствари основа свих Николићевих романа-фрагменти из детињства и дечаштва проведеног на Косову и Метохији, вечита нетрпељивост две етничке заједнице, која ће, како писац у младости наслућује, крваво ескалирати, комунистички терор УДБЕ,  ликови партијских послушника и денунцијаната. Са друге стране, ту су и нежни и искрени породични односи, борба за очување најважнијих вредности у животу, као што су прави пријатељи и поуздани родитељи. Данило Николићу овом избору приповедака приказује све етапе наше новије историје од завршетка Првог светског рата,  до рата на Космету крајем 20. века. У свим тим страховитим тренуцима за српски живаљ, негује се очување породичних односа по сваку цену, спасавања оног што нас једино може држати у животу, а то је нераскидива чврстина заједнице која у тим тренуцима не може никако другачије деловати него као једна непобедива сила-породица.  Поверење и подршка најближих сродника, пишчеви су мотиви за опстанак и спас. Српски живаљ је деценијама окружен непоузданим комшијама, неискреним пријатељима међу албанском етничком заједницом, што мали број људи увиђа на време, за разлику од писца коме су се  крвави обрачуни појавили као предсказање много пре него што су се  заиста одиграли.

            Други део збирке писац посвећује животу у Београду. Овога пута не толико породичном колико љубавном. Са лаганом  сетом и самоподсмехом, писац прекорева себе што су жене те којима је дозвољавао читав живот да манипулишу њим, јер ни у једној причи наш јунак не остаје у срећној вези, већ бива повређен и изигран.  Чудесни су ликови заводница произашли из пера Данила Николића-свака је отмена, образована, са најтужнијом могућом животном причом. Док јунак схвати да има посла са вештим манипулантима обученим у рухо нежних и крхких жена, већ је касно. Сујета је повређена, его и самопоуздање уништени.  Ипак са одређене временске дистанце писац се томе може и насмејати, за разлику од прича са Косова које опомињу својом горчином и озбиљношћу будуће нараштаје, на то колико је опасна вера у неверу и колико је јефтин живот који проведемо у заблуди. Нажалост, скорашња историја нас је на то на најсуровији могући начин опоменула.

Душица Косић

11. новембар 2008.

Алонсо Куето, Плави Час, Дерета, 2008

            Савремени перуански писац Алонсо Куето (аутор дванаест књига романа и збирки приповедака) носилац је посебних јужноамеричких признања, као што је награда ''Виракоћа'' за роман ''Плави тигар'', али и европских-немачко признање ''Ана Зегерс'' за целокупно стваралаштво. За дело ''Плави час'', који је и препорука читаоцима, добио је престижну награду ''Хералде'' за најбољи роман у 2005. години.
            Својим романом, чију радњу заснива на истинитој причи, аутор открива читаоцу тамне стране савремене перуанске историје. Окосницу дела чини истинита епизода из живота једног официра, заповедника логора у перуанској области Ајакућо, за време рата револуционарне групе ''Sendero luminoso''. Поштедевши живот једној заробљеници, улази у страсну и чудну везу са њом, у суровим ратним условима, у логору, где хумано и људско није имало никакву вредност, па ни живот.
            Доктор правних наука, Адријан Ормаће, угледни адвокат, живи са својом  породицом, лепом и образованом супругом и две кћери које се са успехом усавршавају у престижним школама, у отменом делу Лиме, главног града Перуа. Све што приличи успешном човеку, духовна је и материјална имовина адвоката Ормаћеа. У удобној и наизглед савршеној садашњости, размишља само о још бољој будућности. Прошлошћу се мало бави, а рекло би се да нема ни разлога за то. О прошлости своје породице не зна превише, осим да су му родитељи разведени од његовог најранијег детињства и да има брата Рубена, који је од оца наследио ''недостатак отмености'' и са којим се и не среће,  јер он живи ''негде у Америци'' . Оца је врло ретко виђао, а при последњем сусрету у војној болници, он га, неповезаном причом моли да пронађе ''једну жену из Хуанте''. После очеве смрти, Адријан заборавља причу и његову жељу, приписујући је недостатку свести  самртника. На жалост, очева последња жеља, убрзо ће постати прва и једина, не жеља, већ опсесија угледног адвоката. Наизглед неуништиви зид Адријанове оазе мира и сигурности, срушиће  смрт његове мајке, отмене госпође Беатрис, у чијој заоставштини налази узнемирујуће писмо непознате жене. Из тог писма, а убрзо и сусрета са њом, он сазнаје да Миријам из Хуанте није измишљена у очевом  самртничком бунилу, већ да заиста постоји, и не само она, већ и њен син, који је можда Адријанов полубрат.
            Панично схвата да више нема свој живот, већ неиздрживу жељу да копа прошлост, да сазнаје, иако у страху од могућих открића најтамнијих детаља из живота својих најближих. То га плаши, а истовремено болесно привлачи. У свом трагању открива неки други свет, за који, задовољан својим животом није ни желео да зна да постоји и схвата да је управо зато и заслужено кажњен овим што му се догађа .                                                                                       

   Дубравка Илић

4. новембар 2008.

Стеван Раичковић, Мале прозе, СКЗ, 2007.

            Над сваком од страница Малих проза, последње књиге коју је за живота приредио Стеван Раичковић (1928-2007), још једном  бивамо уверени у ону мисао Јосифа Бродског да нико не зна колико губи поезија када се песник обрати прози, али једно је сигурно – да проза добија. Јер прозни исказ песника Детињства, Песме тишине, Камене успаванке, Записа о црном Владимиру и других збирки, оплемењен је управо оним чиме се овај тихи а посве чујан глас, којим врхуни српска лирика и језик којим је испевана,  издваја у поетској какофонији протеклог века. Особена осетљивост за значење, ритам и мелодију изреченог, врхунска обдареност да се изразито личном искуству или каквој неприметној појединости из спољњег света подари виши и дубљи смисао, као и тематско-мотивски круг карактеристичан за поезију по којој све ово о Раичковићу знамо  –  свакако доприносе високој вредности текстова које је из петнаестак својих књига прозе објављених за четврт века овај аутор, сводећи песничке и друге рачуне, сам одабрао за штампање у 99. колу Српске књижевне задруге. Поетски записи, аутобиографски текстови, аутопоетичке белешке, дневнички исписи, магновене сличице, лирска документа, наративно-рефлексивна проза, књижевне реминисценције, мемоарска, путописна и друга жанровски несводљива остварења, разврстанa су међу препознатљивим плавим корицама са Задругиним иницијалима које је давно исцртала рука песника Јована Јовановића Змаја, у  шеснаест поглавља и представљају суштински подстицај да се вратимо књигама из којих су за ову прилику издвојенa. Између измишљеног и стварног света, који се скоро не могу разграничити, поводи да се на белој подлози на којој се свака сувишна трун види јасније него икада, остави запис, неизбројни су. То може бити и сасвим случајно опажена силуета при проласку воза кроз непознати предео, али и призор којим је лирски субјект очаран, искрсла слика или реч коју нисмо чули још од раног детињства једнако као и тежња да се проникне у смисао стварања, али и напор да се оживи добри дух далеких места. Ипак, из сваког од одабраних записа као да до нас непрестано допире она свеприсутна сумња и постојана запитаност из једног од оних привидних песникових дијалога у којима у исти час и пита и одговара: Станимо мало, песмо!/Јесмо ли живели, јесмо?
            Сваки будући читалац ове Раичковићеве књиге, веома значајне за наредна читања читавог његовог самосвојног опуса, помало при том и сам себе храбрећи, као да, попут еха, одговара: Јесмо.Јесмо.

Оливера Недељковић

28. октобар 2008.

Ненад Теофиловић, Вртешка, Дерета, 2008.

            Ни после треће објављене књиге Вртешка, о писцу Ненаду Теофиловићу не зна се ништа више сем пар података: рођен је у Чачку 1963. године, завршио је Гимназију и Шумарски факултет. У књижевности се ''појавио'' 1998. књигом прича Снови и сенке за коју је добио награду ''Исидоријана''. Није било промоција и интервјуа. Са романом Клопка 2002. године Теофиловић је ушао у најужи избор за НИН-ову награду. Можда би је и добио да је жири нешто више знао о писцу. Први роман награђен је наградом ''Бранко Ћопић''. Књигу 2007. у живот враћа истоимени филм који добија бројне награде. Писац Ненад Теофиловић, који већ више година живи у Финској, и даље ћути. Огласио се 2008. романом Вртешка. Истичући дело (књигу) као меру ствари, Ненад Теофиловић је већ стекао назив - српски Пинчон. Одричући се медија, славе и хвале јавности, попут америчког писца Томаса Пинчона, Теофиловић читаоцу препушта своје дело без додатног тумачења и појашњења. Све што је имао да каже и одсања, написао је у књигама.
            Занимљиви су време и јунаци Теофиловићевих дела: у Сновима и сенкама то је доба Јустинијана и раног хришћанства, Клопка описује сурове деведесете прошлог века, у Вртешки је одсликана Русија на размеђи векова у ликовима Распућина, царске породице и племства, духовника и обичног света. Како је Гришка, звани Луда, неписмени сибирски мужик залудео Санкт Птербург и постао интимус цара и царице, светац у телу развратника? Узлет је био муњевит као и пад: високо друштво га је без резерве прихватило, а онда одбацило и судило атентатом у децембру 1916. Вртешку гради много ликова, сви они ткају своју причу и воде неку своју интимну битку. Ово је роман мозаик о руском друштву са почетка двадесетог века, сугестивна и непредвидљива драма. Да ли је Ненад Теофиловић одгонетнуо тајну као је Гришка Луда постао кључна личност Русије и судбина последњих Романових? Можда. Читаоца ова Вртешка, не изгуби ли се до краја у дигресијама и пратећим ликовима, не оставља ни једног тренутка равнодушним.

                                                                                                          Даница Оташевић

21. октобар 2008.

Кенет М. Морис, Ален М. Сигел, Стојан Дабић, У облику новца – водич кроз хартије од вредности,
IQ Media & Hat, Beograd (I издање 1995)

            Септембар 2008. године биће црним словима записан у историји светског финансијског система. У ђавољи круг економског суноврата упале су највеће светске банке и осигуравајућа друштва, и при том су повукле са собом у бездан глобалну економију. Највећа осигуравајућа компанија на свету, American International Group – AIG, која је недавно добила дозволу за рад у Србији, у само једном дану је изгубила невероватних шездесет посто своје вредности. У року од само недељу дана са светских берзи је „нестало“ три хиљаде и шест стотина милијарди долара, а додатне стотине милијарди долара хитне интервенције уложене од стране централних банака нису показале скоро никакав ефекат.
            За просечног грађанина Србије углавном је несхватљиво какве има везе његов новчаник са колапсом стамбених кредита у Сједињеним Америчким Државама или огромним суфицитом неких источноазијских земаља. Књига Кенета М. Мориса и Алена М. Сигела, приређена од стране нашег признатог економског стручњака др Стојана Дабића – У облику новца, представља једноставан економски „буквар“ написан обичним, разумљивим језиком.
            Овај богато илустровани водич на једноставан начин приказује рад тржишта капитала: шта је новац, како добија или губи на вредности, шта су акције, обвезнице, фјучерси, како се обавља трговање на берзи, не изостављајући домаћу валуту и тржиште хартија од вредности. Обиље информација, финансијске експертизе, табеле и графикони чине овај приручник изванредно корисним и искуснијим познаваоцима области финансијског пословања, као и ученицима и студентима економске струке.

Мирко Дрманац

14. октобар 2008.

Момо Капор, Исповести, СКЗ, 2008.

            Најновији роман Моме Капора Исповести објавила је Српска књижевна задруга у јубиларном Стотом колу. Ова књига носи поднаслов аутобиографски роман, а сем фактографије која се односи на пишчев живот, садржи и његова надахнута промишљања, опаске и духовита сагледавања света у себи и око себе. „Књига Исповести је прича коју причам себи”, рекао је писац, и у свом шармантном стилу напоменуо да му је жао што му отац није доживео да види баш ову књигу, јер „када би видео моју књигу у овој библиотеци коју је још Чика Јова Змај дизајнирао вероватно би поверовао да сам писац”.
            У свом најновијем роману аутор приповеда о младој двадесетчетворогодишњој студенткињи Лени која дипломира на његовом делу. Исповедајући се Лени, приповедајући јој о свом пореклу, детињству, младости, књижевним почецима, радостима, страховима, успесима и разочарењима, писац се заљубљује у њу и ето проблема. Наиме, приводећи роман крају, Капор није знао шта ће са Леном, односно на који начин да заврши књигу. Матија Бећковић га саветује да Лена не положи дипломски испит, а супруга му предлаже да се Лена на крају испостави као фикција, да заправо није ни постојала, али „...ако она не постоји, нема никаквог разлога да постојим и ја, онда више ништа не постоји и више ништа нема смисла, ако она не постоји...”.
            Капор на страницама свога животописа приповеда о породици, детињству, школовању у Сарајеву и Београду, о почетку свог књижевног и сликарског рада и живота, о судбини својих појединих књига, о идеолошкој и историјској драми кроз коју је последњих деценија, заједно са својим народом, пролазио и он сам, о својим погледима на књижевност, уметност, културу и живот. У стварну аутобиографију, знатно ширећи њене жанровске могућности и границе, аутор је укључио и један замишљен женски лик, који покреће духовиту Капорову причу о неминовној пролазности, али и о трајним вредностима и садржајима свакодневног живота.

Б. Мијаиловић

7. октобар 2008.

Џудит Рајан Хенрикс, Изабелина кћи, Моно и Мањана, 2007.

            О животу сваког од нас могао би да се напише добар или лош роман. Отуда, вероватно, и изрека коју и сами често користимо да живот пише романе.
Изабелина кћи је, исто тако, још једна у низу успешних варијација на тему из живота, америчког аутора Џудит Рајан Хендрикс. Фразе попут ових: роман који се чита у једном даху, роман који се не испушта из руку, у овом случају нису сувишне. Једноставност језика примењеног на озбиљну тему чине овај роман посебним, а читаоца, да искористимо опет фразу, ни у једном тренутку не оставља равнодушним.
            Једноставни, а ипак упечатљиви описи свакодневног живота и најдубљих људских осећања стварају утисак да је све у покрету, и природа и људи, и да сте се управо нашли на истом месту где и ликови романа.
            Главна јунакиња, Ејвери, напуштена још као беба, одраста у сиротишту, а затим у једној хранитељској породици. Очи ове сићушне девојчице су сасвим различите, једно је браон боје а друго боје ћилибара. Код људи истовремено изазивају и чуђење и сажаљење. Ејвери је одавно престала да машта о сусрету са својом мајком све док на једној забави није угледала њену слику и на њој препознала себе: Први пут сам видела мајку оне ноћи када је умрла, а други пут на забави у Санта Феу...
            Да живот може да има хиљаду и једну варијанту или онолико варијанти колико је и људи на земљи, испричаће вам кроз лик главне јунакиње овај роман. Подсетиће вас да је једна од тих варијанти рођењем припала само Вама, иако је, вероватно, свако од нас понекад помислио како је баш његов живот пут којим се ређе иде. Ејвери је живела другачије од других ... својим предодређеним животом, једном његовом варијантом.

                                                Наташа Поповић

30. септембар 2008.

Владимир Кецмановић, Феликс, Via Print, 2007.

            Владимир Кецмановић (1972) својим трећим романом, загонетног наслова  „Феликс“, ушао је у јануару 2008. године у најужи избор за престижну Нинову награду и нашао се међу четири најбоља романа српске књижевности за протеклу годину.  Кецмановић је и аутор романа „Последња шанса“ (1999) и „Садржај шупљине“ (2001).
            У овом необичном психотрилеру писац кроз нарацију другог главног јунака, кога на средини књиге откривамо, суочава оца варалицу и сина, бившег криминалца, који се први пут виде после 40 година. Симеон Ракић, у младости звани Феликс, сада је уморан старчић, који своје последње дане проводи варајући недужне купце станова у Београду, лажно нудећи им свој као замену за стан у унутрашњости. Симеон, превејана варалица налик Феликсу Крулу из истоименог романа Томаса Мана, крије свој материјални статус и позајмљује новац за обилазак станова у унутрашњости, где прекраћује своје време дружећи се са наивним купцима који га радо госте. У једном од тих похода долази до другарице своје некадашње девојке, коју је оставио у другом стању, и која га после 40 година ипак препознаје. Уследећем тренутку Симеон се суочава са осветом и гневом непризнатог сина, за чије постојање није ни знао док млађи Драган-Феликс није дошао да му се грубо освети. У тешкој ноћи која обилује лажима, разоткривањима, претњама, обманама као и најсуровијим оптужбама, отац и син упознају један другог брже и боље него други родитељи и деца за четири деценије. Драган, у циљу да уплаши оца, инсценирао је атентат на обојицу, који заиста доводи до трагедије какву млађи Феликс није очекивао. Ипак, док посећује оца у болници млађа варалица и бивши „момак са асфалта“ добија корисне савете како да преокрене свој живот и спасе преосталу половину истог, како је не би улудо протраћио и остао сам и празан као његов отац.
            Сукоб два различита а опет сродна света, два преваранта који раде под сличним околностима цео живот обмањујући свет око себе, доводи до њиховог неминовног стапања и преплитања, са свим сличностима које ове две варалице по занимању носе у себи.
            Било да се представљате као Удбаш или буржуј коме је отета имовина, лажни купац некретнина далеко од велеграда, или сте мафијаш који се једва извукао из криминала, у самообмани можете провести већи део живота ако се не појави већи мајстор од вас, који је све те фазе прошао и увидео њихов бесмисао. Учитељ открива ученику празнину и узалудност коју њихов „позив“ оставља на крају пута, нудећи спас у самоиспитивању које неминовно води открићу да смо сами одговорни за наставак и ток наших живота.

                                    Душица Косић

23. септембар 2008.

Павле Ћосић, Лепосава, Корнет, Београд, 2007.

            Србија после 2100. На власти је Невлада, за путовање су потребне некрштенице, а једина телевизија је Б92, која се гледа на свим каналима. Око Србије је опасан санитарни кордон, после више цивилизовања из ваздуха, која су уследила због неиспуњавања европских стандарда. Главна јунакиња Лепосава Црвић студира политичку коректност, верује у владајућу идеологију и идеал јој је да емигрира у Бугарску. Њен момак, необични проналазач Димитрије, прави летећу лопту помоћу које може да се прескочи улица и тако избегне обавезни пешачки прелаз. Притом лоптопешаци, како су их назвали, бацају сенку возачима аутомобила због које ови морају нагло да коче и тако их збуњују и нервирају. Овај проналазак изазива нови рат између удружења таксиста и удружења пешака, држава у лоптопешацима види оне који би на овај начин могли да прескоче и државну границу и проглашава их за терористичко-фашистичку организацију. Против њих креће медијска и полицијска хајка...
            Цело друштво лоптопешака мора да бежи у илегалу, а потом и „у шуму“ ван Београда, где се упознаје са вођама покрета отпора, који располажу тајним оружјем против напада из ваздуха. Представници Црвеног крста, неке врсте Светске владе, киднапују вође лоптопешака, јер желе да дођу до оба проналаска који могу да направе велики проблем за светски систем, док истовремено прете новим цивилизовањем и демократизацијом Србије.
            Како је ова модерна „дружина прстена“ успела да се избори са свим изазовима знају они који су, сигурни смо у једном даху, прочитали овај роман, а осталима нећемо да покваримо радост ове неизвесности. Рећи ћемо само толико да се у завршном чину романа појављује и васкрсли Моцарт, који изговара неку врсту поруке целог романа: „Желим само да вам кажем да треба да знате да будућност није обавеза“.
            Роман „Лепосава“ Павла Ћосића, иначе нашег угледног лингвисте, лектора и аутора „Речника синонима“, представља нови луцидни креативни домет необичне уметничке групе под називом „Илегални посластичари“ из Београда, у чијој новопокренутој издавачкој кући „Корнет“ се ова књига и појавила. Познати по измишљању и пласирању лажних вести, прављењу необичних културних догађаја по кафанама и другим алтернативним просторима, као и по „Ћошку Марка Краљевића“, који су после Београда недавно поставили и у Шангају, у оквиру културних програма Олимпијских игара у Кини, ови савремени културолошки хајдуци плене својом креативношћу и духовном свежином.
            Оно што је Орвелова „1984“ за историју светске књижевности 20. века, то је роман Павла Ћосића „Лепосава“ за савремену српску књижевност: прекретничко дело антиутопијског књижевног жанра, с том разликом што је мрачни Орвелов свет замењен бритким хумором и сатиром.

Б. Обрадовић

16. септембар 2008.

Дете је отац човека, приредила Светлана Ненадовић, Београд, РТС, 2006, 2007.

            Стих Виљема Вордсворта Дете је отац човека слушаоци Првог програма Радио Београда могли су чути од 1888. до 1999. године у најави веома слушане и у више наврата награђиване полусатне емисије Детињство. Аутор ових запажених радиофонијских остварења у којима су се људи различитог порекла, сензибилитета, судбина, животне доби, образовања и професионалних опредељења пред микрофоном присећали властитог одрастања, била је Светлана Ненадовић, новинар и књижевник. Захваљујући избору сабеседника, као и ваљаној замисли да се аутентична казивања о детињству са магнетофонске траке преведу у писану форму, у едицији Опредмећени звук РТС до сада су објављене две књиге насловљене поменутим стихом чувеног енглеског романтичара. За штампу је приређено четрдесет врло упечатљивих записа чији су аутори појединци непознати у јавности, али и признати уметници, ствараоци, научници, спортисти. Међу њима су Војислав Симић, Ружица Сокић, Драган Лукић, Давид Албахари, Милан Гутовић, Радомир Лукић, Пеђа Ристић, Ђорђе Балашевић, Рамбо Амадеус, Оливера Ђурђевић, Светлана Стевић, Рахела Ферари, Љубица Цуца Сокић, Јован Ћирилов и други. Објављени текстови у којима су дочарани како идилични предели детињства тако и  тамнија страна одрастања која сенку баца на читав будући живот појединца, представљају само петину прилога сачуваних у тонском архиву националног радија, па се надамо да ће у наредним годинама и преостала сећања наћи своје место међу корицама  књига.
            У намери да оживе заувек ишчезло време и да, бар за час, још једном зађу у поседе невиности и чуђења као у ограђени простор среће, саговорници Светлане Ненадовић брижљиво су доцртавали мапе рањиве и пријемчиве дечје душе. Зналачки приређени за штампу, њихови монолози откривају врсне приповедаче и међу онима од којих ову обдареност не бисмо очекивали, а сва казивања, без обзира на литерарну и документарну вредност, потврђују истину из наслова који их обједињује: заиста не можемо постати ништа што још као дете нисмо били. 
            Ове књиге препоручујемо и због мисли коју, упркос опоменама оних који се баве душом, још чешће заборављамо: никога не можемо разумети уколико се с пажњом не загледамо у његова најранија усхићења, патње, стидове, жеље, јаде. И још: понестане ли нам храбрости, жеље и снаге, учини ли нам се да више не знамо куда и како – управо тада, из нашег властитог детињства, насмеши нам се и махне оно дете које смо, одавно, престали да будемо.
            Књиге које је приредила Светлана Ненадовић још једном нас подсећају: застанимо на трен и загледајмо се пажљивије у тог осмехнутог малишана, јер од њега, у овом и оваквом свету, бољи узор ни јаче охрабрење можда нико од нас заиста не може ни наћи.

                                                            Оливера Недељковић

9. септембар 2008.

Дани Лаферијер, Ка југу, Лагуна, 2007.

            Данас нешто... мање озбиљно. Скоро необавезно. Али опет инспиративно за све који у књижевности и књигама траже неку врсту ослобођења од дневног ритма модерног доба. Уколико књигу посматрате као „најбољег друга“ ово је књига за вас. Ако вам је књига средство за убијање времена – па може и у том случају. „Књишки мољци“ су нарочито позвани да испитају и ово дело шарених и провокативних корица, без жеље и намере да објасним зашто је баш тако. Љубитељи(ке) тзв. „женских књига“ не би требало да пропусте овај наслов, јер ово је пре свега роман исказан речима и очима лепшег пола.
            О чему у ствари говоримо. Писац је Дани Лаферијер, наслов дела „Ка југу“, у одличном и глатком преводу са француског Гордане Бреберине, са додатним коментарима текста, тачно где је потребно за мање упућене у тајне Хаитија и Кариба. Нажалост по читаоце и први суд о књизи, издавачи су овај релативно неодређени наслов „зачинили“ поднасловом на корицама „Како да водите љубав са црнцем, а да се не уморите“ или биографским коменатаром о аутору „Писац романа Укус младих девојака“. Уколико очекујете еротско штиво или, пак, порнографију, морам упозорити да ово није таква књига. Поразно је да издавачи данас упорно пропагирају већину наслова са одређеним призвуком секса, наглашавајући на баналан начин најплићу димензију многих књига.
            А о чему ова књига говори, нестрпљиво већ неко негодује. Па прво још једном прочитајте горе написано, додајте томе укус Карипских острва, врело сунце југа, хладноћу канадског севера, судар култура на међи материјалног рационализма западњачке културе и мистично-хуманог наслеђа заједница из света у развоју, филозофске запитаности над егзистенцијом и танком линијом која нас дели између препуштања поривима чулног уживања и прихваћених моралних норми.

Богдан Трифуновић

2. септембар 2008.

Драга Гавриловић, Изабрана проза, Конрас, 2007.

            За ову недељу читаоцима препоручујемо „Изабрану прозу“ прве српске романсијерке, Драге Гавриловић. Иако савременог читаоца више од једног века дели од времена у коме је стварала ова књижевница, тематика њене прозе и данас је актуелна и занимљива.
            Драгиња Драга Гавриловић рођена је 1854. године у Српској Црњи. Васпитана у строгом патријархалном и традиционалном духу, Драга се после завршена четири разреда основне школе у Новом Саду враћа кући, где је од своје мајке учила домаћичке послове и спремала се за уобичајен начин живота жене из времена друге половине деветнаестог века. Међутим, судбина јој је наменила сасвим другачију улогу. Њене интелектуалне способности и рано стечени ставови о браку, као и жеља за независношћу, воде је у Сомбор где завршава Учитељску школу и истовремено упознаје и са одушевљењем прихвата идеје Омладинског покрета, посебно о еманципацији жена. У периоду од 1880. до 1911. године радила је као учитељица у Српској Црњи, и не остваривши никада брачну везу посветила се практичном просвећењу посебно сеоских жена. Драгу Гавриловић, као и многе великане српског пера, на последњи пут одводи „жута госпа српске књижевности“. После вишегодишње  борбе са туберкулозом, књижевница умире 1917. године.
            Иако је своје књижевно стварање започела поезијом, Драга Гавриловић је праве вредности свог литерарног али и хроничарског талента остварила писањем прозе: најпре „Из учитељичког живота“, а потом дело „Девојачки роман“, која књижевни критичари сматрају целином и јединим романима у њеном опусу. Знајући њену биографију, читаоцу је јасно да је Даринка, главна јунакиња ових дела, уствари сама ауторка. Иако и називи њених прича „Бабадевојка“, „Разуме се, ону лепшу“ и други,  наговештавају аутобиографски карактер прозе, сва дела имају и хроничарску вредност. Наиме, Драга врло прецизно и емотивно одсликава живот девојке и жене у другој половини деветнаестог века, борећи се и пером али практично на свим пољима друштвеног живота и за најмањи корак напред у положају „женскиња“. Посебно реалистично и надахнуто говори о удаји и женидби и мушко-женским односима, па је јасно да њене јунакиње говоре оно што Драга мисли, жели и осећа. Делом „Из учитељичког живота“, Драга оставља хроничарско сведочанство о лику тадашње учитељице, високоморалне и посвећене свом позиву, њеном тешком материјалном и друштвеном положају, и још тежој борби са  примитивизмом и непросвећеношћу народа.
            Осим романескне прозе, читалац ће међу корицама ове књиге наћи и приповетке „Она је – срце му каже“, „Писмо побратиму“ и друге.
            Времеплов који је ауторка саградила својим делима лако враћа читаоца у давно прошло и непоновљиво време, које нам се ипак, по много чему, чини блиско и скоро  доживљено. Оно што ова дела, настала пре више од сто година, приближава савременом читаоцу је вечита и ванвременска актуелност теме мушко-женских односа.

                                                                                    Дубравка Илић

26. август 2008.

Љубица Арсић, Манго, Лагуна, 2008.

            На десној страни најпрометније пешачке улице у Београду, на почетку Кнез Михаилове, налази се продавница разноврсне маркиране женске робе „Манго“. Управо у овој ситничарници женских стварчица, где жене збацују своје проблеме купујући модерне крпице и тренутке „среће“, замишљајући себе у некој другој кожи, догађа се делимично радња новог романа књижевнице Љубице Арсић. Ова савремена београдска прича у којој се сударају вечни женско-мушки светови, емоције, еротски снови јунакиња, културе, понела је назив по продавници илузија – „Манго“.
            Три образоване Београђанке, Лида (професор биологије), Тања (несвршени астрофизичар) и сликарка Душка, средњег грађанског сталежа, стамбено обезбеђене, живе саме, посустале од трагања за љубављу, у годинама за које се не може рећи да је прошао живот, али и да могу да чекају и почну испочетка. Прве две раде као продавачице у „Мангу“, Душка, у сталној потрази за сликом која ће исказати њен таленат, дели атеље са сијамском мачком Фани, која такође постаје део ове емотивно еротске приче о нагону за блискошћу и љубави. Роман „Манго“ је сочан, маштовит женствен приказ трагања за суштином и људским потребама за другим бићем.
            Љубица Арсић је исписала један сурово реалистичан роман о велеграду, сталним женско-мушким потребама за зближавањем и страху од блискости. Оволика доза реалности, одбијања ауторке да ствари улепша, а људе прикаже бољим, изазваће подозрење код оних читалаца који од литературе траже да буде лепа и са хепиендом, чак и жена.
            Љубица Арсић написала је седам књига приповедака и три романа. Добитница је Андрићеве награде за књигу „Мацо, да л’ ме волиш?“. Састављач је и две антологије еротских прича „На брзака“ и „Фрррр“. У српској прози  изборила је статус мајстора еротике и супротстављања идеалног и реалног.

Даница Оташевић

19. август 2008.

Ксенија Шукуљевић Марковић, Светлана Бојковић - монографија,
Савез драмских уметника Србије, 2007.

            Ова књига посвећена је Светлани Бојковић, лауреату награде ДОБРИЧИН ПРСТЕН, највећег глумачког признања у Србији. „Жири је већином гласова одлучио да Награду за животно дело Добричин прстен у 2005. години додели Јелисавети, кнегињи црногорској, леди Виндермир, Јованки, Хеди Габлер, Марусји, Надежди Петровић, Белизи, Краљици Наталији, Сири фон Есен, Жанки, Маши, Касандри, Милунки Савић, Мадам Сен Жен, Елизабети од Енглеске – свима њима и још многима, а једној глумици“, саопштио је Михаило Миша Јанкетић, председник жирија.
            Узгред, Удружење глумаца Краљевине Југославије први пут додељује златни прстен 1937. Добрици Милутиновићу (1880-1956) поводом четрдесетогодишњице његовог уметничког рада са жељом да прстен постане прелазни и да га добија најдостојнији међу глумцима. Прстен је убрзо изгубљен, а Удружење је по узору на оригинални израдило други који је Добрица носио до смрти. Оригинални Добричин прстен пронађен је после готово две деценије у Загребу, а откупила га је Мадлена Цептер за Музеј Позоришне уметности који је заједно са Савезом драмских уметника Србије установио ову награду. Златара Мајданпек за сваког добитника израђује реплику златног прстена из 1937. године.
           Светлана Бојковић (Земун, 1947)  у свет уметности ступа са непуних 18 година. Отац Цветко (родом из Куманова) и мајка Вера Илић (родом из Књажевца) својој јединици омогућили су срећно и безбрижно детињство које је протекло у Београду. Остварила је преко 230 улога, претежно главних и водећих, међу којима има и насловних, одиграних на позоришним сценама Београдa, али и у другим градовима Србије. Незаборавне су њене улоге и у медијима (радио, телевизија, филм...). Свој глумачки дар носи са изражајном лепотом. Управо стога, и глумце и редитеље и партнере, па и костимографе,  максимално инспирише те савршено креирају илузију о којој је сањао писац. Судбински се везала само за улоге од великог ризика и веће одговорности, а најбоља је када има дилему и када сумња, јер су јој тада сва чула отворена. Улоге су бирале њу, а не она њих. Неспорно, Елизабета од Енглеске је њена животна улога.
            „Ја сам наклоност према позоришту носила у себи, у самој крви и ништа друго нисам могла да будем него само то што сам – глумица (Светлана Бојковић, „Свијет“, 22. јул 1977), мото је ове књиге, али и животни кредо српске Катрин Данев.
            Монографија је подељена на пет поглавља: Пут у уметност, Глумачко стваралаштво, Колеге о Светлани Бојковић, Светлана Бојковић о себи и Медиографија (хронолошки систематизовано 330 библиографских јединица), а обогаћена је црно-белим фотографијама из разних колекција. Магистар књижевних наука и театролог Ксенија Шукуљевић Марковић, аутор око 150 прилога и научних радова, неколико музејских каталога и седам монографија из историје српског позоришта, исцрпном монографијом о Светлани Бојковић обрађује озбиљну театролошку тему којом увећава углед едиције о добитницима Добричиног прстена.

Милица Баковић

12. август 2008.

АЛЕКСАНДАР НОВАЧИЋ, КИНА –ЗМАЈ НА ОЛИМПУ, НОВОСТИ, 2008.

Кина је свет за себе, ненација међу нацијама...
            Овако је Џон Фербанк (1907-1991), познати амерички синолог у једној реченици описао Кину после целог живота посвећеног њеном проучавању. Ова књига ће добро послужити домаћој читалачкој публици као изврстан водич кроз кинеску културу и историју у време одржавања Олимпијских игара у Пекингу. Аутор, иначе велики познавалац Кине, који је деценију живота провео у Средишњем царству, како дословно у преводу и гласи назив те велике државе, успео је на сажет и језгровит начин да представи тај егзотични свет.
            На феномен Кине се углавном гледа површно, кроз јефтине мајице, патике или кварљиву техничку робу, међутим, она је већ сад један од главних архитеката глобалне светске политике. Нико није био довољно видовит да предвиди да ће земља, која је почетком последње четвртине XX века поносно изјавила да може да прехрани своје становништво, ући у XXI век као економска суперсила.
            Последње три деценије Кина је на сваких десет година дуплирала свој бруто национални доходак и увећавала се за број становника Јапана! Али то само показује виталност цивилизације која једина у континуитету траје, по неким истраживачима, скоро 5000 година. Код милијарде Кинеза је присутно генетско наслеђе и свест о историјској вредности своје земље, али о томе они мало говоре. То је последица традиционалне скромности која је њихова општа психолошка карактеристика. Готово половина научних достигнућа која Европљани приписују себи је дошла из Кине. Кина је вековима била прва у свету по уметничкој креативности, технолошким иновацијама и политичкој философији, све оно што данас покушава да замагли савремени англоцентризам. То је сажето резимирао Хси Куангди речима: Различите вредности постоје у данашњем свету и треба их поштовати. Ви користите ножеве и виљушке. Ми имамо 5000 година историју и четвртину светске популације. Па, пустите нас да једемо штапићима...

Мирко Дрманац

5. август 2008.

Владимир М. Димитријевић, Пас од креде, Београдска књига, 2008.

            Нови роман Владимира Димитријевића Пас од креде надовезује се, у извесном смислу, на његово предходно прозно остварење Зунзара. Димитријевићева јунакиња Мила, коју прати породично проклетство због инцеста који је починио њен предак – а која спаја судбину више српских малограђанских породица између два рата и у самој ратној катаклизми – главна је протагонисткиња и овог романа. У поднаслову и ове прозе стоји назнака Белешке за причу о Мили.
            Нова Димитријевићева књига почиње тамо где се завршила претходна. Ликови изграђени у роману Зунзара учествују и у радњи романа Пас од креде. У новим друштвеним околностима, у тек успостављеном комунистичком поретку, код појединих Димитријевићевих јунака долазе до изражаја нове карактерне црте, а код других постојеће бивају продубљене.

Ристовић Марко

29. јул 2008.

Рој Медведев, Путин - повратак Русије, Новости, 2007.

            Рој Александрович Медведев, истакнути руски историчар и социолог, рођен је 14. новембра 1925. у Тбилисију. Један је од првих совјетских дисидената, аутор педесетак студија, монографија, ширих политичких анализа и биографија. Лепеза његових списатељских преокупација изузетно је широка и креће се од расправа о педагогији и едукацији, преко веома запажених књига о Стаљину, Хрушчову, Бухарину, Шолохову, Брежњеву, Андропову, до студија о постсовјетској Русији. Дела академика Роjа Медведева, водећег тумача савремене Русије, преведена су на десетине светских језика.
            Монографија о Путину садржи преглед његовог одрастања до двадесете године, затим године рада у обавештајној служби Совјетског Савеза, његов однос са Борисом Јељцином, смену власти, а постепено и мењање политичке и економске елите са доласком Путина на место председника Руске Федерације, проблем тероризма и друге правце унутрашње политике последњих година, као и његову спољну политику, са посебним поглављем које се бави улогом Русије у Заједници независних држава.
            Књига је настала у време краја другог Путиновог председничког мандата, тако да је било могуће само нагађати његову нову улогу након силаска са председничке функције. У завршном поглављу Медведев даје „Путина у првом лицу“ и његове аутобиографске и друге осврте на свој живот и Русију.
            За нашег читаоца важно је, између осталог, да у низу питања којима се бави Владимир Путин проблем Косова и Метохије, као и читав комплекс балканских проблема, заузима врло битно место. На ову тему Рој Медведев каже: „Русија никада неће подржати решење које желе да наметну без сагласности Србије и њеног народа. Деведесетих година прошлог века, после распада Совјетског Савеза, Русија се налазила у стању пропадања и раздора. Тих година она није могла да учествује у европским и балканским догађајима на нивоу који је ње достојан. Али данас, када се Русија вратила у европску и светску политику, њен став се не сме игнорисати. Као писац и историчар, могу да уверим моје читаоце у Србији у то да се однос Русије према Србији не одређује само географијом, политиком или економијом, већ и сродством наших народа, наших култура, наших религија...“.

                                                                                                Б. Обрадовић

22. јул 2008.

Бернхард Шлинк, Бекства од љубави, Плато, 2003.

            Бернхарда Шлинка наша читалачка публика је упознала преко романа Читач, који је овом аутору донео огроман успех и читаоце широм света. Након велике популарности поменутог романа уследиле су не само престижне немачке књижевне награде већ и награде за преведену књижевност у Италији, Француској и Јапану. Бројне награде за појединачна књижевна дела заокружила је награда Велт, која је Шлинку додељена за целокупно књижевно стваралаштво. Поред романа Читач на наш језик је преведен и роман Повратак кући, као и збирка приповедака Бекства од љубави.
            Након што је аутор у Читачу приказао моралну дилему и последицу владавине тоталитарног света, у овој књизи Шлинк се бави сфером и драмом људских осећања. Збирка прича Бекства од љубави великим делом се надовезује на тему осећања националне кривице и личне одговорности која је започета у Читачу, међутим у овом делу је много више развијен мотив снажног љубавног осећања, истинске страсти, оданости и посвећености. Кроз седам прича аутор прилази теми љубави на различите начине, па ће тако јунак једне приповетке читавог живота остати заљубљен у портрет црнокосе девојчице, други свој живот проводи трагајући за ликом из сна, а трећи ће упорно волети жену свога пријатеља. Ипак, без обзира на јачину емоција, сваки покушај да реализују наговештену љубав је безуспешан, јер јунаци ових прича страхују да напусте давно утврђени поредак, а као последица тога њихови животи се своде на пуко понављање без жеља, наде и надахнућа. Приповедајући о људима који су емотивно неиспуњени, аутор проблематизује саму могућност испуњења.
            У позадини већине прича је немачки комплекс Другог светског рата који, барем судећи по овом аутору, а имајући у виду већ поменути роман Читач, јесте и даље актуелан. Публика је и ово Шлинково дело дочекала са позитивним критикама, а критичари су књигу дефинисали као мешавину кафкијанске прозе и Буцатијевих прича.

                                                                                                                                    Б. Мијаиловић

15. јул 2008.

Мирјана Бјелогрлић-Николов, Приче за досадно поподне, Филип Вишњић, 2007.

            Уредник у Редакцији за културу РТС-а, Мирјана Бјелогрлић-Николов (1961), рођена Београђанка, дипломирани филолог (група за југословенску и општу књижевност Београдског универзитета), свој књижени првенац Приче за досадно поподне овенчава наградом „Исидора Секулић“ у конкуренцији 22 аутора. Ову престижну српску књижевну награду, која се састоји од плакете, повеље и новчаног дела, додељује београдска општина Савски венац (од 1967), будући да је Исидора, несхваћена за живота, стварала на територији те општине. Лауреат наглашава да је ово признање за њу значајно и подстицајно, јер је претходно додељивано еминентним књижевним именима, те јој отвара путеве ка новим читаоцима. Без обзира што живимо у култури визуелног и виртуелног, никада ништа неће моћи да замени књигу. Књига и радио, незаобилазни сегмент њеног срећног детињства, подстицали су јој моћ имагинације.
            У  „Причи за досадно поподне“ – својеврсној слагалици кроз 12 прича  (Тајни рецепт за буку, Срце лубенице, Баш згодан дан, Кућа ратова, Плава бабушка, Музеј игара, Некромансеров пољубац, Преображај Николаја Курганског) из различитих епоха које осморо људи прича седам дана у недељи (бокачовски стил), придодате су још четири приповести окарактерисане као „индиго“ приче („Развигор“, шумска кућа, „Најлон“, позориште лутака, Опал, бела мачка, Вилинска хаљина, крпице и орман) у којима се временски удаљене зоне спајају и пресликавају у „као индигоцрним ноћима“.
           Списатељица својим жанровским обрасцима изневерава читалачка очекивања: радио-прича, хорор-прича, пачворк-прича, ониричка прича, неореалистичка, писмо-прича, сапунска прича, виртуелна игрица, дневник-прича, футуристичка прича, детективска прича и фантастична прича.
            С обзиром да је ова књига својеврстан омаж Милени Павловић Барили, чија је слика Модел вечерње хаљине (Вог, 15. јул 1940) на корицама књиге, пажљиви читалац стиче утисак да је интригантни спој моде и уметности, популарне и такозване високе културе, карактеристичан и за нека друга остварења ове надреалистичке сликарке, управо оно што, делимично и у извесном смислу програмски, обележава и књигу Приче за досадно поподне.
            Карактери њених јунакиња (талентована Мајка Реквизитера, трансформисана Лина, адолесценткиња Вања, маштовита Ира...) попуњавају недостајуће коцкице у „женском“ рукопису.
           У  свакој од приповедака Мирјане Бјелогрлић-Николов присутан је мотив тајне, а читалац је интерактиван учесник.

Милица Баковић

8. јул 2008.

Бенито Перес Галдос, Дона Перфекта, Клио, 2007.

            Роман шпанског класика Бенита Переса Галдоса (1843-1920) „Дона Перфекта” представља једно од значајнијих дела шпанске књижевности, написано још далеке 1876. године, а поновљено издање објављује издавачка кућа „Clio” 2007. године. Перес Галдос је у шпанској књижевности признати романописац, сматра се наследником Мигела Сервантеса, први је писац који је после „Дон Кихота“ објавио дело високе уметничке вредности на шпанском језику.
            Роман прати судбине ликова смештених у измишљени град Орбахоса, симбол друштвене учмалости и искварености. Мештани овог градића склони су искључиво сплеткама, интригама, гушењу сваке слободне мисли која одудара од паланачких правила. У граду владају свемоћни каноник отац Иносентије, разбојник Кабаљуко и удовица којој се сви клањају, Дона Перфекта. Долазак младог инжењера, просца кћери Дона Перфекте, уноси пометњу у животе мештана, стварајући заплет са трагичним последицама. Инжењер долази на лош глас због своје искрености и отворености у комуникацији са мештанима. Млади Пепе Реј оштро критикује малограђански дух, прљаве и запуштене улице, лицемерје у међуљудским односима, као и одсуство сваког напора да се ово место духовно и друштвено  урбанизује. На удару критике су и Црква, доушници који раде за Владу у Мадриду, људи спремни да преко туђих лешева сачувају духовну жабокречину свог места. Пошто је уздрман живот малог града, његови најмоћнији мештани спремају освету.
            Бритким сатиричним изразом Перес Галдос описује друштвену ситуацију у Шпанији крајем 19. века, односе између провинције и велеграда, тежње напредних појединаца да унесу дух Европе у сваку пору друштвеног и духовног живота, због чега бивају осујећени у својим намерама. Шпанија је на прекретници после губитка колонија и у једном тешком моменту где Влада не може да успостави контролу над побуњеницима у мањим местима, па таква ситуација постаје централна  тема ове приче, која је постала класик не само шпанске него и светске књижевности.

                                                                        Душица Косић

1. јул 2008.

Ивана Стефановић, Пут за Дамаск, Геопоетика, 2003.

           Књигa Пут за Дамаск Иване Стефановић, објављенa у едицији Путописи београдске Геопоетике, подсећа нас, својом мудрошћу и лепотом, на сва значења Андрићеве мисли да су прави путници-путописциони што путујући, посматрајући и бележећи, не заборављају ко су и шта су, одакле су и куда им се ваља вратити.
            На страницама свог првог књижевног остварења, ова истакнута музичка уметница сабира утиске о Дамаску, граду светла и ветра, исцртавајући при том картографију свог четворогодишњег боравка у Сирији. Свесно нарушавајући хронологију коју путопис подразумева, ауторка од бројних лирских минијатура, фрагмената и кратких дневничких белешки, описа искрслих призора, свеобухватних и дубоких промишљања чудесног, како видљивог тако и невидљивог источног света, ствара мозаичну слику најстаријег данас постојећег насеља на нашој планети. Баш као што је и музичко дело Први источни сан компоновала од шумова снимљених кришом на улицама овог древног града, уметница је и у својој путописној прози луцидно бележила стварност упијену чулима, али и све оно тек наслућено: звукове, гласове, ритмове и треперење живописног поднебља, упечатљиве и неретко помало сабласне призоре, лица  између песка и неба, обрисе здања, опојне и тешке мирисе, упамћене легенде, али и науком потврђене претпоставке из прошлих времена, властиту и не само властиту носталгију, али и неумитно суочавање са прекретничким догађајима на Балкану и Блиском истоку током деведесетих година прошлог века.
            Унутрашње слике изоштрене су како би се појмилe сродности и разлике између цивилизација које се сустичу у једном времену и на једном месту, а наизглед случајно заустављени призори озвучени су одјецима потреса којима је захваћен читав свет. Зато је путовање у овом делу, награђеном књижевним признањем Милош Црњански, схваћено дубље и другачије од покушаја да се превале растојања и упозна предео кроз који путујемо. Путопис Иване Стефановић је још један позив на кретање кроз пределе властитог бића, на пут без унапред означених путоказа и циља у коме се секу упоредници и подневци. Пре неголи се на њега одлучимо, ипак, не смемо се оглушити на упозорење путника који је њиме већ прошао: Ко је на њега једном кренуо, не може тек тако да се врати.

                                                            Оливера Недељковић

24. јун 2008.

Бернхард Шлинк, Повратак кући, Плато, 2007.

            Период који нас везује за прва познанства, прве несташлуке и путовања, период коме се увек враћамо и из кога сви крећемо у свет одраслих, је период нашег детињства. Обележено сменом првих страхова и малобројних безбрижних тренутака, детињство је почетак романа Бернхарда Шлинка – Повратак кући.
            Главни јунак ове приче, Петер Дебауер, сваким повратком у своје детињство приближава се повратку својој кући и породици. О њој сазнаје све оно што му је као дечаку остало недоречено и тајанствено. Открива сва своја имена под којима је живео и радио.
            Своје распусте Петер проводи у Швајцарској, код баке и деде. Касно увече, они сређују бројне рукописе и претварају их у романе за разонуду, зарађујући тако новац за живот. На полеђини ових пробних отисака, дечак је могао да пише и црта, условљен тиме да не окреће и не чита садржину одбачених страница. Како је детињство период првих искушења и прекорачења забрани, тако ни Петер није одолео искушењу да једног дана не прочита потресну причу о једном немачком војнику одбеглом из Сибира. Након дугог лутања војник Карл проналази своју жену, поред које се појављују други мушкарац и два детета... Крај ове приче Петер је одавно бацио заједно са осталим исписаним папирима.
           Много година касније, у тренуцима усамљености, сећајући се детињства и дана проведених код баке и деде, Петер се сећа и ове приче. Жели да сазна њен крај. Позива се и одлази на адресе наведене у причи, упознаје нове људе. Неочекивано открива истину о самом себи и свом правом пореклу...
            Прецизном, лепом прозом, Бернхард Шлинк покушава да свог јунака врати кући, оној којој заиста и припада. Детињство Петера Дебауера  је значајан период  припреме за његов предстојећи живот, у коме га осим природне смене годишњих доба чекају и непредвидиве смене тренутака среће и туге, часова трпљења и праштања.

                                                                        Наташа Поповић

17. јун 2008.

Вилијем Голдинг, Господар мува, Лагуна 2007.

            „Господар мува“ је најпознатији роман енглеског писца Вилијама Голдинга (1911-1993), добитника Нобелове награде за књижевност 1983. године. Објављен је већ далеке 1954. године и одмах је донео светски успех аутору. До скоро је био и један од најмање доступних наслова у јавним библиотекама Србије, макар према искуствима Библиотеке у Чачку. Са овим новим издањем, у преводу Ненада Дропулића, студенти и љубитељи добрих књига у прилици су да поново уживају у наизглед једноставној причи „Господара мува“, која задире у саму срж људских нагона.
            Радња романа прати групу дечака, који су се обрели на ненасељеном острву након авионске несреће. Боравак у овом природном рају и одсуство контроле родитеља, односно старијих, чини да дечаци доживе последице пада авиона као благослов и крајњи домет људске слободе. Међутим, благодети климе и окружења брзо се руше пред уништавајућим дејством њихових карактера, тачније суштине човека изван стега цивилизацијских норми. У околностима неочекиване слободе, дечаци „одбацују танки оклоп цивилизације“, деле се у зараћене групе и претварају рајско острво у поприште сукоба и смрти.
            Актуелност овог дела није мања него пре пола века када је објављено. Попут „Срца таме“ Џозефа Конрада и овде се читалац на суров начин суочава са животињским делом људске психе и нагонима за уништење оних других. Голдинг успева да речима и поступцима деце алегоријски ослика савремену цивилизацију и сву противуречност тзв. ослобођења човека. И док је „Срце таме“ метафора зла с којом се особа суочава изнутра, „Господар мува“ приказује ужасе који настају из жеље за владањем над другима и уништењем оних који се разликују од „нас“.

Богдан Трифуновић

10. јун 2008.

Филип Давид, Сан о љубави и смрти, Лагуна, 2007.

            „ ...Да, живот, велики, највећи дар у свеукупној природи у односу на сву ону затамњену неизвесност створова који, вероватно, безнадежно ишчекују свој ред, дан, час, минут који никада неће доћи! Али чему живот, чему тај дар над свим даровима, ако људски створ показује незахвалност и не поштује свог Творца?“
            То  питање чини окосницу овог необичног дела састављеног из два романа.  Наиме, „Кратак роман о љубави“ и „Кратак роман о умирању“ чине „Сан о љубави и смрти“, први роман којим се Филип Давид после дванаест година поново појавио пред читалачком публиком. Овај писац је већ добро познат јавности као аутор романа „Ходочасници неба и земље“ (1995) и других прозних дела, али и као дугодишњи уредник Драмског програма Телевизије Београд. Добитник је Андрићеве награде, награде „Милан Ракић“, Просветине награде за књигу године и многих других признања.
            У овом роману радња заиста подсећа на сан: галерија веома чудних људских ликова појављује се пред читаоцем и у најнеобичнијим околностима преплићу се невероватни догађаји: у првом роману, као у бајци, рабин Давид Каминер проналази једногодишњег дечака коме даје симболично име Јаков и који, обдарен невероватним моћима, предвиђа догађаје у сну. На јави, која подсећа на тек одсањане догађаје, он креће за љубављу, једном од најмоћнијих људских емоција, која стоји насупрот и само наизглед веома далеко од немани мржње.
            У другом „кратком“ роману писац нам кроз трагику становника једног банатског дома за децу без родитеља (несталих у вихору Другог светског рата) показује како је изгледао свет у моменту када је безумље надвладало људску природу, одузело јој димензију људскости, неопходну за опстанак света, и запретило да га уништи. Кроз судбину Ерика Вајса, од рођења необичног дечака, аутор води читаоца кроз стравичне слике Великог рата, немирне године мира које су потом уследиле и  човечанство неминовно довеле на брод лудила, који деведесетих година прошлог века највеће несреће „искрцава“ на  нашим обалама.
            Роман је тешко, али неопходно упозорење на стално присутну могућност да људски род грабећи преким и несигурним путем напред, у магли похлепе, себичности и без жеље да учини добро другоме, закорачи уназад са ивице провалије, где је само себе довело.

                                                            Дубравка Илић

3. јун 2008.

Василиј Аксјонов, Москва ква-ква, Геопоетика, 2007.

            Овим романом руски писац Василиј Аксјонов представља живот иза Гвоздене завесе средином прошлог века из једне необичне перспективе. То је свет виђен очима младе интелектуалне елите на велики али затворени простор што чини место дешавања надреалним и без отворене фантастике са којом је писац обилато зачињава. То је личан и дубиозан портрет неминовног сукоба људске индивидуалности и наметнуте изолованости. Овај роман се бави универзалним психолошким феноменима. Чак и сам Велики вођа, Стаљин је на крају живота, без обзира на сву фатаморгану култа личности, обичан старац, уплашен од скорог краја.
            Почетком педесетих година у Москви готово истовремено ниче седам високих зграда по угледу на Емпајер стејт билдинг. У њима живе људи који иронизирају систем заснован на идеји једнакости и правде, али чији синови долазе у контакт са првим изазовима Запада, као што је на пример џез музика. У роману се преплићу две приче – једна о животу породице Новотканих уз љубавни троугао и целу плејаду младих шминкера, љубитеља џеза и свега модерног што долази са Запада. Друга, политичка, заснована је на сукобу СССР–СФРЈ из 1948. године.
            Писац Аксјонов је, као истакнутишездесеташ у либерарној хрушчовљевској ери краткотрајног цветања авангардне уметности, проживео голготу прогона због својих бунтовних ставова, и био принуђен да емигрира из СССР-а. Као писац се прославио романом Колеге (1960), по којем је снимљен и филм. Тај роман, као и Карта за звезде, Наранџе из Марока и Време је, мој друже, времеје, учиниле су Аксјонова једним од лидера такозване младе прозе, са почетка шездесетих година.

Мирко Дрманац

27. мај 2008.

Кикиндски дијалози 2001-2004, Скупштина општине Кикинда и Народна библиотека „Јован Поповић“, 2002-2005.

            Почев од 2001. године у Кикинди се у оквиру манифестације „Кикиндски дијалози“ организује и округли сто на најактуелније друштвено-политичке теме. Тема округлог стола 2001. је била „Биланс промена – Србија годину дана после“. Године 2002. тема је била „Интелектуалци у транзицији“, 2003. „Глобализација, европеизација и национални идентитет“, а 2004. „Држава и транзиција“. У расправама о овим темама учествовало је преко 100 истраживача и теоретичара из Србије, Црне Горе и Хрватске. Захваљујући организатору, Скупштини општине Кикинда, реферати са ових округлих столова објављени су у посебним зборницима, које је предано и зналачки уредио проф. др Јовица Тркуља, покретач овог међународног научног пројекта. Поред округлог стола у оквиру „Кикиндских дијалога“ у протекле четири године је организовано преко тридесет трибина, предавања и разговора о књигама.       
            На трагу античких философа „Кикиндски дијалози“ полазе од тога да се истина открива у разговору, да се лепа личност и мудра мисао рађају само у дијалогу. Отуда они теже да (ре)афирмишу старогрчко поимање дијалога као правог облика политичког мишљења и најпримеренијег начина политичког општења.
            Сврха „Кикиндских дијалога“ је да постану стално место окупљања ради размене мишљења међу људима различитих уверења, идејних, научних и друштвених ставова, како би се на тај начин унапредио идеал трпељивости и аргументоване расправе. Уместо ратовања идејама „Кикиндски дијалози“ нуде аргументовано, непристрасно и објективно разумевање о свакој од њих, уместо застрањивања и крајности сусретање различитости, а уместо мржње и ниподаштавања – смирену реч и уважавање сваког савесно саопштеног мишљења. „Нови дијалог“ у Кикинди настао је као резултат свести о границама властитог становишта и потребе да се помоћу других оријентација и стратегија премосте властите границе и досегне до продуктивне синтезе.
            У овим разговорима, који су имали за циљ да се граде мостови и повезују супротне обале, учествовала су нека од најпознатијих имена српске интелектуалне сцене: Слободан Антонић, Зоран Драгишић, Загорка Голубовић, Божидар Јакшић, Милош Кнежевић, Михаило Марковић, Мирослав Прокопијевић, Јован Ранковић, Слободан Рељић, Ђорђе Вукадиновић, Иван Ивановић, Јован Ћирилов, Димитрије Калезић... Уз ова реномирана имена, широк распон и квалитет делатности (округли сто, трибине, портрети, зборници), учинили су да „Кикиндски дијалози“ постану значајна тачка на културној мапи Србије.

                                                                                    Бошко Обрадовић

20. мај 2008.

Владимир Копицл, Совин избор, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, 2008.

            Владимир Копицл рођен је 8. августа 1949. године у Ђенерал Јанковићу. Основну и средњу школу завршио је у Новом Саду, где је и дипломирао на Катедри за југословенску и општу књижевност Филозофског факултета. Као аутентичан представник алтернативне културе, од 1970. године бави се књижевношћу, превођењем, приређивањем књига и зборника, издавањем и уређивањем часописа, новинарством, концептуалном уметношћу, перформансом, антинаративним експерименталним филмом, позоришном и филмском критиком и теоријом културе. Радио је као уредник Центра за уметност Трибине младих у Новом Саду (1971-1973), професор у Центру за образовање кадрова преводилачке и културолошке струке „Карловачка гимназија“ (1978-1979), а од 1981. године запослен је у редакцији Дневника као књижевни, филмски, позоришни критичар и уредник. Живи у Новом Саду.
            Објавио је збирке песама: Аер (Матица српска, 1978), Парафразе пута (Матица српска, 1980), Гладни лавови: (вибро-поеме) (Књижевна заједница Новог Сада, 1985), Вапаји & конструкције (Матица српска, 1986), Питање позе (Матица српска, 1992), Приказе: нове и изабране кратке песме (Матица српска, 1995), Песме смрти и разоноде: изабране и нове песме (Орфеус, 2002), Клисурине (Народна књига-Алфа, 2002), Смернице: химне & припеви (Матична библиотека „Светозар Марковић“ Зајечар, 2006), Промашаји (Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево, 2008) и Совин избор (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ Чачак, 2008), као 34. наслов у библиотеци „Књига госта“, у којој се објављују избори песама добитника Дисове награде. Поговор под насловом „Од фолка до рока – цитатно песништво Владимира Копицла“ написао је Саша Радојчић.
            Аутор је књига есеја Механички патак, дигитална патка (Народна књига-Алфа, 2003) и Призори из невидљивог (Народна књига-Алфа, 2006), коаутор више антологија, зборника и монографија. Са Аном Раковић приредио је и превео зборник Тело уметника као субјект и објект уметности (Трибина младих, 1972), са Владиславом Бајцем антологију Трип: водич кроз савремену америчку поезију (Народна књига, 1983), са Дубравком Ђурић Нови песнички поредак: антологија новије америчке поезије (Октоих, 2001), а самостално Миленијумски цитати (Орфеус, 2005), Врата панике: тело, друштво и уметност у мрежи технолошке дереализације (Орфеус, 2005), Техноскептицизам: мала читанка критике техно делиријума (Орфеус, 2007).
            Добитник је Бранкове награде за прву књигу песама Аер (1979), Стеријине награде за позоришну критику (1989), Награде Друштва књижевника Војводине и Награде „Стеван Пешић“ за збирку песама Клисурине (2003) и Награде „Исток-Запад“ за збирку Смернице (2006).
            Књижевна критика убраја Копицла у врхове савременог српског песништва, те је жири за доделу Дисове награде донео одлуку да се Дисова награда за 2008. годину додели управо Владимиру Копицлу.

13. мај 2008.

Дорис Лесинг, Бен, у свету, Агора, 2007.

            Дорис Лесинг спада у најзначајније британске писце друге половине 20. века, добитница је Нобелове награде за књижевност за 2007. годину, и, како се каже у саопштењу Нобеловог комитета, она је писац епског наративног дара о женском искуству, који са скептицизмом, страшћу и визионарском снагом посматра цивилизацију. Уметничко стваралаштво за Дорис Лесинг је било и остало стратегија преиспитивања стереотипа и табуа, политичког ангажмана и менталног здравља. У књижевности је дебитовала романом Трава пева, који је објављен 1950. године, затим следе романи: Златна бележница, Упуство за силазак у пакао, Дневник доброг комшије, Пето дете, Бен у свету (наставак романа Пето дете), А нарочито, мачке...
            У роман Пето дете Дорис Лесинг приповеда о брачном пару, који згрожен хедонизмом енглеског друштва шездесетих одлучује да се повуче на село и одгаја децу у идили домаћег живота. Идила траје све док се не роди пето дете, које је сасвим другачије од остале деце. Иза ове приче о искушењима родитељства и одрастању необичног дечака, заправо се налази беспоштедна критика ушушканог самозадовољног британског друштва. Приповест о Бену из Петог детета наставља се у роману Бен у свету, у којем се описује његово школовање, његови покушаји да буде прихваћен, да пронађе пријатеље, посао, романтичну љубав. Упркос напорима, искрености, простодушности и доброти Бен због свог наказног изгледа и животињског понашања остаје усамљен и очајан. Родитељи га се одричу још док је био дечак, а у свету одраслих наилази на људе који из себичних разлога желе да њиме манипулишу. Међутим, Бен не прихвата чињеницу да у овом и оваквом свету за њега нема ничега и нада се да ће се, упркос свему, вратити породици.
            Дорис Лесинг је окарактерисана као најкласичнији, и без сумње, најуспешнији британски реалистички писац од Другог светског рата наовамо, који се првенствено бави људском природом у социјалном окружењу, она управо кроз привид реалистичке приче нуди далеко више, допире до метафизичких истина о идентитету. И у овом роману ауторка се бави једним од најбитнијих друштвених проблема прошлог и овога века, проблемом улоге породице и конфликата појединца у савременом друштву.

Б. Мијаиловић

29. април 2008.

Орхан Памук, Снег, Геопоетика, 2007.

            Роман  „Снег“ је дело нобеловца Орхана Памука, добитника  више међународних признања. „Снег“ је у Турској објављен 2002. године, а у Србији је преведен и објављен 2007.
            Вечито врућа и потресна тема у новијој турској историји – од Мустафе Кемала Ататурка до данашњих дана – нашла је централно место у овом роману. Реч је о вишедеценијској борби исламиста-фундаменталиста и заговорника савремене секуларне државе, окренуте европским тенденцијама. Секуларна власт Ататурковим доласком на чело државе 1924. године укида сва исламска обележја у јавности и жестоко кажњава и обрачунава се деценијама са исламистима који желе да Турска личи на Иран, према свим аспектима једне верске државе. Главни јунак, песник Ка, после 12 година долази из Франкфурта у родни градић Карс у време једног од многобројних војних удара. Последњи удар се дешава средином деведесетих и изводи га група професионалних, обучених терориста под плаштом уметничке трупе, за време позоришне представе. Незадовољни прогоном исламиста, малтретирањем ученика Верске гимназије од стране световне власти, децидном забраном ношења марама на Универзитету, верски фанатици изазивају трагедије, врше самоубиства и покушавају да терористичким актима свргну секуларну власт, као много пута до тада.
            У средишту приче је љубавна драма средовечног песника који долази у Карс у време трагичних збивања, само да би се вратио старој љубави и одвео је са собом у Европу, у Франкфурт. Политички дисидент, који је побегао у Немачку због својих световних уверења, да би мирно живео и објављивао поезију, ни не слути да је његова изабраница Свила, љубавница једног од највећих фундаменталиста и џихад-ратника Лазурног. Издавши Лазурног секуларној власти, Ка губи сваку шансу да са собом одведе Свилу и сам четири године касније страда у Немачкој, под  неразјашњеним околностима.
             Освета, љубав, уметност, несреће и трагична подела турског народа преплићу се у овом роману, снажно показујући колико политика утиче на животе обичних људи, наклоњених уметности, књижевности, поезији, који би да побегну далеко од екстремистичких тежњи и убилачких порива. У таквом окружењу као и увек страдају недужни и сам бег некада није довољан, јер рука освете стиже сваког, где год био и кад год се за то укаже прилика.
             Памук са помешаном сетом и огорчењем говори о немоћи уметника да надвлада разумом трагичне догађаје као и људску суровост и заслепљеност погрешним идејама. Пошто је острашћеност непобедива болест, уметнику остаје једино перо да кроз своја дела унесе макар мало светлости и здравих мисли, као последњи покушај за спас. Снег који пада у Карсу четири дана непрекидно, у време трајања удара, истовремено подсећа песника на лепоту и безбрижност детињства, симболизујући оно мало чистоте и здраве памети што би могло да спасе земљу од већих несрећа и тоталног суноврата.

                                                            Душица Косић

22. април 2008.

Поглед преко океана: преписка Ивана В. Лалића и Чарлса Симића, приређивање, превод и предговор Светлана Шеатовић-Димитријевић, Београд, Чигоја штампа, Учитељски факултет, Институт за књижевност и уметност, 2007.

            Захваљујући преводилачком умећу и приређивачком труду Светлане Шеатовић-Димитријевић, преданог проучаваоца српске поезије XX века и већ потврђеног тумача песничког опуса Ивана В. Лалића, прошле године je објављена књига Поглед преко океана. Она представља сабрану преписку овог великог српског песника, есејисте, преводиоца и антологичара са Чарлсом Симићем, једним од најзначајнијих савремених америчких књижевника. Дугогодишњим дописивањем и ретким сусретима који су уследили, међу овим врсним књижевним ствараоцима којe су испрва зближили поезија и узајамно превођење, развила се најпре врло жива сарадња, а потом и одано пријатељство.
            Датирана писма, дописне карте и разгледнице исписане на српском и енглеском језику, одашиљане од 1969. до 1996. са једне и одговори приспели са друге стране океана, подробно су на страницама ове књиге поткрепљени чињеницама из биографија оба песника, исцрпним библиографским напоменама о њиховом стваралаштву, преводима њихове поезије и њеној рецепцији, као и назнакама лирерарног и ванлитерарног контекста. Сва та зналачка објашњења чак и читаоцу који не припада уском кругу познавалаца савремене светске поезије олакшавају поимање ових епистола изузетне књижевно-историјске вредности, али и високог уметничког досега. Документарности приређене коресподенције знатно доприносе и бројне фотографије и факсимили којима је пропраћен приређени текст.
            Писани дијалог између Лалића и Симића представља незаобилазну грађу за истраживање и тумачење поетичких ставова, животних и уметничких преокупација, исходишта текстова, преводилачких и стваралачких поступака oбојице аутора, али и важан извор за истраживање рецепције српске поезије у Америци крајем прошлог века. Чак и ако је сасвим лишен истраживачких претензија, читалац ове изузетно срдачне и духовите преписке постаје накнадни сведок преображаја једног сарадничког односа у трајну људску блискост, очиту у присним сведочењима о размицању духовних видика, имигрантским искуствима, трагичним суочавањима са неопозивошћу историје, личним трагедијама, креативним замасима и кризама, преводилачким учинцима и недоумицама.
            У времену у коме се писана комуникација своди на лапидаран језик мејлова, ово аутентично штиво још једном потврђује да надахнута писма преваљују још знатније раздаљине него што су растојања од назначене адресе пошиљаоца до адресе примаоца. А сам чин приређивања и свако будуће ишчитавање значења ових писама изнова нас враћају поезији њихових аутора. Нарочито оном Лалићевом стиху: свет траје, јер значи.

                                                                        Оливера Недељковић

15. април 2008.

Радомир Смиљанић, Михајло Пупин: Србин за цео свет, Евро, 2005.

            Постоје многи знаменити људи, о којима ми, обични људи, мислимо само у изузетним приликама, иако се њиховим изумима и достигнућима служимо готово свакодневно.
            Један од таквих, о коме се не тако пуно писало, је Михајло Пупин, звани Идворски, по месту свог рођења. Аутор Радомир Смиљанић посветио је роман под називом Михајло Пупин: Србин за цео свет управо њему, човеку који је за собом оставио 24 патента, човеку чије име заузима значајно место у области електротехнике, телефоније, телеграфије и радио-технике. Пупин је свуда око нас. Пупинови калемови омогућили су повећање домета простирања телефонских струја, чиме је започела ера месног и међународног телефонског саобраћаја. Одабир радио станице или ТВ-канала, такође, је изум који дугујемо Михајлу Пупину.
            Рођен је у Идвору из кога одлази на даље школовање и трајно се настањује у Америци. Роман документује целокупан живот Михајла Пупина, његова размишљања, омиљене писце, сусрете, политичку позадину и његове епохалне проналаске. Када се након свих својих успеха, ванвременских, оних који су приближили све крајеве света и којима се и данас служи цело човечанство, када се вратио у родни Идвор, његово место живело је према правилима свог времена.
            Ово је документарни роман о Михајлу Пупину, кога аутор с правом назива ванвременски и доказ је, мада може да звучи као фраза, да таленат и стваралаштво не познају границе међу државама и људима. А људи су у сваком делу света исти: или су добри или лоши, или су ствараоци новог или су рушитељи постојећег. Свака друга подела на расе, преусмеравање мржње према било ком од народа или њихових земаља, потпуни су апсурд.
            Ма где живели, једно је сигурно, да место свог рођења, земљу свог порекла и своје родитеље не можемо никада и ничим заменити.

                                                            Наташа Поповић

8. април 2008.

Миодраг Јанковић, Вељко Лалић, Кнез Павле – истина о 27. марту, Una Press, 2007.

            Заслугом кнегиње Јелисавете Карађорђевић, 9. новембра 2006. године у Србију је доспела комплетна лична збирка докумената кнеза Павла Карађорђевића, која су везана за најсудбоноснији период српске историје XX века. Тај материјал од 12000 потпуно непознатих докумената који се чувају на њујоршком Колумбија универзитету до скора је био потпуно недоступан нашим историчарима и домаћој јавности. Аутори ове књиге, Миодраг Јанковић и Вељко Лалић, били су у могућности да на основу ове грађе коначно ставе тачку на све контроверзе и дилеме везане за пуч 27. марта који је дугорочно одредио судбину свих југословенских народа, поготово Срба.
            Кнез Павле, намесник малолетног Петра II Карађорђевића, био је водећа личност југословенске политике после атентата на краља Александра у Марсеју 1934. године. Као човек био је велики англофил, филозоф и уметник. Мада је био присан лични пријатељ британских краљева Џорџа V и Џорџа VI то није сметало британском министру одбране да га у тренутку кад је потписивао оставку испред уперене пушчане цеви назове „... бедном и издајничком креатуром”. Немци су га посматрали као британског човека, комунисти као експонента буржоазије, Срби као човека који је Хрватима дао бановину, а Хрвати као оличење великосрпске хегемоније. Из ове књиге може се сазнати у каквим је био тешким политичким односима у земљи и ван ње, и колико се залагао за избегавање погубног рата са силама Осовине. Покушавао је да тактизирањем изглади неслагања у земљи и обезбеди мир на границама у моменту када је то било немогуће. Његови документи представљају аутентично и веродостојно сазнање о учешћу страних обавештајних служби у организацији пуча, првенствено британске, а неке људе као генерала Боривоја Мирковића дефинитивно демаскирају као агенте на платном списку Форин офиса. Помиње се учешће у пучу Слободана Јовановића, Драгише Васића, Српског културног клуба. Посебно интересантан део се односи на малолетног Петра II који је хтео да са делом војске и уз подршку Грчке и Турске отвори нови Солунски фронт.
            Аутори су на прави начин пласирали овај ексклузивни и по први пут доступан материјал који открива праву и горку истину. Прљаве дипломатске игре у којима су учествовали сви без изузетка учиниле су да је кнез Павле потиснут на маргину националне историје, прогнан и заборављен, а његово сведочење је бачено под тепих историје. Тако је историја била обогаћена лажима које су одговарале свима и постале званичан део школских уџбеника.

                                                                        Мирко Дрманац

1. април 2008.

Александар Југовић, Српски у сто лекција, Филип Вишњић, 2008.

            За ову недељу предлажемо најновији роман нашег завичајног писца Александра Југовића „Српски у сто лекција“. Читалачкој публици се од 1995. године аутор представио са три збирке поезије, драмом „Министар“, као и прозним делима „DISхармонија“ и „Три рога месеца“.
            Својим делом Југовић слика период од педесет година друге половине  двадесетог века, у Чачку и његовој околини, почев од одласка у рат (који историја памти као Други светски) надничара Драгана и рођења његовог сина Слободана. Мајка Јелица га, тек рођеног, најпре осуди на смрт и однесе у шуму, али захваљујући њеној отрежњеној савести и судбини да другачије свој живот заврши, Слободан је ту своју прву ноћ преживео. У исто време, у чачанским селима чије њиве Чемерница залива, туговало се, радовало и волело, па се и дечји плач зачуо и у кућама Југовића, Дамњановића, Недића. Рађали се Драган, Милета, Милица, Невена, а судбина, већ на почетку уплитала  њихове животе у неразмрсиве чворове.
            Нажалост, у Србији ни поратне несреће нису биле ништа мање, па су чиниле животе сваком од њих још тежим, а њихове душе пуниле горчином. И њихови сусрети, много година касније, били су без радости и са наговештајима неких још лошијих догађаја који су неминовно долазили и којима као да нема краја на овим просторима.
            Иако необичан назив дела у први мах подсећа на речник или лексикон, када га прочита читалац ће бити потпуно сигуран да се, на жалост или на срећу, ни у хиљаду пута по сто лекција, српски и Србија не могу схватити нити научити. Јер, како писац при крају свог дела каже: „...Отац ми је говорио да морамо чувати ово што имамо. Иако сам са годинама схватио да би нам било лакше да ништа немамо, и да немамо шта да чувамо, мени је част да чувам  оно што ми је отац оставио. Тако ће ваљда и мој, и сваки син, док је синова.
            ...Није много, није нимало лако, али има шта да се чува“.

                                                                                    Дубравка Илић

25. март 2008.

Ани Лакроа Риз, Ватикан, Европа и Рајх: од Првог светског рата до хладног рата,
Службени гласник, 2006.

            Књига „Ватикан, Европа и Рајх: од Првог светског рата до хладног рата“ (превод са француског Слободан Дамњановић), ауторке Ани Лакроа Риз, осветљава једно од најконтроверзнијих питања историје XX века, однос између Ватикана и нацистичког Трећег рајха. Штавише, ово изванредно дело проширује ту тему, уводећи у анализу и активности Свете столице у корист Централних сила (Немачке и Аустро-Угарске) током Првог светског рата. Ауторка на тај начин покушава да прикаже одређени континуитет политике Ватикана, који је почео са агитацијом против православних чланица Антанте (Русије и Србије), да би се преко политике ревизионизма и анимозитета према силама Антанте, подршка Ватикана послератној немачкој држави претворила у тихи пакт између папе Пија XII и Адолфа Хитлера. На тај начин је делатност Пија XII постављена у знатно ширу историјску перспективу континуитета опште стратегије Ватикана од почетка XX века до краја 50-их година, а историја Свете столице представљена је као историја једне политичке институције. Још увек наука није донела коначан суд о улози Ватикана као политичког фактора током и након Другог светског рата, у великој мери због затворености архива и извора, али и жеље одређених кругова да се све препусти забораву и прошлости.
Овакав контроверзан приступ Ани Лакрое Риз, професора савремене историје на универзитетима Тулуз-Лемирај и Париз VII и аутора више монографија из историје XX века, условио је и писање књиге од преко 600 страна. Међутим, прави показатељ историографске величине и списатељске вештине лежи у лакоћи читања и разумевања књиге, која се никако не може сврстати међу наслове предодређене само за историчаре од заната. Као посебну вредност потребно је нагласити да, за разлику од већине наслова западноевропских историографа, ово дело значајну пажњу посвећује историји Балкана, Србије и Југославије у првој половини XX века, у контексту положаја малих држава на глобалној политичкој сцени, којом доминира неколико центара моћи.

                                                                                    Богдан Трифуновић

18. март 2008.

Љубавници, диносаури и утваре. Антологија хиспанске мини-приче, ФИЛУМУС, Крагујевац, 2007.

            Интересантан пројекат настао на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Реч је о својеврсној презентацији јединственог књижевног  жанра (мини-прича), готово непознатог ван граница шпанског говорног подручја, као и његових најзначајнијих представника.
            Мини-прича је нова прозна врста чије границе још увек нису јасно утврђене. Једина карактеристика око које су сви теоретичари сагласни јесте њена дужина, од једне штампане странице, која омогућава читаоцу да само једним погледом проникне у причу у целини. Међутим, она не ограничава мини-причу, у њој може да буде обрађен само један догађај, исто тако и сажет читав живот. Мини-причу одликује употреба речи чије значење увек одговара контексту. Избегавањем сувишних речи и сувишних књижевних поступака испуњава се основни услов да она буде успешна и постиже се језгровитост и напетост радње у којој заплет има најважнију улогу.
            Поигравањем са речима и изразима, почев од двосмисленог значења, па до чистог апсурда, неочекиваним или тајанственим завршетаком мини-прича оставља снажан утисак на читаоца који бива изненађен, па чак и збуњен. Форма мини–приче одговара постмодернистичком сензибилитету. Одликују је фрагментарност, скептицизам, неповерење према стварности, иронија, парадокс, хумор, понекад близак црном.
            У овом двојезичном издању могу се наћи приче у изворној форми, на шпанском језику, њихови преводи на српски језик, као и биографије аутора. Прирећивач (Фабијан Вике) се потрудио да нас уведе у живописни свет мини-фикције одабраним књижевно-теоријским текстовима неопходним за његово дубље разумевање.
            Треба напоменути да ова антологија, што истиче и сам приређивач, није свеобухватна и да се у одабиру прича руководило принципом личних афинитета приређивача и преводилаца. Између око 120 мини-прича које се налазе у овој антологији посебно се истичу дела Адолфа Биој Касереса, Ана Марије Шуе, Енрике Андерсона Имберта и Гиљерма Самперија.

                                                            Душан Баралић

11. март 2008.

Махагони хол, Саво Стијеповић, Конрас, 2008.

            Махагони хол је неконвенционална и интригантна књига Сава Стијеповића, објављена код издавачке куће Конрас из Београда. Стијеповић (1970), који живи и ради у Чачку, досад је објавио две збирке поезије: Антологија универзализма (1994) и Декаденца (1996).
            Махагони хол је исприповедан у првом лицу и подељен је у четири књиге. По жанру је најближи авантуристичком роману. Епизоде Махагони хола се крећу од реалистичких пустоловина до окултних, ониричких секвенци.
            Ово је књига дубоко укорењена у савременој култури. Аутор сабира искуства и интересовања младог човека друге половине 20. века. Готово на свакој страници је омаж неком блуз или џез музичару, или цитат из неког књижевног дела.
            Синтагма у наслову Стијеповићеве књиге разоткрива нам своје значење у трећем делу романа. Махагони хол је у измаштаној историји племена Атлока, који живе испод земље, граница, односно прелазно поље ка површини света. На том месту је записана њихова историја, али и земаљска историја која је некривотворена и тачна. Тако, махагони хол добија једно универзално значење, увек потпуно актуелно.
            Главни лик Махагони хола Мартин Коман је отелотворење скептицизма у погледу идеолошких, националних и реалистичких питања. Он припада свуда, целом свету, а не припада нигде. Он није ни добар ни лош, он је највише онај отуђени потомак познатог нам  сувишног човека.                        Стијеповићева прича је изузетно маштовита, сочна и луцкаста, а опчињеност пикантним детаљима и шашавим настраностима јунака Махагони хола одушевиће читаоце.

                                                                        Марија Радуловић

4. март 2008.

Бранислав Крстић, Косово пред судом историје, Издање аутора, 2000.

            Косово је изнова постало главна егзистенцијално-историјска тема српског народа. Са великим историјским догађајима расте и интересовање за литературу која нам помаже да их боље схватимо. Литература о Косову и Метохији је огромна и бави се најразличитијих историјским, (гео)политичким, економским, војним, религиозним и културолошким деловима ове сложене слагалице. За ову прилику подсећамо на књигу која доноси и неке нове теме за размишљање у целу ову проблематику.
            Бранислав Крстић (1922), архитекта и универзитетски професор, након богате професионалне каријере окренуо се научно-истраживачком раду и после вишегодишњих истраживања понудио синтезу косовског проблема у књизи „Косово пред судом историје“, која се у издању аутора појавила 2000. године.
У поглављима: „Од подручја до Републике“, „Историјске територије и сеобе“, „Ка албанској етничкој територији“, „Сукоб око права или око територија“, „Могућности помирења нације и етничке заједнице“ и „Интернационализација сукоба“, књига се бави анализом српско-албанских односа и могућностима компромиса између историјског и етничког права. Подељена је на два дела: време када је Србија имала надлежност над Косовом и Метохијом и период од тренутка када одговорност за судбину Косова и Метохије преузима међународни фактор. У књизи проналазимо бројне чињенице о догађајима, ставовима и деловању сва три чиниоца у решавању сукоба – Србије, албанске заједнице и великих сила.
            Новост и занимљивост ауторове студије даје посебно предлог за размишљање о могућностима стварања два ентитета на Косову, чиме би дошло до поменутог компромиса историјског и етничког права. Да ли је историјски ход догађаја могуће вратити на ову тему и поново сести за преговарачки сто?
            Нема сумње да Косово није више само „Српско питање“. Оно је данас постало прворазредно међународно питање и испит одрживости комплетног садашњег светског поретка. Јер, како каже аутор, „Косово је постало метафора суштинских противречја постхладноратовског света“.

Б. Обрадовић

26. фебруар 2008.

Хуан Хозе Миљас, Блесав, мртав, копиле и невидљив, Самиздат Б92, 2006.

            Хуан Хозе Миљас, један од најпознатијих шпанских писаца, рођен је у Валенсији 1946. године. Данас живи у Мадриду, где предаје на Високој школи за књижевност. Стални је дописник у шпанским дневним листовима. Добитник је више престижних награда, а његови најпознатији романи су: Две жене у Прагу, Кербер са сенкама, Визија обешеног и Празан врт.
            Хесус, шеф кадровске службе у великом државном предузећу које се бави производима од папира, изненада добија отказ. Његов живот се након отпуштања распада, а на делиће се распада и његова личност. Док размишља о својој ситуацији, Хесус се поиграва са вештачким брковима које је још раније набавио и чувао у сефу. Сада, у контакту са њима, почиње да о тим брковима размишља као о ортопедском помагалу које га претвара у неку другу личност, универзалну и удаљену од свих могућих овоземаљских проблема. Присећајући се различитих делова свог детињства и својих дечијих маштарија, у потрази за самим собом и новим местом које би себи могао да створи у не баш пријатељском свету, све више се удаљава од сопствене жене и сина, као и од реалности. Догађаји постају све драстичнији, а поступци главног лика све суманутији. Ипак роман Блесав, мртав, копиле и невидљив не оставља мрачан утисак, због необичне перспективе из које се све посматра.
            Духовит, ироничан, доследан себи и свом погледу на свет, увек прилазећи животу из неког неочекиваног угла, понекад апсурдног и луцидног, Хуан Хосе Миљас је написао књигу која се чита уз смех, понекад уз сету, али увек са разумевањем за јунаке прича, па чак и онда када нам је њихово понашање потпуно страно.

Б. Мијаиловић

19. фебруар 2008.

Момо Капор, Англос, Зограф, 2007.           

            У свом најновијем остварењу „Англос”, приповедач и романсијер Момо Капор (1937 ﴿ доноси нам причу о човеку који на крстарењу Средоземљем губи свој идентитет, новац, памћење и све што га је везивало за дотадашњи живот.
Безимени алкохоличар не стиже да се укрца на брод и остаје на пренасељеном грчком острву, које живи као и сва друга – само у току летњих месеци. Оставши без гласа и привремено изгубивши моћ говора, главни јунак лута у потрази за храном и смештајем. Мештани га прозивају Англос, што на грчком значи Енглез, због шерлокхолмсовског шешира који овај изгубљени путник носи и не скида. Богаташ, који је важио у својој земљи за познатог и признатог новинара, сада лута без новца и могућности да било коме опише своју ситуацију. Радећи по кафанама, перући судове да би опстао, човек који се нашао на дну схвата да све то није било случајно. Присећајући се свог живота, каријере, многобројних жена и алкохолизма који му је разарао и бракове и здравље, Англос почиње да разуме положај у коме се нашао. Не остављајући пиће ни у оваквим тренуцима, доживљава потпуни крах који ће га натерати да дубље погледа и осврне се на све грешке из прошлости. Лежећи на хладном поду цркве у којој је нашао уточиште, у потпуном делиријуму, сигуран да му се крај ближи, јунак доживљава духовно отрежњење и освешћивање.
Ово је једна савремена прича, у капоровском стилу, о исцелитељској моћи самоспознаје која доводи до духовног оздрављења.

Душица Косић

12. фебруар 2008.

Иван Клајн, И филозофи су л(љ)уди, Београдска књига, 2007.

            Изрека  „Ко пише, тај и греши“ представља увод у занимљиву књигу нашег истакнутог лингвисте и лексикографа, проф. др Ивана Клајна, И филозофи су луди. Она у свом наслову садржи словну грешку која је  била повод за објављивање једне овако необичне антологије. Замена слова „љ“ у  „л“  донела је реч са потпуно новим значењем, па уместо да филозофи буду људи испадоше, грешком,  луди.
Ова антологија указује на то да се, откад је пера, па све до данас, када се за писање користе најсавременији компјутери, грешке у текстовима поткрадају, а, неретко, и намерно користе да засмеју или исмеју.
Не морају све грешке увек да буду смешне и занимљиве, али антологија проф. др Ивана Клајна издваја управо ове, случајне а истовремено шаљиве. Аутор је настојао да прикупљене штампарске грешке у књизи групише и тематски сложи, указујући да у основи постоје три врсте штампарских грешака: замена једног слова другим (најчешћа), изостављање слова или додавање неког тамо где му није место и измена места словима. Отуда, уместо „пушење“ често прочитамо „гушење“, а чувена Бетовенова Трећа симфонија „Ероика“ је у „Политикиној“ рубрици „Култура“ у више наврата објављена под насловом „Еротика“.
Уз ове, тзв. „грешке пера“ (lapsus calami), аутор нас подсећа и на „грешке у говору“ (lapsus linguae). Неке од њих могле су да имају и озбиљне последице. Тако је једна од спикерки, уместо да прочита да је „друг Тито водио бескомпромисну борбу“, прочитала да је водио „бескорисну борбу“, а чувена спикерка Радио Беграда, Драга Јонаш, је прочитала да „Јован Курсула, уз доламу и сребрне токе, силан јунак иде преко поља и јаше свога врапца“, иако је писало „вранца“.
Пре више од 20 година, проф. др Иван Клајн је у „Политикином забавнику“ објављивао ове смешне грeшке у заглављу „Будите коректор“ или „10 x 10“. Читаоцима су нуђене реченице са словним грешкама, чије је право значење требало одгонетнути. Сада их имамо решене у овој обимној, смешној и забавној антологији.
Аутор предвиђа да ће штампарске грешке, управо због лакоће куцања, када прст често одлети на погрешно слово,  још дуго, дуго бити актуелне.

            Неке издвајамо из књиге:
- Кад сте свештеника замолили да вас венча, он је логично претпоставио да сте обоје кретени.            (крштени)
- Требало је много ракије да се организује једно овакво саветовање, изјавили су учесници скупа „Култура данас“. (раније)
- Да, жена ме је напустила, али то је пријатна ствар и о њој не желим да говорим. (приватна)
- У време диктатуре многи напредни мислиоци клатили су главом. (платили)
- Остварењем владиног програма наша земља ће ући у ред најразбијенијих     земаља света.  (најразвијенијих)
- Руски министар истиче да са Чачанима неће бити преговора. (Чеченима)
У књизи се налази и занимљив текст који је кружио Интернетом, потписан само псеудонимом „булем“: „Не бришите ову поруку због тога што изгледа чудно. Веровали, или не, можете је прочитати.
Нсиам вревоао да зпаврао мгоу рзумети ово што чтаим.
Заављхуујћи нобниечој мћои љдксуог мгзоа, пемра иртажсиавњима нучаинка са Кмбреиџа, нјие вжано кјоим су роедслдоем нпиаснаа слвоа у рчеи, јдиено је бтино да се пвро и пслдеоње совло нлаазе на совм мстеу. Отасла солва мгоу бтии у птпонуом нердеу и без озибра на ову олокност, ткест мжеоте чтиати без побрелма. Ово је зобг тгоа што љдукси мзоак не чтиа савко слвоо пнаооосб, већ рчеи псмраота као цлениу. Оавј проемећај је шљиаво нзаван „типогликемија“. Зачуђујуће, зар не?
А уевк сте мсилили да је паврпоис вжаан.“

                                                                        Наташа Поповић

5. фебруар 2008.

Алеида Марћ, Сећања – Мој живот уз Че Гевару, Геополитика, 2007.

            Алеида Марћ је у Сећањима оживела своју прошлост обичне девојке, скромног порекла која је игром судбине постала жена Ернеста Че Геваре и део револуционарног вођства на Куби после свргавања диктатора Фулхенсиа Батисте, јануара 1959. године. Ови мемоари, објављени четири деценије после смрти легендарног команданта Колоне 8, откривају Че Гевару у другачијем светлу од онога како га је овековечио кубански фотограф Алберто Корда. Митски револуционар је био човек у коме се водила стална унутрашња борба између строгог, непопустљивог вође и осећајног хуманисте преплављеног људскошћу, мужевног и детињастог истовремено. Иза маске неустрашивог Ел Командантеа, који је ногом рушио мостове, стајао је неостварени песник, човек чија je супстанца унутрашњег сензибилитета била борба са ветрењачама. Док је обилазио свет покушавајући да га промени, Алеида Марћ је водила свој рат бринући се о њихово четворо деце. Че је био Дон Кихот савременог доба, а она модерна Дулсинеја.

Госпођо,
Кроз ова двоја врата побегла је самоћа и отишла да вас нађе
на вашем зеленом острву.
Не знам хоћемо ли једног дана моћи да се држимо за руке,
окружени децом и дивећи се панорами неког трага прошлости; ако
не будемо могли, сањам то за Вас
[Че]

            Књига доноси по први пут објављене приватне фотографије које је направио лично Че Гевара. Српско издање, преведено из рукописа Алеиде Марћ, објављено је пре шпанског оригинала.

                                                                                    Мирко Дрманац

29. јануар 2008.

Дејвид Гутерсон, Снег пада на кедрове, Лагуна, 2007.

            Предлог за ову недељу је роман „Снег пада на кедрове“ америчког аутора Дејвида Гутерсона, за који је, између осталих признања, награђен и ПЕН/Фокнеровом наградом (1995), као и наградом Удружења књижара Пацифичког северозапада. Написао је и збирку кратких прича „Земља испред нас, земља иза нас“, као и дело „Породична питања: зашто кућно школовање има смисла“.
            Сан Пједро, острво у  Пацифику, обилује плантажама јагода, чијим гајењем генерације становника обезбеђују егзистенцију својим породицама. Осим плаветнила океана и неба, острво су густе кедрове шуме обојиле тамно зеленом бојом, а његове становнике историја и људи, који су чудним играма судбине ту доспевали, тешким и необичним успоменама.
            Ране педесете године двадесетог века, у једином острвском градићу симболичног имена – Лука пријатељства, где радња романа започиње у градској судници. Пред читаоцем, као на филмском платну где су обавезни ликови строги судија и порота састављена од представника локалног становништва, које се једва одриче трача у корист откривања истине, одвија се суђење Кабуу Мијамоту, Американцу јапанског порекла. Већ ту, на почетку, постајемо свесни необичне личности оптуженог. Детаљан опис његовог изгледа говори о великој физичкој снази, а  његова уредна одећа, и како аутор каже „...скоро владарско држање“, наводи читаоца да заузме став о могућој кривици човека коме се суди за убиство са предумишљајем, и где, на први поглед, све говори у прилог тој кривици.
            Аутор нас упознаје и са осталим актерима приче, а посебно, уз мноштво детаља, упознајемо супругу и друге чланове породице оптуженог, али  и претке, дивно уређену кућу и породицу убијеног Карла Хајнеа. Сваки од ових ликова има своју причу, а повезује их осећање љубави: према деци, брачном другу, родитељима и, наравно, земљи коју обрађују. Осим материјалног, земља за њих има и посебан смисао – за њу вреди трпети, живети, али и умрети.
            И као што зеленило кедрова побеђује снежну белину децембарског дана, тако и ће љубав према истини бити  јача од свих других осећања – порука је дела које ћемо са задовољством прочитати.

Дубравка Илић

22. јануар 2008.

Драган Великић, Руски прозор, Стубови културе, 2007. 

            НИН-ов жири критике за најбољи роман године 2007, који је радио у саставу Милан Влајчић (председник), Александар Јовановић, Мило Ломпар, Стеван Тонтић и Слободан Владушић, са три према два у гласовима определио се за роман Драгана Великића „Руски прозор“ у издању „Стубова културе“ из Београда – као најбољи српски роман у протеклој години.
            У образложењу жирија стоји: „Роман Драгана Великића припада магистралном току наше новије књижевности који дотиче судбинску тему странствовања, добровољног изгнанства у најгорим годинама српског друштва крајем деведесетих година прошлог века. Јунак овог романа, избегавши служење војног рока у време блиско бомбардовању наше земље, путује по Европи, обавља разне наметнуте послове од тобожњег писања бедекера до прања и шминкања мртваца. Али то је роман који у широком луку обухвата многе судбине са ових тада зараћених простора нудећи једну широку, рапсодичну слику оног што се многима догађало. Великићев роман исписан је сугестивним рукописом, уносећи драматургију многоструких огледала у романескни облик који је сам писац назвао романом омнибусом“.
            Овај „роман-омнибус“ састaвљен је из три приче које се постепено укрштају и на крају сливају у један приповедачки ток. Први део романа представља личну исповест главног јунака, други реконструкцију његове прошлости и преплитање његове личне историје са друштвеном с краја 20. века, а трећи чини збир више гласова људи блиских главном јунаку који га драматуршки прате од малог места у Војводини, преко Београда и Будимпеште, до других градова источне и централне Европе.            Драган Великић рођен је 1953. године у Београду. Тренутно је амбасадор Србије у Аустрији. До сада је у више издања објавио следеће романе: „Виа Пула“, „Астраган“, „Хамсин 51“, „Северни зид“, „Дантеов трг“, „Случај Бремен“, „Досије Домашевски“. Изашле су му и књиге прича „Погрешан покрет“ и „Стаклена башта“, као и збирке есеја „YU-тлантида“, „Депонија“, „Стање ствари“ и „Псећа пошта“. Књиге су му преведене на више од десет светских језика.

                                                                                                            Б. Обрадовић

15. јануар 2008.

Марија Орбовић, Плави дозиви Радојка Николића: био-библиографија, Градска библиотека Чачак, 2007.

            Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ објавила је био-библиографију „Плави дозиви Радојка Николића“, као 13. књигу едиције „Завичајна библиографија“. Аутор био-библиографије је библиотекар-саветник Марија Орбовић, а рецензент Оливера Недељковић.
             Радојко Николић (1933-2004) је највећи део живота и радни век провео у Чачку, радећи као наставник српског језика и књижевности, просветни саветник и директор Градске библиотеке у Чачку (у периоду 1993-1997). Окосницу његовог књижевног рада чине монографије посвећене истраживањима камених споменика и епитафских натписа на подручју Моравичког округа: „Камена књига предака“ (1979), „Сељакова душа на камену“ (1991), „Каменописци народног образа“ (1998), као и књига о напознатијем каменоресцу „Радосав Чикириз“ (1989). Књига „Умирања животу једнака“ (1988) посвећена је истраживању података из матичних књига. Иако је у највећем броју својих књига Николић окренут историји, он није заборављао свакодневне људе и живот, због чега је иза њега остало и више прозних дела, као и велики број прилога у „Политици“.
            Прилог за библиографију Радојка Николића садржи 647 јединице, којом су обухваћени ауторски радови, као и литература о Радојку Николићу. Све јединице описане су „de visu“, а опис је дат према стандардима ISBD(M) и ISBD(CP). Библиографију прате регистар имена и рагистар наслова листова и часописа. Посебан део књиге чине прилози, у којима су необјављени текст књижевника Милутина Срећковића о Радојку Николићу, као и приказ рукописа „Камена књига предака“ Драгише Витошевића објављен у „Политици“ 1976. (три године пре издавања књиге).

Богдан Трифуновић

8. јануар 2008.

Игор Маројевић, Шнит, Лагуна, 2007.

            У свом последњем роману Игор Маројевић (1967) описује једну болну тему из Другог светског рата – стварање усташке државе и трагичну поделу једног народа на три крваво супротстављена табора.  
            Под пишчеву лупу долазе присталице усташког, четничког, као и партизанског покрета, заједно са својим најистакнутијим представницима. Радња је смештена у Земун пред сам почетак и за време Другог светског рата и прати судбину младог студента Новака Маричића, чија проблематична прошлост и превртљиво понашање доводе до више друштвених и породичних трагедија.
            У роману су горко исмејани и разобличени ликови свих поданика три различите идеологије, који не схватају да представљају само шраф у зверско-манипулативној машинерији која руши све пред собом. Усташе, домаћи Немци, равногорци, партизани, сви који чине злодела верујући да служе вишим циљевима, предмет су горке поруге и обележје колективне несреће.
            Први део романа је састављен од новинских извештаја који су излазили у различитим земунским листовима за време рата и који су писани у форми таблоидних чланака. Описујући значајне људе, догађаје, њихове активности, као и међуљудске односе, аутор нам доноси суморну и мрачну слику ратног Земуна, заробљеног у канџама Независне државе Хрватске. Доушници, зликовци, потказивачи и убице налазе се на свим странама једног града, радећи свако за своје идеолошке и, чешће, користољубиве циљеве. Вести у новинама и уређивачка политика листова мења се према политичкој ситуацији, професионална етика уредника и новинара варира у зависности од тренутка у коме се држава налази. Шнит је овде симбол калупа по коме су бирани послушници, који би слепо прaтили упутства лидера различитих покрета, без могућности да трезвено расуђују. Већина и не схвата да не ради за виши циљ од најпростијег, а то је – борба њихових вођа за долазак на власт. И Новак Маричић, и усташки поглавници, и партизани,  новинарке Хрватица и Немица које улазе у везу са Маричићем, представљају скуп трагичних личности –симболе једног хаотичног и монструозног раздобља српске и светске историје.
            Описујући свеопшти суноврат, зверства, губитак сваке части и људскости, Маројевић гласно ламентира над судбином свих учесника трагичних догађаја, потпуно поистовећених у колективној несрећи. Приказујући карактере најистакнутијух појединаца писац се на сопствени начин обрачунава са једним историјским раздобљем, задајући ударац свим доктринама које манипулишу човеком и колективом, стављајући на прво место личне циљеве и властољубиве интересе.

                                                            Душица Косић