2010  |  2009  |  2008  |  2007  |  2006

25. децембар 2007.

Алберто Мангел, Историја читања, Светови, 2005.

            Нека се други поносе оним што су написали, ја се поносим оним што сам прочитао – записао је Хорхе Луис Борхес. На почетку века у коме се већ сада, захваљујући вртоглавој брзини технолошког напретка, број упорних писаца приближава броју преданих и даровитих читалаца, ово признање једног од најутицајнијих књижевника с правом као да добија призвуке прекора.
Надахнуто написана Историја читања Алберта Мангела намењена је оним другачијим, малобројним читаоцима, који се, далеко од вреве света, на неком сеновитом месту, још увек препуштају бескрајном уживању у тексту.
            Бавећи се различитим аспектима читања, Мангел, који је у младости многа поподнева провео управо наглас читајући ослепелом Борхесу, написао је исцрпну студију, засновану на свеобухватном сагледавању овог феномена кроз време и простор, у контексту различитих друштвених околности и разнородних култура. Повест читања – у исти мах и прича о човековом успону и убедљива евокација страсних тренутака потпуног слома древних цивилизација. Ишчитавајући је, разумевамо свевремену опсесију кратковеке руке да остави траг и обнављамо данас потпуно ишчилели доживљај читања као истинске повлашћености. Међу једним корицама испричана је прича о нади и слободи, али и о страху, о знању, надахнућу и чаролији, али и о беспомоћности, о библиотекама и ризницама, али и о цензури и ломачама, о библиофилији, али и о библиоманији, о историји књижевности, потребама, ритуалима, укусу и књижевној моди, али и слутњи све ближег краја читаве Гутенбергове галаксије.
            Иако у поглављима Мангелове књиге затиче Марију Магдалену, Аристотела, Вергилија, Калимаха, Паолу и Франческа, Дон Кихота, Чарлса Дикенса, Волта Витмена, Колет, Силвију Плат и друге славне, стварне и имагинарне, читаоце удубљене у своје штиво, данашњи љубитељ књига на њиховим лицима лако препознаје властиту судбину. Јер редове ове историје у највећој мери и исписали су управо такви анонимни усамљеници, занесењаци заувек заробљени међу непрегледним редовима урушених библиотека, бескућници који су без гриже савести одбројали и последњи новчић да би жељени примерак купили од путујућег трговца, служавке које су у оставама крадом срицале стихове из позајмљене песмарице, сви пред којима се, једна за другом, отварају виртуелне странице... 

                                                            Оливера Недељковић

18. децембар 2007.

Дневник друге зиме, Срђан Ваљаревић, Самиздат Б92, 2006.

            Срђан Ваљаревић рођен је у Београду 1967. године. До сада је објавио романе „Лист на корици хлеба“ (1990), „Људи за столом“ (1994), књиге поезије „Џо Фрејзер и 49 песама“ (1992) и „Џо Фрејзер и 49 + 24 песама“ (1996). Његов „Зимски дневник“, објављен 1995, до данас је задржао статус култног романа 90-их година прошлог века, а након десет година, аутор је описујући зиму 2004/2005. написао наставак

                                                Марија Радуловић

11. децембар 2007.

Карлос Луис Сафон, Сенке ветра,Чаробна књига, 2005.

            Након што је писао књиге за омладину и за тај рад добио више награда и признања, шпански писац Карлос Руис Сафон прави радикални заокрет књигом Сенка ветра, којом се одмах наметнуо као један од најперспективнијих писаца данашњице. Финалиста престижне награде Фернандо Лара, фантастично дочекан и од публике и од критике, роман Сенка ветра постаје литерарни феномен у Европи и Америци. Овај роман је преведен на преко двадесет језика, а у Шпанији је  најчитанији роман у последњих неколико деценија.
            Након смрти мајке, Данијел, син трговца антикварним књигама, утеху проналази у мистериозној књизи извесног Хулијана Караша. Читајући Карашов роман он схвата да је књига огледало у којем можемо да пронађемо само оно што већ носимо у себи, да је читање интимни ритуал у који уносимо осећања и душу, а да су та добра сваким даном све ређа. Одушевљен прочитаном књигом, у којој се главни лик прогоњен сећањем на неостварену љубав бори да поврати изгубљено детињство и младост, Данијел покушава да пронађе друге наслове истог аутора. Временом сазнаје да неко систематски уништава све књиге које је Караш написао и да он можда поседује последњи примерак Карашових књига. Међутим, Данијел наставља са својом потрагом и не слутећи да ће открити једну од најмрачнијих тајни Барселоне у којој се преплићу приче о забрањениј љубави, лудилу и убиству.
            Мало ствари тако обележи читаоца као прва књига која заиста нађе себи пут до његовог срца. Оне прве слике, одјек речи за које верујемо да смо их оставили за собом, прате нас целог живота и вајају палату у нашем памћењу којој ћемо се – није важно колико књига прочитамо, колико светова откријемо и колико научимо или заборавимо – вратити. За десетогодишњег Данијела то је био роман Хулијана Караша, а роман Сенка ветра је књига којој ћете се увек враћати.

Б. Мијаиловић

4. децембар 2007.

Рашко Јовичић, Радне верзије, Чачанске новине, 2007. 

            Рашко Јовичић (1964-2004), „човек који је дисао и издахнуо рокенрол“, како га описују његови најближи пријатељи, фронтмен рок групе „За једну ноћ“, једног од најуспешнијих и најутицајних чачанских рок бендова свих времена, одавно је заслужио ову књигу. Јер Рашко Јовичић је на првом месту песник.
            Чачак је изнедрио многе значајне песнике у историји српске књижевности. Од Диса, преко Стевана Луковића и Данице Марковић, па до Бранка В. Радичевића и Александра Ристовића, тече непрекинути низ врхунских завичајних песника. Том низу треба придодати и овог необичног Дисовог следбеника и песника рокенрола.
            „Мала антологија песама Рашка Јовичића“, како су ову збирку назвали њени приређивачи на челу са Иваном Пајић, доноси одабир песама из његових радних свезака (отуда и назив збирке). Ту су многе познате песме које су биле преточене у рок нумере (попут култне „Меланхолије“ или „Оженићу Циганку“, „Дође ми да одем, свете“, „Краљ лажова“, „Кројач веселих одела“, „Лимун вотка“, „Долазе птице“...), али и велики број осталих његових песама (укупно, да ли према годинама његовог живота, 40 песама).
            Огромним трудом издавача, уз збирку је штампан и својеврстан први албум групе „За једну ноћ“, на коме се нашло 17 сачуваних студијских и концертних снимака овог сада већ легендарног чачанског бенда.
            Рецензент збирке, Бора Ђорђевић, још једно значајно завичајно име и, такође, велики песник рокенрола, о овој књизи написао је следеће: „Док сам читао песме Рашка Јовичића у мени су се смењивали радост и туга. Био сам срећан што сам упознао песме изузетног песника. Хипици и Шулићи увеоци могу да уђу у сваку антологију. Рашко беспрекорно влада слободним стихом (невероватне слике) и изненађује познавањем заната. Велика је неправда што више није међу нама“.
            Свако онај ко себе сматра Чачанином, љубитељем поезије и рокенрола не сме да пропусти ову књигу. То је један од најлепших културних догађаја који нам се десио у нашем граду у овој години. 

                                                            Бошко Обрадовић

27. новембар 2007.

Елизабет М. Рис, Венчање, Еволута, 2006.

            Писац је господар речи, сликар господар боја; заједно теже да забележе догађај, обликују стварност, овековече тренутак.
            Библиотека Сусрети с уметношћу издавачке куће Еволута кроз узбудљиве приче подсећа читаоце на познате и утицајне сликаре давних времена, попут Леонарда, Гогена, Фриде Кало... Роман Венчање оживљава дело фламанског сликара Јана ван Ајка (15. век), кога су често називали „оцем“ уља на платну и чија се генијалност нарочито огледа у избору тема његових слика.
            И сама сликар, предавач уља на платну, Елизабет М. Рис, аутор романа Венчање, пише измишљену причу о стварној, врло знаменитој, али крајње тајанственој слици Јана ван Ајка – Ђовани Арнолфини и његова невеста (1434, Лондон, Национална галерија).
            Мајстор Ван Ајк слика испред једне широке дрвене даске. Оно што се дешава у његовој радионици није дело чаробњака, већ уметника, занатлија, помоћника, који здушно раде. На његовој слици су господин Арнолфини и његова невеста, у причи млада Ђована Ћенами, ћерка веома утицајног и цењеног трговца финим текстилом. Ђована се при првој посети војводској палати заљубљује у Анђела Грималдија, певача једне забавне трупе, који ради код чувеног сликара Ван Ајка. Изненадно банкротство прети породици Ћенами. Даљу судбину младе Ђоване одређују строги патријархални односи и налажу јој да испоштује очеву вољу удајом за богатог човека, унапред одређеног, и тиме донесе спас својој породици. Ђована, ипак, покушава да следи вољу свога срца ...
            Љубав је чудесна ствар. Може да вас уништи као разорна ватра, или може да се прими полако, на начин на који жир, током времена, израста из маленог плода у снажни храст.
Поред слике Ђованија Арнолфинија и његове невесте по којој је написан роман Венчање, књига доноси и друга Ван Ајкова остварења која су обележила његово стваралаштво, као и  његову биографију.

                                                            Наташа Поповић

20. новембар 2007.

Дојна Галић Бар, Ана Ли, Дерета, 2007.           

            Ове недеље препоручујемо нову књигу америчке списатељице српског порекла Дојне Галић Бар. У питању је њен четврти роман под насловом „Ана Ли“, који се недавно појавио у издању Графичког атељеа „Дерета“ из Београда.
            Дојна Галић Бар рођена је у Букурешту где је њен отац службовао уочи Другог светског рата. Завршила је Медицински факултет на Универзитету у Београду, а специјализовала психијатрију у Паризу и Чикагу. Заједно са својим супругом, америчким сенатором Вилијамом Баром, основала је три специјалистичке болнице у САД. Била је прва жена директор велике, модерне, приватне психијатријске болнице за децу и одрасле у Чикагу. Предавач на Универзитету Илионоис, стручни сарадник бројних часописа и телевизијских емисија, др Галић Бар и данас води активну приватну праксу у Џолијету (Илионоис, САД), кроз коју је, користећи њене професионалне услуге, прошло на хиљаде ратом траумираних избеглица из бивше Југославије. Позната је посебно као стручњак психијатрије за децу, у коју је унела новине у терапији – коришћење уметности у разумевању и третирању проблема.
             Школована пијанисткиња, пасионирани сликар, Дојна Галић Бар последњих година је написала три значајна историјско-породична романа-хронике (објављена и на српском и на енглеском језику): „Анђели без лица“ (2004), „Плави голуб“ (2005) и „Звона и ветар“ (2006). За најновији роман „Ана Ли“, који осваја једну потпуно нову тематику и стилски израз, Дојна Галић Бар добила је највише признање Академије Иво Андрић за животно дело. Награђена је и јубиларном медаљом поводом 100-годишњице Удружења књижевника Србије 2006. године, која се додељује ствараоцима од националног значаја.
            „Ана Ли“ је потресна психолошка студија и историјска повест о једној од првих и највећих америчких месијанских секти – шејкера, коју је предводила прва жена која се прогласила за Месију – Ана Ли. Пратимо њихов долазак из Енглеске у Америку, почетке, успон, ширење и пад ове моћне секте, која је стварана паралелно са америчком државом и која је извршила огроман утицај на све поре друштва. Ауторкина професионална пракса омогућава јој прављење истанчаног портрета вође секте и њених верника.
            Књига какву ни у тематском ни у изражајном смислу нема савремена српска књижевност и још један доказ великог богатства којим располаже српска књижевност у расејању, која нам се овде представља кроз једно од својих првих књижевних пера.  

                                                Бошко Обрадовић

13. новембар 2007.

Роберто Болањо, Чиле ноћу, Лагуна, 2007.

            Јесам ли ја остарели младић? Да ли је истина, ужасна истина, да сам ја остарели младић који виче а да га нико не чује? И да је остарели младић у ствари ја? И онда, пред мојим очима, вртоглавом брзином, светлуцајући, промичу лица којима сам се дивио, лица која сам волео, мрзео, завидео им, лица која сам презирао. Лица која сам заштитио, која сам напао, лица од којих сам се одбранио, лица која сам узалуд тражио.

            Ово је кратак одломак из, на одређен начин гледано, аутобиографског романа познатог чилеанског писца Роберта Болања који је објављен само три године пре његове смрти. Овај роман на јединствен начин евоцира на језив период Пиночеове диктатуре који је као тамна мрља урезан у колективну свест Чилеанаца до данашњег дана. Сам писац је био левичар и заточеник у време тираније која ће бити упамћена по масовним егзекуцијама и чији спроводиоци никад нису затражили опроштај. Главни јунак и приповедач овог романа је католички свештеник Себастијан Урутија Лакроа коме је Болањо нимало случајно дао псеудоним Х. Ибакаче. Болањо нам је тиме оставио кључ да се разуме један, тако рећи, синтетички лик, психолошки профил створен на бази две личности од којих је једна стварно постојала, док је друга плод фикције. Главни лик романа умире, или барем мисли да умире, а на самрти жели да растерети своју савест што кроз исповедну форму роману даје снагу аутентичности и веродостојности из које говори и мрачни реализам пишчеве личне повести. Писац посебним језиком говори о социјалној клими чилеанског друштва, подељености на латифундисте и сиротињу индијанског порекла, архаичне елементе наслеђене још из доба шпанске колонијалне власти. Писац кроз исповест свог јунака говори о лицемерју Римокатоличке цркве, помињући и организацију Opus Dei, такође не оклева да спомене и директну, шта више злочиначку умешаност Никсонове администрације у дешавањима 1973. године. Писац као и његов алтерего у лику Х. Ибакачеа пати, али не осуђује. Ако осуда постоји, писац је сам себи изриче као сведоку.
            У роману се помињу нобеловац Пабло Неруда и немачки писац, херој Првог светског рата Ернст Јингер, који је представљен у униформи официра Wehrmachta. Писац тиме жели да покаже везу између доласка европске књижевности која је потисла локални традиционализам у чилеанској књижевности и идеја фашизма и тоталитаризма које су експлодирале свом силином кроз деловање војне хунте. Писац сматра да је Чиле пример синхроног ширења културе и политике. Врхунац романа представља дијалог свештеника Себастијана и самог диктатора Аугуста Пиночеа коме је држао часове марксизма. Мада писац отворено сматра да трагедија ствара књижевност, са друге стране не затвара могућност да је дух једног простора, једног града и народа јачи од свих недаћа. За писца је његов град увек био препознатљив кроз ваздух Чилеа у тренутку док носи у себи есенцију смркавања.
          „Чиле ноћу” је преведен на многе светске језике, а Times Literary Supplement га је сврстао у десет најбољих књига 2003. године. 

                                                Мирко Дрманац

6. новембар 2007.

Мића Миловановић, Молитва за оца Прохора,
Центар за културу, спорт и туризам „Драгачево“, Гуча, 2007. 

            За ову недељу препоручујемо књигу „Молитва за оца Прохора“, најновије прозно остварење Милутина Миће Миловановића, нашег суграђанина, чије је  поетско и прозно стваралаштво (а ово је његова осма књига) понело више признања.
            Човек чија је животна прича пред нама свет је угледао 1897. године у једном драгачевском селу, у кући Варагића, крштен именом Јован, а напустио га 1992. године као монах-отац Прохор. Иако је 95 земаљских година изнео на својим плећима, у једном делу своје исповести каже: „...Јер, све што је људско, то је ништавно и пролазно, свачији век пролетеће као облак преко небеса“.
            Прве поуке о писмености добио је Јован у време Мајског преврата и доласка на престо Петра Карађорђевића. Када је почео „Велики рат“ нашао се међу часним српским домаћинима који преко ноћи, од земљоделаца, храбри борци за Србију постадоше. На жалост, мрачне немани, које Србију у поприште зла и патње претворише, код Призрена заробише пук у коме се Јован налазио. Вртлог несреће понео га је даље, до логора у Варни, где су други мучитељи чекали. Са крстом Огњене Марије на скоро мртвом телу, и речима молитве на уснама, нађе се, три године касније, на свом кућном прагу. У тешком, поратном времену, када храбри борци на чијим је бајонетима слобода у Србију стигла сада као инвалиди просе, отац Јован се нађе да, ако не хлебом, а оно благом  и богоугодном речју нахрани и помогне нејакима.
            Таман се старе ране залечише, али и многе нове отворише, а јаук, глад и смрт поново походише Србију. Поче Други светски рат, и поново се небо огреја на пламену српских кућа, а реке надођоше од крви. И поново отац Јован сву своју физичку снагу и духовну моћ супротстави мржњи и моћном туђинском оружју, да би своје комшије на кућном прагу бранио. Освитао би на згариштима српских кућа, а ноћу, када Србе сахрањују, шапатом заупокојене молитве изговарао. Где заноћи, зору не дочека. Тако је у манастиру Свете Тројице, Гојка Стојчевића, садашњег Патријарха, упознао. Опет чудо, непозната сила, помогла је да страхоте Бањичког логора нејаким телом и челичном вољом преживи, и својом руком га провела кроз пакао Матхаузена, где су многи Срби, уз његове, једва чујне молитве, душу испустили. После овог стратишта – опет искушење, да оде у Ашах, аустријски логор, где је његов отац 1916. умро. И таман кад је изгледало да ће коначно стићи кући, и у миру живети, неки њему непознати Срби забранише да молитве страдалима чита, а дочека га претња и доушнички шапат. Било му је суђено да све преживи, да би нова српска страдања дочекао.
            Када затвори прочитану књигу, читалац осећа да је суза за оцем Прохором и свим српским мукама олакшала душу, а отежалу мисао осветлила надом. 

                                                                                 Дубравка Илић

30. октобар 2007.

Нобелова награда за књижевност за 2007. годину

            Дорис Лесинг, једна од најзначајнијих британских књижевница друге половине двадесетог столећа, овогодишња је добитница Нобелове награде за књижевност. У својим књигама обухвата неке од најбитнијих друштвених проблема претходног века – од расизма и феминизма, до породице и појединца у савременом друштву, те није изненађе што јој Нобелов комитет у Стокхолму додељује ову најпрестижнију књижевну награду у свету уз коју иде и милион и по долара. Лауреатима Нобелове награде признања ће бити уручена 10. децембра, на дан смрти Алфреда Нобела (1833 - 1896).

            Тако је Лесингова међу значајним фаворитима (Филип Рот, Харуки Мураками, Амос Оз, невидљиви Томас Пинчон...) постала прва британска списатељица, једанаеста књижевница-лауреаткиња, тридесет четврта жена добитник ове награде. Такође,  најстарија је добитница Нобелове награде која се додељује од 1901. године.

            Рођена је као Дорис Меј Тејлор (22. октобар 1919) у викторијанској породици у Керманшаху, престоници истоимене персијске провинције, на западу данашњег Ирана. Одраста у Јужној Родезији (данашњи Зимбабве) где проводи детињство, а срећу тражи по забаченим колонијама. Њени родитељи су ту купили много земље, јер су  покушавали да буду фармери, али, с обзиром да јој је отац остао инвалид у Првом светском рату, није им ишло. Школу напушта у тринаестој години. Почиње да ради, најпре као дадиља, затим стенограф, секретарица, чистачица, болничарка... Читајући политичке памфлете, али и из велике љубави према мајци, почиње  да пише у седамнаестој години.

            Два брака, троје деце  и два развода обележили су њен породични живот. Носи презиме свог другог мужа који ће много година после њиховог заједничког живота постати  амбасадор Источне Немачке у Уганди. Одбила је две краљевске титуле за друштвене заслуге (1977. и 1993), али је прихватила титулу почасног пратиоца британске круне (2000).

            Одбацује традиционалну улогу жене у друштву и флертује са комунистичким покретом. Већ први роман Трава пева (1950), потресно сведочанство о расизму и дискриминацији, објављен само годину дана после доласка у Лондон, открива њен велики књижевни таленат који ће јој утрти животни пут и донети светску славу. Своје одрастање  у Јужној Африци описаће и у пенталогији  Деца насиља (1952/1969).

            Објављивањем аутобиографског романа Златна бележница (1962) стиче међународну популарност. Критичари почињу да је идентификују као водећег феминистичког писца. Следе романи Упутства за силазак у пакао (1971) и Лето пре смркавања (1973).

            Реалистичком писању Лесингова се враћа у романима Дневник доброг комшије (1983) и Кад би стари могли да... (1984), објављеним под псеудонимом Џејн Сомерс. Када је откривен идентитет писца, занимање за ове књиге је нагло порасло. Годину дана касније (1985) публикује роман Добри терористи, о жени с идеалима која се прикључује терористичкој организацији.

            Контроверзни роман Пето дете (1988) у  Великој Британији подиже велику прашину, јер се бави психологијом отуђености  у затвореној друштвеној средини и доводи у питање основне друштвене вредности, тј. породицу. Радња се дешава после покрета Деца цвећа у Британији. Породични живот може да буде хорор, или то јесте: „ ... Харијет и Дејвид Ловат остварују свој сан да имају кућу, роде четворо деце и воде срећан породични живот. Али, када Харијет затрудни по пети пут, она инстиктивно зна да је ова беба другачија... Њен страх још више расте после порођаја, када буде суочена са тамним потконтинентом из историје људске расе, против кога не уме да се бори...”, забележено је на полеђини књиге. Пето дете је једини роман преведен са енглеског на српски језик, у преводу Тање Славнић. Објавила га је  зрењанинска Агора 2004. године (136 стр), као 3. књигу  у Библиотеци Агора, чији је уредник Ненад Шапоња.

            Наставак ове књиге Бен у свету је изашао 2000. уз векики публицитет, а ове године објављује роман Пукотина.

            Нобелова награда јој је додељена за целокупно стваралаштво, између осталог, због „епског наративног дара о женском искуству, који са скептицизмом, страшћу и визионарском снагом посматра ову располућену цивилизацију”.

                                                                        Милица Баковић

23. октобар 2007.

Доброслав М. Ружић, По Црној Гори, Подгорица 2007.

            Доброслав Ружић (1854-1918) у своје доба био је запажена личност у Србији, али и шире на Балкану. Некадашњи професор, писац, библиотекар, народни посланик, државни саветник и министар, од скромних корена из Негришора у Драгачеву и Чачка, стигао је до највећих висина што је појединац у то време вероватно могао да оствари. Данас је ова личност у великој мери непозната домаћој јавности, иако Доброслав Ружић припада плејади бриљантних умова Србије 19. века, који су се образовали на најпрестижнијим европским универзитетима, да би по окончању студија своју професионалну и политичку каријеру настављали у отаџбини.

            Књига "По Црној Гори" (приредио и предговор написао Слободан Радовић) представља путопис, односно записе са путовања Ружића у Црну Гору 1892. године, у тренутку када је он члан Народне скупштине из редова Радикалне странке. Иако је Ружић оставио у записима да је циљ тог путовања био да упозна народ и крајеве Црне Горе, тадашња аустроугарска штампа је са интересовањем пропратила његов пут, обележивши га као политичко-шпијунско путешествије, јер се знало да Доброслав Ружић важи у Београду за противника владајуће династије Обреновић, а у то време на Цетињу се налазио Петар Карађорђевић, зет кнеза Николе Петровића.

            Права вредност овог дела лежи у прецизним и јасним описима и коментарима аутора о људима које је сретао и пределима које је видео. Путовање у Црну Гору 1892. године водило је заобилазним путем из Београда, преко Ријеке и Котора, одакле се Ружић упутио на Цетиње. Током боравка у Црној Гори, поред поменутих места, Ружић је посетио Подгорицу, Медун, Скадар. Мало ремек дело представљају портрети важних личности које је срео: неповерљиви кнез Никола, који је будно пратио преко својих људи сваки корак Ружића; Петар Карађорђевић, кнежев зет, који је на Цетињу практично живео у изолацији; војвода Марко Миљанов, у немилости код кнеза Николе, итд. Кроз описе сусрета и разговора са њима, као и са другим личностима, све до простог народа, упознајемо се са тадашњом друштвеном атмосфером у маленој Црној Гори, њеним обичајима, културом и географијом, који су, у сваком случају, за тадашњег образованог човека из Србије представљали напора вредан подухват.

Богдан Трифуновић

16. октобар 2007.

Брус Четвин, Уц, Магнет 2007.

            Необичан и збуњујући наслов, великог енглеског путописца и романсијера, Бруса Четвина (1940-1989), говори нам о човеку, чије је име Уц, и који се цео свој живот страствено бавио скупљањем највреднијих фигурица, од најскупљег и најфинијег порцелана. У Прагу, 1967, годину дана пред упад совјетских тенкова, живи повучено и под сталном присмотром комунистичке власти, чудак, који у кући има збирку вредну око милион долара и коме ни на крај памети није продаја порцеланских фигурица, а још мање поклањање истих Музеју.
            До овог необичног човека, који представља пандан пруском цару Рудолфу, по страственом скупљању мајсенских фигурица, и збирци коју поседује, долази енглески истраживач. Младић, који је у ствари, алтер его самог аутора, проводи само једно поподне са Уцом и тако сазнаје многе интимне детаље из његовог живота, као и узроке и размере страсти која га већ деценијама обузима. Нераскидиво се везавши за Уца, преко његове приче, аутор се 20 година касније враћа у Праг да открије шта се са Уцовом збирком десило после његове смрти, и да открије колико се Чехословачка променила после несрећног "Прашког пролећа" 1968.
             Ово је прича о једној тужној судбини која за собом повлачи још много страдања и жртвовања људи, блиских овом колекционару, о слепој заљубљености, и оданости уметности, и вишим духовним циљевима. Такође, у центру збивања су приказане и тоталитарне мере власти комунистичке Чешке, и сав механизам шпијунаже, уцена и праћења човека који је живео само за своју страст. Четвин нас кроз ову причу води топлим, нежним и надасве дирљивим описима једног лика и времена у коме је живео. Читаоци ће имати прилику да сазнају колику цену плаћа човек, који се против репресије бори на свој начин, мудро и без скривања, високо изнад духовне беде и тоталитарног мрака у коме се држава налази.

                                                Душица Косић

9. октобар 2007.

Антологија кинеске лирике, приредио и превео Милош Црњански, Градац, 2004. 

Сићушне биљке од белих, жутих и румених каменова, мали мајмунчићи, изрезани од најтврђег камена, расцветани скиптри мандарина од седефа, и слова, нарочито та чудна, сићушна слова на свили, боље од свих научних расправа, тумачила су ми смисао тих књига и садржаја, који се распадају у ваздуху.
            А над свим тим, међу црним лаковима, зеленкастим седефима, позлаћеним тицама, сребрним шумама, превијали се бели мостови у видик, над којима је било неко провидно небо, а под њима непомичне плаве воде и мир.
            То је требало превести.
            Јер су нестале све тешкоће, и остале просте и вечне речи, опште и лако преводиве, као: цвет, сласт, туга, вода, смрт, облак. И што је требало превести беше лако разумљиво и јасно: пролеће, самоћа, обронци далеких планина и мирно небо.

            Овако о сталном настојању књижевног преводиоца  да повеже различита искуства и културе удаљене у простору и времену, сведочи на крају поговора својој Антологији кинеске лирике Милош Црњански у Паризу 1920. године. Објављујући овај избор као засебно издање под препознатљивим знаком библиотеке Алеф, Градац је још једном потврдио високе уредничке критеријуме Бранка Кукића и дугогодишњу наклоњеност овог издавача читаоцу јасних духовних опредељења, разнородних интересовања, богате имагинације и знатног читалачког искуства.
             Иако није приређена према изворним, већ према преведеним текстовима  које је Црњански ишчитавао по европским библиотекама проналазећи у њима и властито надахнуће, наши истакнути синолози ову танушну књигу, први рад ове врсте код нас, и данас сматрају узоритом. Изузетан стваралачки допринос у преводилачком посредовању једног од највећих песника српског језика, омогућава овдашњем савременом читаоцу истинско уживање у непролазној дубини и лепоти кинеске поезије од Лао Цеа и његових претходника до песника деветнаестог века.
            Захваљујући истинском мајсторству у сажимању значења, богатој сликовитости и тематској свеобухватности текстова, скоро у свакој од  песама из ове антологије можемо назрети, као на води, и властити лик. Кад се то деси, вековима након што су неки од ових стихова о губитку, страху, сети, љубави, болу, очају и заносу настајали, изненада нас обузима осећање блиско ономе које Милош Црњански описује, верујући како је на овом расточеном свету, ипак,  све у вези и да се на далеким острвима догађа оно што смо, можда, ми учинили.  Нема ничег што нас јаче од тог дрхтаја може уверити да, осим општих и на све језике преводивих речи, свевремено остаје и оно што је, упркос непрестаним покушајима, ипак, неизрециво. 

                                     Оливера Недељковић

2. октобар 2007.

Харуки Мураками, Норвешка шума, Геопоетика, 2007.

            Харуки Мураками је један од најпознатијих савремених светских писаца, чија дела већ годинама у Јапану имају милионске тираже, а преведена су на више од тридесет језика. Аутор романа „Слушај песму ветра“, „Авантура око овце“, „Норвешка шума“, „Играј, Играј, Играј“, „Јужно од границе, западно од Сунца“, „Спутник љубави“, „Кафка на обали“, „Токијске мистерије“, као и више збирки приповедака и неколико књига које не припадају жанру фикције, рођен је у Кјоту 1949. године. Упркос томе што су му родитељи били професори јапанске књижевности и што је одрастао у породици која је генерацијама уназад неговала традиционалне јапанске вредности, још у раној младости Мураками је био окренут западној култури, посебно музици и књижевности англосаксонских земаља. Добитник је више престижних награда, након вишегодишњих периода проведених у Америци и Европи сада живи у Јапану, а ангажован је и као гостујући професор на Универзитету Пристон у САД.
            Роман „Норвешка шума“ је најпознатији Муракамијев роман,  који је само у Јапану продат у четири милиона примерака, а многи критичари овај роман сматрају јапанским еквивалентом култног Селинџеровог романа „Ловац у житу“. Приповедајући о необичној љубави између Ватанабе и Наоко, јапанских студената који су крајем шездесетих година прошлог века у Токију учествовали у протестима против домаћег режима, Мураками нам заправо приповеда о апсурдности  и усамљености која прати модеран живот. Ни овога пута љубав није могла да одоли бруталним ударцима стварности. Неприлагођеност и отуђеност Наоко одводи у смрт, док Ватанаба покушава да заборави прошлост и пронађе нове одговоре на нека стара питања. Муракамијева проза нас поново одводи у свет маште, мешања реалног и фантастичног, у свет симбола, наговештаја, али и снажних, граничних животних ситуација.
            Мураками себе назива реалистом, али наглашава да је и његов реализам измештен из колосека свакодневног и очекиваног. Мада су његове приче приповедане мирно и сабрано, мада су ликови који их казују ексцентрични али никако и непоуздани, оне се увек завршавају самозаборавом, ишчезнућем или страхом који  немају рационалан узрок ни логичан разлог.

                                                                                    Б. Мијаиловић

25. септембар 2007.

Едвард Лаго, Зови ме Бруклин, Дерета, 2007.

            „Зови ме Бруклин“ је први роман Едварда Лага (1954), доктора књижевности са Њујоршког универзитета и књижевног критичара. Лагов роман је награђен више пута престижним, некомерцијалним наградама, међу којима се издвајају „Надалова“, иначе најстарија књижевна награда у Шпанији, награда града Барселоне, награда критике „Лара фондације“, као и национална награда критике. „Ел Мундо“ га је прогласио најбољим шпанским романом у 2006. години. Роман је преведен на више од десет језика.

            „Зови ме Бруклин“ је пре свега роман о вештини писања. Два различита приповедача из две различите перспективе, као и аутор који посредује са читаоцем, стварају читав један наративни универзум. Структура романа има много нивоа, па очекује активног читаоца и доста пажње.

            Основу сижеа чине три приче. Прва прича је о пријатељству између Гала и Нестора, односно о томе како млади писац Нестор завршава роман старијег (Гала) после његове смрти и из мноштва грађе коју је Гал оставио за собом ствара књижевно дело. Друга прича је о љубави између Гала и Нађе Орлове и она чини један од основних елемената романа, а трећа прича је о Галовом пореклу и бави се проблемом идентитета.

            Аутор је показао склоност ка истраживању форме романа. Промене места и времена радње, као и наратора и форме приповедања су приметне на готово свакој страници, што роман чини свежим, али и захтевним. Епизоде и ликови су бројни, међу којима се издваја Бруклин, који је као један од централних Лагових ликова представљен и географски и историјски кроз више анегдота. Тако аутор улази у све аспекте егзистенције истражујући границе између реалног живота и писања.

            Моћ писане речи је за сваког књижевника неприкосновена, па није ни чудо што Лагов роман садржи бројне, веома конкретне омаже великим књижевницима, од Сервантеса до Џојса.

            „Зови ме Бруклин“ је дело које садржи кључеве наше личности, које нас на интересантан начин дефинише и које сажима наш начин разумевања живота и нашег естетског и духовног света.

                                                Марија Радуловић

18. септембар 2007.

Дон ДеЛило, Боди артист, Геопоетика, 2005.

            Седела је и испијала остатак чаја и размишљала о оном о чему је размишљала, о траговима сећања... , о ... невидљивом тренутку једног нормалног јутра које постаје сумануто... до те мере људски и рутински да не можеш чак ни да застанеш да нешто приметиш, осим... свакодневице.

Bodi artist, кратак роман америчког аутора Дона ДеЛила, саздан од испрекиданих тренутака из живота и времена, задире дубоко у суштину људске перцепције, љубави и идентитета. Претпоставља се да време пролази и да се свет догађа, одмотава се у тренутке...

Затечена изненадном променом уобичајеног, устаљеног у свом времену, уметница Лорен Хартке, чији рад пркоси ограничењима тела, одлучује да живи у изнајмљеној кући далеко од света али не и времена. У кући среће човека, упознатог до најфинијих и најситнијих детаља са њеним приватним животом, њеном бојом гласа, гестовима... Његов идентитет остаје потпуно непознат. Лорен му додељује име и са њим пролази кроз прошлост, садашњост и будућност. Можда је веровала да може да се пребаци у његову стварност.

Поигравање са временом као једном од главних опсесија аутора чини да роман на тренутке делуле збуњујуће и језиво.

Уз мало речи и не тако много ликова, писац вешто успева да покаже и каже много.

Дон ДеЛило спада у ред значајних савремених америчких аутора. Написао је тринаест романа, две драме, бројне приповетке и есеје. Познати романи су Американа, Вага, Подземни свет ... Многа његова остварења пропраћена су наградама како критике тако и читалаца. Bodi artist је намењен читаоцима који цене писце који се играју речима и тајнама света идеја.

Наташа Поповић

11. септембар 2007.

СРЂА ТРИФКОВИЋ, Сенка џихада, СКЗ, 2007.

          Историчар и политички аналитичар Срђа Трифковић представља данас једног од најангажованијих и најугледнијих српских интелектуалаца у дијаспори.

            Рођен је у Београду 1954. године. Дипломирао је Међународне односе на Универзитету Сасекс у Брајтону (Велика Британија), а докторирао на Саутемптонском универзитету. Новинарску каријеру започео је у Светској служби Би-Би-Си-ја (1980-86), наставио у Гласу Америке (1986-7), да би касније радио као дописник и сарадник више америчких, британских и српских часописа. Почетком рата у Крајини и БиХ Трифковић прихвата јавни ангажман као шеф канцеларије принца Александра Карађорђевића (1992-3) и као неформални представник Републике Српске у западном свету (1994-5). У то време даје на стотине интервјуа западним медијима. Касније предаје на неколико америчких универзитета, а од 1999. године је спољнополитички уредник америчког месечног часописа „Хронике“.

            Редовно наступа на академским скуповима и трибинама широм света. Аутор је више књига објављених у САД о политичкој историји западног Балкана, о кризи на Блиском истоку и америчкој спољној политици. Своју репутацију смелог коментатора који не зазире од осетљивих тема учврстио је бестселером о исламу на енглеском језику „Пророков мач – Ислам: историја, теологија, утицај на свет“ (2002), који се ове године појавио и на српском језику у издању СКЗ-а под насловом „Сенка џихада“.

            И изузетно провокативној и аргументованој студији о исламу у савременом свету, пропраћеној сјајним предговором Џејмса Бисета, бившег канадског амбасадора у Београду и поговором Дарка Танасковића, Трифковић је из једног посебног и до сада мање присутног угла осветлио једну од најосетљивијих и најспорнијих тема данашњице. Дајући историјски увод о Мухамеду, исламском учењу и појму џихада, Трифковић потом анализира плодове савремене исламске експанзије, однос Запада према овом феномену, стање на Балкану последње две деценије и однос према „Српском питању“, као и, у посебном поглављу, тренутну ситуацију међуодноса ислама и савремене Европе. 

            Једном речју, овакву књигу на ову тему до сада нисмо имали. Трифковић је дефинитивно погодио и тему, и начин казивања, и тренутак.

Бошко Обрадовић

4. септембар 2007.

Роналд Рајт, Кратка историја напретка, Geopoetika, 2007.

Одакле потичемо? Шта смо? Куда идемо?

            Ова космолошка питања је поставио себи Пол Гоген 1897. године пошто је примио вест о смрти свог најдражег детета које је у Паризу умрло од упале плућа, док је он слободно на острвима Јужног мора уз помоћ жена, пића и опијума тражио неухватљиву суштину „људскости”. Након вишемесечног самоубилачког очаја, уметник је зауздао свој бол и насликао огромну слику на јутаној тканини за џакове, прогањан са ова три наивно детиња, али опет толико дубока питања.
           Иста питања су и у сржи савремене антрополошке науке на која нас враћа Роналд Рајт, чувени писац и један од најзначајнијих данашњих друштвених мислилаца. Овај мали антрополошки приручник, примерен широј читалачкој публици, је кратак али не и једноставан пресек комплетне људске културне еволуције. Он обилује значењима и интерпретацијама дешавања кроз која је прошла историја човечанства. Рајт истиче колико су се људи у бити мало променили од времена својих праисторијских предака, исте су потребе и страсти, само су камење замениле оловне кугле. Рајт закључује да поред технолошког, цивилизација није нужно донела и морални напредак : римске арене, ацтечка масовна жртвовања, нацистички конц-логори и америчко колатерално утеривање демократије, све су то дела, у своје време, високоразвијених друштава.
           Треће питање је профетско упозорење шта нас чека уколико наша раса настави да се развија ношена исконском аутодеструктивном манијом и данашњим тржишним екстремизмом. Наша најбоља шанса да избегнемо судбину несталих цивилизација је чињеница да знамо за њихову судбину и узроке које су од њих створили рушевине. Рајт сматра да смо још у оном стадијуму у коме су становници Ускршњег острва могли да зауставе безумно обарање стабала. Још увек можемо сакупити последње семе дрвећа и засадити га ван домашаја пацова.

28. август 2007.

Франсоа Вејерганс, Три дана код мајке, Лагуна, 2006.

            Француски писац Франсоа Вејерганс, добитник Гонкурове награде, у свом последњем роману „Три дана код мајке” обраћа се читаоцима у првом лицу, сводећи биланс сопственог живота кроз ретроспективу приказа најважнијих животних ситуација.

            Из ауторовог сећања израња Мајка, као симбол вечите чежње за топлином и личне гриже савести због одвојених живота које су водили. Главни јунак као да се правда читаоцима, говори нам о свом труду да мајци улепша сваки тренутак проведен са њом и ублажи јој бол у најтежим животним ситуацијама. Франсоа, писац и професор, иако је привржен супрузи и кћерима, при том је и непоправљиви хедониста и не одриче се љубавних авантура и поред брачне среће. Ипак, у роману, он на прво место ставља чежњу за мајком и бригу за њен живот. Писац је уз њу после очеве смрти, ту је да је подржи у њеној новој вези, не одваја се од ње када је болесна, али то као да није довољно да умири његову савест. Донекле едиповска потреба за мајчиним крилом и безусловним одобравањем његових поступака чини овог шездесетогодишњака још емотивнијим и рањивијим. Живот главног лика, који нам Вејерганс у роману описује, садржајан је и богат, како духовно, тако и на породичном плану. Франсоа је у потпуности остварен као писац, муж, отац, па и велики авантуриста. Ипак, као син, он и даље осећа потребу, и у шездесетој години, да се доказује мајци, у својој безусловној и помало опсесивној потреби за њеним сталним присуством. Иако има пет сестара, Франсоа не види до краја романа да је мајка њему приврженија и ближа него иједној кћери и да је његов труд смешан и за његове године помало и тужан.

            Главни јунак на прагу трећег доба своди рачуне са сопственом савешћу и претходним животним периодима. Кроз унутрашњи обрачун са самим собом, са породицом, децом, љубавницама и сопственим немирним духом, Франсоа пролази кроз прави ковитлац различитих стања свести и себе доводи до најдубљих преиспитивања дотадашњих животних ставова. Затишје наступа кад писац пронађе утеху у сопственој уобразиљи, која му говори да је једино његов однос према мајци чист и без грешака и да није никада дошао пред суд савести. За човека који се не мало пута огрешио у личном и породичном животу, оваква утеха доноси смирење, као неопходну сатисфакцију за почетак мирног живота у трећем добу. 

Душица Косић

21. август 2007.

 Амин Малуф, Вртови светлости, Лагуна, 2007. 

            Дошао сам из земље Вавилона
да учиним да један крик одјекне светом. 

Мани 

            Либански новинар и хуманиста Амин Малуф, један од највећих писаца данашњице, рођен је 1949. године у Бејруту, у арапској католичкој породици. У родној земљи студирао је социологију и економију, потом радио као новинар и ратни репортер, али 1977. године, пред ужасима грађанског рата који је опустошио ову чаробну медитеранску земљу, избегао је са породицом у Париз.
            У прво време наставља новинарску каријеру, али, већ својом првом књигом Крсташки ратови виђени очима Арапа (1983), стаје уз раме највећим именима светске књижевности, привукавши пажњу свежим и дотад непознатим погледом на овај двестагодишњи сукоб западне и источне културе. После великог успеха свог првог списатељског подухвата потпуно се посвећује књижевности, а његова дела преведена су на више од двадесет језика. Мало путује, а део године проводи на једном од острва Ламанша, у својој рибарској кући, где на изврсном француском језику ствара махом историјска дела, углавном објављена и код нас: романе Самарканд (1988, награда Новинских кућа Француске, 1998, 2004, 2005), Таниосова стена (1993, награђен Гонкуровом наградом), Левантски ђердан (2004), Балдасарово путешествије (2004), Леон Африканац (2005), књигу есеја Убилачки идентитети (2003), итд.
            Нова Малуфова књига Вртови светлости (превод са француског Спаса Ратковић) приповест је о Манију – сликару, лекару и пророку „рођеном пре свог времена”, који је у трећем веку наше ере предлагао нову, дубоко хуманистичку и смелу визију света, прогоњену од свих религија и царстава, познату као манихејство. Суптилно анализирајући универзалну унутрашњу борбу сваког појединца, аутор вешто преплиће машту са историјским чињеницама.
Прича о Манију, „сину Вавилона”, почиње „у освит хришћанске ере – прича се да је рођен у вавилонском селу Мардина, године 527. према вавилонским астрономима, осмог дана месеца нисана, у хришћанској ери то је 14. април 216, недеља”.
            Манијев отац Патиг, припадник ратничке касте високог парћанског племства још пре његовог рођења добровољно се одриче овоземаљских блага, постајући члан хришћанске секте „Хале Хеваре” (арамејски „Бела одећа”).
            Када је Манију било три године, отац га одводи у шумарак палми, међу тзв. „браћу”, али, од првог тренутка заточеништва његов дух је неукротив.
            Једна тајна посета открива му остатке старе фреске који му буде незадрживу жељу за сликањем. Његова сликарска четкица оживљава лик бога Митре, што га доводи до просветљења, односно спознаје духовног „Близанца”. За њега, као и за његове касније следбенике – манихејце, тај тренутак представља Откровење.
            „Након 20 година спорог путовања око самог себе”, тек у 24. години, заувек напушта палмов шумарак Беле одеће.
            Прво одредиште му је велика античка метропола у долини Тигра – Ктесифон, колевка манихејства и једно од средишта источног хришћанства. Син Вавилона проповеда нову веру коју ће међу првима ревносно следити управо његов отац Патиг. Отац и син крећу пут далеке Индије, где Мани јасно спознаје свој сопствени лик Весника Краља вртова светлости. Свемоћни ирански краљ овластиће Манија да у пуној слободи шири своју небеску поруку, и сам поставши његов следбеник.
            Манијева вера доживела је у Царству и ван њега спектакуларан замах, привлачећи људе свих каста. Међутим, смрћу иранског краља син Вавилона губи заштиту и пада у немилост новог суверена који га баца у тешке окове. Манијева смрт дошла је двадесет седмог јутра – „била је то 584. година према астрономима Вавилона, четврти дан месеца адара – у нашој хришћанској ери 2. март 274, понедељак“.
            Овај роман Амина Малуфа, отржући малобројна сведочанства о Манијевом животу од заборава, представља својеврсну књижевну евокацију једног давног времена у коме је настајао, сазревао и живео један од многих, никад угашених људских снова о истини и лепоти.

мр Маријана Матовић

14. август 2007.

Добрило Ненадић, Хермелин, Политика, Народна књига, 2006.

Хермелин (лат. hermellina, нем. Hermelin), зоол. звер из породице куна (Mustela erminea), северна, велика ласица; крзно му је на високој цени

Милан Вујаклија: Лексикон страних речи и израза

 
            Хермелин, најновији роман мајстора српске савремене прозе Добрила Ненадића (1940), покушава да документовано одговори на још увек неодговорено питање зашто је „најгори међу свим врстама злочина краљеубиство“.
            „Судбина свих ствари је да ишчезну. Остаће, међутим, прича“,  један  је од основних поетичних ставова Добрила Ненадића  у готово свим његовим претходним романима, углавном, са историјском подлогом  (Доротеј,  Киша, Поплава, Врева, Статист, Дивље звезде, Роман о Обилићу, Поларна светлост, Деспот и жртва, Ураган, Сабља Грофа Вронског, Мрзовоља кнеза Бизмарка и Брајан) за које је добио престижне награде.
           Узбудљива прича о српској крвавој ноћи потврђује пишчев став да је историја српског народа понављање зла, страдања и патњи.
            На прелому два претходна века, мајским превратом  29. маја 1903. године  (10. јун по грегоријанском календару) убијени су краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин. Династија Обреновић заувек нестаје с политичке сцене Србије, а устоличењем Петра Првог Карађорђевића на српском престолу  поново су потомци вожда Карађорђа.
            Краљеубиство века је, неспорно, најексплоатисанија  тема у српској историографији и књижевности. Ненадић се усредсређује на судбине људи који су далеко од те трагичне историјске сцене. Ова изузетно изазовна прича  захвата различите средине и људе и, што је посебно важно, различите представе о српском народу и његовој династији. Прича из прошлости искри у будућност  српског народа и српске династије.
            Капетан Краљеве гарде Михаило Валтровић је непрекидно у процепу између своје официрске заклетве и политичких притисака, али  и једне тако опскурне политичке фигуре као што је Љубомир Јовановић Макањић звани Љуба Чупа. У видокруг приповедача Ненадић уводи мноштво других јунака, од престоничког ђубретара Јока, до остарелог и маргинализованог генерала Јована Белимарковића, који у покушају да ствара историју постаје  њена жртва, јер „Његов свет је нестао. Његово време је искапало као течност из клепсидре“ . Посебно су занимљиви они делови који се односе на Борисава Станковића и Јована Скерлића тј. њихово виђење новог доба које се све више окреће ка Европи.
Аутор особеног језичког израза већ у наслову романа прави велику поетску метафору. После свега, „Њој су обукли тешку хаљину у византијском стилу, извезену златном срмом, бисером и драгуљима, њега у генералску гардијску униформу са огртачем боје пурпура украшеним на раменима и прсима белим и нежним хермелинским крзном“.
            Неспорно, и најновији роман Добрила Ненадића доказује да у Србија на почетку XX столећа, ништа није трајно, ни заслуге, ни подвизи, ни оданост, ни било која друга вредност и морално начело. Читање и ишчитавање овог историјског „метежа“ не може се разумети без осећања трагике света те Хермелин препоручујемо бројним читаоцима и поштоваоцима књижевног дела Добрила Ненадића.

                                                            Милица Баковић

7. август 2007.

Моја мајка, приредиле Мирјана Стефановић и Катарина Граната-Савић, Нови Сад, Змајеве дечје игре, 2007.

            Готово две деценије од како је приређена за штампу, најзад се, у издању Змајевих дечјих игара из Новог Сада, појавила књига текстова које су наши значајни писци друге половине протеклог века посветили својим мајкама. Да су оне читавим својим бићем, скоро без изузетка, у тешким временима сведочиле о постојању љубави, лепоте и доброте, потврђујe свaки од четрдесетак записа из ове књиге о узајамној оданости, благости, присности, али и неизбежном губљењу, равнодушности, размирицама, незахвалности, удаљавању и изневаравању. Стога се надамо да ће пажљив избор, залагање и дугогодишња упорност приређивача, књижевнице Мирјане Стефановић и новинарке Катарине Савић, да тонске записе емитоване у емисији Једина моја на Првом програму Радио Београда пренесу у писани текст и сачувају и међу корицама књиге, бити награђен одговарајућом читалачком пажњом.
            Било да су заступљени текстовима насталим овим поводом или су из њихових раније објављених дела издвојени одломци у којима су, свим својим талентом, искуством и умећем,  настојали да топло и искрено проговоре о дугу и одуживању, разумевању и огрешењима, о дару и усуду, сви књижевници исписују похвалу мајчинској пожртвованости, штедрости, прећутном самопрегору и стоицизму. Исповести које су о својим мајкама исписали Мира Алечковић, Матија Бећковић, Светлана Велмар-Јанковић, Данило Киш, Иван В. Лалић, Драган Лукић, Десанка Максимовић, Младен Марков, Данило Николић, Александар Поповић, Бранко В. Радичевић, Александар Ристовић, Љубомир Симовић, Александар Тишма, Бора Ћосић и многи други, у појединим сегментима имају елементе студијa карактера и морала, представљајући на тај начин и  упечатљиве слике једног доба. Говорећи о животу својих мајки, сви аутори, у ствари, пишу о судбини оних које никада нису доносиле одлуке ни водиле ратове, које нису овенчаване ни слављене, али су морале да се благородношћу постојано одупиру злу,  надјачају  патњу, сачувају  пород и сам живот коме је потомство и постало један једини, али обавезујући разлог. Сваким од њихових лепих имена у насловима поглавља као да су једнодушно потписане речи премудре Маргарет Јурсенар: Дете је талац. Живот нас има.
            Уколико подсети да нас, чак и када стасом, памећу или годинама прерастемо ону која нас је родила, ма шта и ма где били, заувек прати њихов брижни поглед, ова књига је остварила један леп колико и важан наум. Јер својој мајци остајемо дете чак и кад бисмо одавно могли имати или већ имамо своју децу.

17. јул 2007.

Ана Атанасковић, Дует душа, Магнет, 2006.

          „Дует душа“, први је домаћи роман који је објавила београдска издавачка кућа „Магнет“. Аутор је Ана Атанасковић, млада књижевница из Београда. Рођена је у Крушевцу, а енглески језик и књижевност дипломирала  на Филолошком факултету у Београду, где живи и ради као професор. Своју прву збирку приповедака „Београдске мајске приче“ објавила је 2006. године у издању Књижевне омладине Србије.
            Роман чине два дела: први у коме је главни јунак Славен Атанасковић, сеоски младић из Жупе, богате отежалим виноградима које чиста Морава напаја, сеновитим шумама и лековитим травама. Крај је деветнаестог и почетак двадесетог века, време када су те траве уместо лека, лако постајале отрови за тело, али и душу. Искусивши то у својој породици, а обележен раном мајчине мржње, Славен једино жели да побегне.
            Када напуни двадесету, заувек одлази из родног краја, и стиже у Београд, престоницу Србије, којом влада последњи Обреновић. На своје велико задовољство постаје краљев возач кочија и коњушар, и улази у круг најуже дворске послуге. Истовремено, стиче пријатеље и упознаје виђене људе свог времена, Радоја Домановића и многе друге, са којима недељом и празником седи у чувеним кафанама „Албанија“ и „Дарданели“. Уз Славена, читалац шета Калемегданом, сеновитом Крунском улицом, присуствује припремама и венчању које је уздрмало Србију, и заувек променило њену историју. Александар Обреновић оженио се дворском дамом своје мајке, Драгом Машин, и отворио пут личној трагедији. Присуствујемо и доласку првог аутомобила у Београд, „сокоћела“ чији је власник био један официр Краљеве гарде. Славен се боји да је већ почело остварење страшних пророчанстава из Кремана, ужичког села чије  име је код краља изазивало ужас и страх од надолазеће несреће. На жалост, овом Атанасковићу судбина је одредила да својим очима види део проречене несреће и преживи мајско јутро, чију зору владајући краљевски пар није дочекао. Док креће ка својој нејасној будућности, прати га мисао: „А знам да је сад овај мој вилајет, овај несигуран корак, тежак као смрт“.
            У другом делу романа, његова јунакиња и Славенова праунука Ана завршиће свој ход ововременим Београдом истом мишљу. Она нас води од седамдесетих година двадесетог века па до данас, од родног Крушевца и идиличних година благостања, до студентских,  београдских и у сваком погледу кризних деведестих. Тада ће се њена лична и породична драма уклопити у  драматичну друштвену стварност Београда и Србије.
            Роман „Дует душа“ читаоца враћа у прошлост, буди сету и нежност, и неминовно намеће утисак аутобиографског дела, које остварује духовни дует са сваким ко га прочита.

10. јул 2007.

Лаш Свенсен, Филозофија досаде, Геопоетика, 2004. 

Где је живот који смо изгубили живећи?
Где је мудрост коју смо изгубили у знању?
Где је знање које смо изгубили у информацијама?

Т. С. Елиот

            Др Лаш Фр. Х. Свенсен (1970), доцент на Институту за философију Универзитета у Бергену и уредник Норвешког философског часописа, поред „Философије досаде“ (1999), коју је са норвешког на српски језик превео Иван Рајић, и која је укупно преведена на више од 15 језика, написао је и следеће књиге: „Уметност“ (2000), „Философија зла“ (2001), „Човек, морал и гени – критика биологизма“ (2001), „Шта је философија“ (2003), „Истинито, добро и лепо – увод у философију“ (2004) и „Мода. Философски есеј“ (2004).
            С обзиром да се досада раширила када су традиционалне структуре смисла отпале, Свенсен третира различите аспекте досаде и њеног односа према модерности. Да би се овај вишеслојни феномен проучавао потребан је интердисциплинарни приступ, те се у овом философском есеју преплићу и додирују различите научне дисциплине (философија, психологија, социологија, књижевност, теологија...). Цитирани су бројни аутори који се директно или индиректно баве појмом досаде (Хајдегер, Аристотел, Ниче, Хегел, Кант, Бодријар, Бекет, Чехов, Достојевски, Кафка, Кундера, Лорка, Ман, Шекспир, Шопенхауер, Кјеркегор, Елиот...), тако да је и Свенсен, попут Роберта Бартона и његове Анатомије меланхолије, намеравао да цео есеј састави само од цитата, али, како сам каже, имао је понешто и да дода.
            Књига се састоји од четири поглавља: Проблем досаде, Приче о досади, Феноменологија досаде и Морал досаде, а обогаћена је исцрпном литературом.
            Досада је везана за размишљање, а у сваком размишљању постоји тенденција ка одвајању од света. Размишљање се умањује у задовољствима, али то ће увек бити само пролазни феномен. Рад је често мање досадан од задовољства, али онај који препоручује рад као лек против досаде нуди привремено отклањање симптома уместо лечења болести... Досада је досадна јер делује бескрајно...
            Досада је нешто у чему уживамо, али не и нешто о чему систематски размишљамо, те овај философски есеј, намењен широј читалачкој јавности, вреди читати и ишчитавати како би у неминовним тренуцима досаде – о досади почели мултидисциплинарно промишљати. „Ако нас досада јако погађа, неизбежно долазимо у граничну егзистенцијалну ситуацију, у којој човек мора да стави знак питања крај целог сопственог постојања“, закључује Свенсен у поговору књиге која се бави једним од главних човекових проблема у модерном добу.

                                                                                                Милица Баковић

3. јул 2007.

Орхан Памук, Истанбул, Геопоетика, 2006.

            Турски писац, добитник Нобелове награде за књижевност, Орхан Памук рођен је 1952. године у истанбулској четврти Нишанташи. Ова књига представља његову аутобиографију, али и својеврсну биографију града у коме је провео своју младост. Аутор на дубоко искрен и дирљив начин подсећа на завичај као постељу душе, на то колико нас везује за себе и прожима.
            Орхан Памук покушава да представи свој родни град без преувеличавања и лирског усхићења које не живи у реалности, јер по његовим речима „не жели од себе да сакрије мањкавости живота који сам живи”. Аутор нам нуди свој Истанбул, не као престоницу света како га је гледао Гистав Флобер, већ као раскрсницу два света виђену очима дечака са обала Златног Рога. Памук не жели да прикаже град на Босфору као егзотичну и очаравајућу звезду Оријента, мистичну, магичну загонетку по клишеу Хиљаду и једне ноћи. Са осећањем туге и поноса болно гледа на оронули Истанбул као трошни, позападњачени остатак велике империје. Памук прича о Истанбулу кроз супротност величанствених преживелих обриса потрошене цивилизације и трошних уџерица на периферији турске метрополе. Забачене четврти откривају овај град другачије него што га представља историја. Памук тугује за неповратно потрошеним светом, несталим као и његова младост. Слика несталог Истамбула је заправо слика његове младости.
            Памук приказује град који свесно и страсно воли кроз дело и судбине тужних писаца, Абдулхака Шинаси Хисара, Јахје Кемала, Танпинара, Решада Екрема Кочуа, кроз путописе Жерара де Нервала и Теофила Готјеа, преко једноставних цртежа сликаних угљеном Хоџе Али Ризе до фотографија Ара Гулера. Приказује град кроз песме Ахмеда Расина и кроз дим босфорских пароброда за које су мештани сентиментално везани исто колико и за Ају Софију, Румелхисар или мост Галату.
            Ово је омен свом граду педесетогодишњег писца који после много година жели да се сети своје младости и то осећање преточи у причу. Ипак и он и његов вољени Истанбул носе разарајуће осећање туге које се  видно провлачи од корице до корице књиге. Град је аутору истовремено и туга и утеха.
            Памук гледа на Запад који је прожео његов родни град као на мољца који једе лепо платно, и тиху патњу за Босфором детињства најбоље изражава стиховима Ахмеда Хамди Танпинара, највећег романописца у турској књижевности XX века:

                                                                                   Мирко Дрманац

26. јун 2007.

Миклош Вамош, Књига очева, Лагуна, 2006.

            Из пера мађарског драмског писца, приповедача, романсијера и преводиоца Миклоша Вамоша ﴾1950﴿, настао је роман „Књига очева”, који је у Мађарској доживео 20 издања и за 6 година продат је у 200 000 примерака. Преведен је на све веће светске језике.
            Радња романа обухвата безмало три века мађарске историје, тј. период од 1705. до 1999. године. Главни јунаци су прворођени синови јеврејске породице Чилаг, а роман прати судбине дванаест мушких потомака, од првог, Корнелија до последњег, Конрада. Корнелије открива да као прворођени син види догађаје из прошлости и из ближе и даље будућности. Током година његови потомци, мушка деца, откриваће шта се дешавало њиховим прецима и шта све чека њихове потомке у будућности. Прворођени синови све то бележе у „Књизи очева”, коју деца откривају преко родитеља и остављају у аманет својој деци. На жалост, тај дар за оне који га поседују постаје анатема, јер се животи већине прворођене деце завршавају насилном смрћу. После Другог светског рата и нацистичког прогона Јевреја, девети изданак породице, Балаж Чилаг, спаљује све записе из дотадашње „Књиге очева”, сматрајући бесмисленим свој дар и постојање Књиге. Нацисти су му у логору убили оца и деду, а он, на срећу, неће доживети да му 30 година касније у Америци буде убијен син. Његов унук Хенрик, кога је одгајила баба, Американка јеврејског порекла, враћа се у Мађарску и започиње нов живот. Сагу о породици Чилаг писац завршава 1999-том годином. Хенрик схвата да је дар његових предака могуће из проклетства преобратити у благослов и наставља започето. Ти записи спадају у трећи том „Књиге очева”, која је настављена на лап топу. И Хенриков син постаје свестан свог дара и важности сазнања ко је и одакле потиче. Овим записима преци су спашени од заборава, а име породице Чилаг наставља да живи кроз записе најмлађих, који су свесни значаја имена које носе.
            У роману су детаљно описани сви догађаји из најважнијих периода мађарске историје. Видимо, преко судбина главних јунака, положај Мађара у Хабсбуршкој монархији, стање после стварања Аустро-Угарске, као и развој Мађарске између два рата. Описан је и прогон Јевреја у рату, као и друштвена ситуација у социјалистичкој и коначно капиталистичкој Мађарској 90-тих година 20. века.                                                                                  

Душица Косић

19. јун 2007.

Хришћанство и психологија у 21. веку, Образ светачки, 2005.

            У последњих 15 година дошло је до великог процвата издаваштва Српске православне цркве. Готова свака епархија СПЦ има свој часопис и издавачку кућу, многе цркве и манастири негују своје издаваштво, а и световни издавачи се све више и чешће баве штампањем књига са хришћанском и уопште религиозном проблематиком. Друштвени и политички ломови из последње деценије прошлог века узроковали су и извесну окренутост духовним темама и повишено интересовање за одговоре на разна друштвена питања из религиозне перспективе.
            Једна од свакако најприсутнијих и најбољих едиција српске православне литературе настала је у издавачкој кући „Образ светачки“, која већ више од деценије делује при храму Светог Александра Невског у Београду, који важи за један од најактивнијих мисинарских центара у Српској цркви. До сада је објављено на десетине књига из области православне духовности и религиозних одговора на актуелна друштвена питања. Ову едицију посебно карактерише велики број преведених православних издања из других народа, као и превођење Светих Отаца Православне Цркве, како из ранијих векова тако и савремених. Ова издања већином представљају зборнике текстова у којима разни аутори из више временских и стручних углова говоре о истој данас актуелној духовној теми.
            Као пример можемо навести зборник текстова „Хришћанство и психологија у 21. веку“, који доноси хришћански одговор на питања која психологија поставља. Ту је више различитих студија о душевном здрављу и душевним болестима, психотерапији на православни начин, као и критичких осврта на дело утемељивача савремене психологије Фројда и Јунга.
            И данас, можда чак и више него икад, људи болују од душевних болести или барем душевно тугују на најразличитије начине. Сигурно је да велико духовно и пастирско искуство Цркве може да понуди одговоре на ову духовну кризу савременог човечанства.

Бошко Обрадовић

12. јун 2007.

Вислава Шимборска, Необавезна лектира, Београд, Просвета, 2006.

            Незахвално, а неретко и врло узалудно настојање да другог заинтересујемо за штиво које је у одређеном тренутку обузело нашу пажњу и својом лепотом, снагом или дубином заувек заузело место на листи књига којима се увек враћамо, бива додатно отежано покушамо ли да потенцијалном читаоцу препоручимо Необавезну лектиру Виславе Шимборске. Све што бисмо могли да срочимо као достојну  препоруку ове књиге објављене у недавно покренутој, али врло запаженој Просветиној едицији Савремени есеј – ерудиција, оригиналност, луцидност, ироничност, хуморност – умногоме заостаје за врхунским умећем писања о властитој лектири, којим управо влада ова песникиња, добитница Нобелове награде за књижевност 1996. године.
            Наиме, књига о којој је реч представља избор преводиоца Бисерке Рајчић из четири књиге у  којима су управо сабрани текстови које је о прочитаним делима од краја шездесетих година прошлог века до данас ова књижевница писала, најпре као секретар часописа Књижевни живот, а потом сарађујући и са  другим пољским гласилима. У необавезну лектиру, кроз врло читане фељтоне, како је избегавајући термин рецензија радије називала своје чланке, Шимборска не сврстава белетристичка остварења која до ње стижу у преводу или књижевна дела којима је пољска књижевност стекла углед који данас у свету има. Са великом читалачком страшћу, на изненађење тек оних који не познају њене животне, аутопоетичке ставове и досадашњи песнички опус, она углавном представља она нова издања о којима се иначе ретко пише. Тако настају у јавности врло запажени текстови о бројним књигама из ботанике, зоологије, архитектуре, археологије, историје, астрономије, физике, антропологије, психологије, етнологије, као и о биографским и мемоарским делима великих стваралаца, али и језичким, модним и гастрономским приручницима, после којих су њихови тиражи били умногостручавани.  Иако овдашњи читалац нема прилику, а питање да ли ће му се она икад и указати, да прочита књиге које су му овде предложене, ипак може заиста да ужива у есејима написаним о делима која се баве најразличитијим темама:  лептирима,  настанком музеја дугмади, Вермеровим платнима, Сапфиним стиховима, болестима, Исидором Данкан, Куросавом, грчким митовима, гмизавцима, замковима, историјом папира, пећинама,  свакодневним животом у Јапану, Етрурцима, ружама, неандерталцима, канибализмом, псима, Абориџинима...
            У доба, када се и најбољим књижевним критичарима јасно ставља до знања да су незанимљиви, ово се мора чинити скоро сасвим немогућим. Уколико у тако нешто ипак поверујете, уз свој познати смешак и проницљиви поглед корз лорњон, како нас гледа и са фотографије у овој књизи, препоручила би вам то сигурно и сама Вислава Шимборска –  ипак, ипак, проверите.

                                                                        Оливера Недељковић

5. јун 2007.

Трејси Шевалије, Пламени сјај, Лагуна 2007.

            Трејси Шевалије рођена је 1962. године у Америци, али од 1984. године живи у Лондону. Завршила је студије књижевности и школу креативног писања, после чега је почела да пише и објављује романе. Светску популарност стекла је романом Девојка са бисерном минђушом, по којем је снимљен и филм, а аутор је и бестселера Девичански плаво, Пали анђели и Дама и једнорог.
            У новом роману Пламени сјај ауторка описује судбину породице Келавеј и Батерфилд. Јунаке овог романа Трејси Шевалије је сместила у 1792. и 1793. годину, џорџијанску епоху британске империје у успону. Породица Келавеј, прогоњена губитком сина, сели се из доброћудног села Дорсетшир у метеж претрпаног и немилосрдног Лондона, надајући се да ће им потпуно другачији живот ублажити бол. Усред града, напетог због све крвавије Француске револуције, ствара се необична веза између Џема, најмлађег сина Келавејових, и искусне Лондонке Меги Батерфилд. Њихово пријатељство добија драматичан ток када се упетљају у живот свог суседа, штампара, гравера, писца и револуционара Вилијама Блејка. Он спроводи Џема и Меги кроз непредвидиви, бурни прелаз од невиности до искуства. Њихово путовање надахнуће Блејка да створи своје славне збирке песама Песме  искуства и Песме невиности, у којима показује два супротна стања људске душе. Иако се за невиност и искуство подразумева да треба да буду супротности, они не искључују узајамно постојање. То је оно што је Блејк покушао да им покаже – да смо у средини невиности и искуства ми сами.
            Иако се на страницама Пламеног сјаја сусрећемо са опорим и мрачним Лондоном, ликови у њему расветљавају свеприсутну таму, срећан крај се назире, а и догађа се у најбезизлазнијим ситуацијама и највећим песимистима.

Б. Мијаиловић

29. мај 2007.

Мирјана Ђурђевић, Чувари светиње, Агора 2007.

            Мирјана Ђурђевић рођена је и живи у Београду. До сада је објавила мемоаре Час анатомије на Грађевинском факултету (2001), „љубавни роман из области невладиног криминала“ Трећи сектор или Сама жена у транзицији (2001. и 2006), савремену мушку мелодраму Аждајин осмех (2004) и пет романа инспирисаних животом и радом Прљаве Инспекторке Харијете: Убиство у Академији наука 2002, Паркинг светог Саватија 2003, Деда Ранкове рибље теорије 2004, Jacuzzi у лифту 2005. и Први, други, трећи човек 2006.
            Најновији роман ове веома плодне и, надасве, занимљиве књижевнице домаће литерарне сцене Чувари светиње, поново долази пред читаоце са интигрантним поднасловом: историјска измотација у десет илуминација. И овај пут ауторка тражи теме из миљеа националне историје као основну инспирацију за грађење приче, па је на ред дошло и Мирослављево јеванђеље. Историја је ту само потка за радњу која је, у духу ауторке, сасвим „савремена“ и актуелна, па се и Мирослављево јеванђеље посматра као вековни извор мистерија, где је чињеница да је то једно од највреднијих средњевековних дела маргинализована. Нагласак је на свим историјским нејасноћама, односно невероватним обртима људске природе и друштвеног аспекта постојања. Прича нас води кроз десет епизода или илуминација, од средњег века па до замишљене сцене из будућности (десета илуминација, Мирослављеви водичи из галаксије), где имагинарни Истраживач, као главни лик романа, у слојевима понекад открива тајне и завере које иду уз Мирослављево јеванђеље, а некад и сам(а) остане нем пред, на први поглед, скривеним механизмима који су у стању да обликују оно што се зове судбина.

Богдан Трифуновић

22. мај 2007.

Ђина Бонагуро и Џенис Кирк, Сликар плочника, Leo Commerce, 2007.

            За ову недељу препоручујемо роман „Сликар плочника“, дело две ауторке: Ђине Бонагуро и Џенис Кирк, обе из Канаде.
            Прве странице дела наговештавају обичну причу: туристкиња америчког порекла налази се први пут у Паризу. Задивљена једном од најсјајнијих светских престоница, склона сањарењу, креће у упознавање небројених лепота овог града. У Европу је стигла захваљујући рођенданском поклону свог вереника, успешног њујоршког пословног човека. Ипак, њихова веза је непоправљиво на крају, што се види из порука које размењују електронском поштом, а које су лишене емоција.
            Јунакиња дела, Тулија Роуз, писац је (додуше само са једном издатом књигом, која је незапажено прошла), са израженом уметничком природом. Посебно је окренута прошлости и историји уметности, и упућена је у живот и стваралаштво двојице највећих светских уметника петнаестог и шеснаестог века, Микеланђела и Рафаела Сантија. Када је првог дана боравка у Паризу кренула ка Лувру, нашла се на плочнику и изненађено је констатовала да је одсликан анђелима, који је неодољиво подсећају на неку већ виђену слику. Видела је само леђа уметника који је предано радио, и у том трену није знала да је то сусрет који ће заувек изменити њен живот. Од наизглед уобичајене случајне париске „романсе“, тај сусрет прераста у најнеобичнију причу о љубави и магији. Сусрет са привлачним уметником истовремено је за Тулију сусрет са прошлошћу, и то на граници могућег. Када јој се он обрати речима „Већ сам почео да страхујем да нећете доћи“, Тулија мисли да греши. Како ју је могао очекивати неко ко је сада први пут види?! Ипак, како време одмиче, необичне ситуације се ређају и она почиње да размишља о могућим чудима у свом животу. Упоредо са њиховим зближавањем и врло страсном и необичном везом са уметником, о коме зна само да се зове Рафаел, она са лакоћом пише своју нову књигу о животу и љубави Рафаела Сантија.
            И писање и живот са уметником подсећају на магновење, и она више није сигурна где престаје стварност а почиње сан из кога настаје радња њеног романа.  „Њен“ сликар је прати као сенка, од Париза, преко Венеције и Фиренце, и под врелим италијанским небом слика њен портрет. Или можда та слика  постоји већ вековима...? Да ли је радња и једног и другог романа, који се упоредо одвијају пред нама, заиста само сан и магновење, или ипак објашњење постоји, читалац ће свакако открити када склопи корице прочитане књиге.

Дубравка Илић

15. мај 2007.

Шајем Селвадурај, Вртови Цимета, Лагуна, 2006.

            Срећа и патња као два основна осећања својствена сваком човеку, ма у ком делу света живео, неретко налазе одраза у књижевности, која покушава да их везивањем за одређене ликове, време или простор ублажи или, бар, прикаже у правом светлу. Вртови цимета спадају у ред оних романа где се на једном месту сударају прошлост и садашњост, сукобљавају страст и бол, прожимају тежње потлачених и интереси богатих. Један од ликова романа каже да људи са великим идејама никада не мисле колико то стаје друге.
            Шајем Селвадурај, аутор романа, рођен је у Коломбу, на Шри Ланки. Као деветнаестогодишњак сели се у Канаду где и данас живи.
            Радњу романа везује за тло Цејлона, с почетка 20. века, за богато предграђе Коломба и Вртове цимета, иза чијих се ограда крију, свака заокупљена својом личном судбином, породице уништене класном мржњом. Вртови цимета доносе више различитих тема, које се надовезују једна на другу, праћене описима „вртова“ кроз које главни ликови пролазе и сазревају. Одбацити било коју од ових тема било би исто као и скинути део са мозаика.
            Кроз живот младе учитељице, Аналукшми, бекством од традиционалног, као једном од основних тема, приказан је пут жене која се одриче брака и породице ради каријере и пут њеног покушаја да буде потпуно самостална. Из прошлости њеног стрица Балендрана, богатог и угледног човека, оца и мужа, чији живот колико привидно толико и присилно тече у кругу породице, израња пријатељство и веза са Ричардом. Сазнање да је и Балендранов отац у дугогодишњој вези са женом из нижих слојева друштва, делује на сина поражавајуће и буди у њему саосећање са мајком која ћутке подноси свој бол током свих година.
            У позадини овако разбијених породица, у последњим данима британске колонијалне владавине, оцртавају се политички сукоби и превирања са отвореним питањем: Како је могуће да један исти народ који живи у једној истој земљи није у стању да живи пријатељски? Али и несигурност у то да ли би потлачени, ако би им се дала власт, примењивали ту власт великодушније од богатих.
            Крај романа доноси потпуно разобличавање истине која, након низа поражавајућих сазнања, помаже помирењу међу давно заборављенима. 

                                                                                    Наташа Поповић

8. мај 2007.

Немања Ротар, Нетрпељивост, Стубови културе, 2006.

            Најновији роман младог панчевачког књижевника аутора представља као већ изузетно зрелог и изграђеног приповедача који вешто барата романескном формом. Ротар је своје писање базирао на стварним догађајима који су се десили у Панчеву током Другог светског рата, међутим, роман не можемо описати као историјски, јер је ауторово промишљање дубоко, превазилази временске оквире и акценат баца на психолошке феномене који су безвремени и универзални. Носиоци приче су Хелена и Немања, Немица и Србин који се венчавају у тренутку док замире музика Клода Дебисија, а почиње да одзвања марш немачких трупа. Ипак, њихова прича је само основа за сложену литерарну конструкцију која се састоји из неколико приповедачких перспектива које се смењују у роману.
            Неколико јунака, ограђених зидом идеологије али повезаних заједничким кошмаром, приказују своје страхове, жеље, унутрашње расколе. Аутор једном изузетно успелом паралелом повезује свет у вироху рата са лудницом у Ковину, у којој се нашао отац главног јунака, Првослав, неспособан да поднесе притисак надолазећег вихора смрти који се приближавао. Ротар ненаметљиво закључује кроз речи свог главног, истоименог јунака: „Овде су барем лудаци везани, и без оружја...”. Стабло ратног лудила је израсло у корену неутажених, ниских људских страсти. Ротар је у нацистичком мајору Петеру фон Бломбергу, чији се животни пут завршио у Панчеву, приказао човека, уплашеног, девијантног, идеолошки изобличеног. Неузвраћена љубав је била довољна да у ревносном рачуновођи изазове жељу да унутрашње задовољење нађе у  оргијастичком, катарзичком пиру Кристалне ноћи. Колико неиспуњених ниских, скривених порива је довољно да се покрене цео један народ у рат, цео један свет?
            Роман има мучну, али истиниту поруку. Не постоји одбрана од идеологије, већ само бирање између одласка и нестанка. Неред не трпи логику! 
            Роману је суштина потреба за разумевањем, покајањем и опростом. Завршава се мислима Џона Дона:
„Ниједан човек није острво, сам по себи целина;
[...] смрт ма ког човека смањује мене, јер
ја сам обухваћен Човечанством.
И стога никад не питај за ким звоно звони;
оно звони за тобом“. 
            Аутор приказа топло препоручује читање уз Бетовенову „Поноћну сонату”.

Мирко Дрманац

1. мај 2007.

Роуз Тремејн, Рестаурација, Геополитика, 2006.

            Роман енглеске списатељице Роуз Тремејн „Рестаурација“ нашао се у најужем избору за Букерову награду, првенствено захваљујући снажним и уверљивим описима лика краља Чарлса Другог, као и добром познавању енглеске историје седамнаестог века.
            Луцидан и помало бизаран ум краља Чарлса долази на идеју да студента медицине, Роберта Меривела, доведе на свој двор, поверивши му улогу дворске луде. Обасут краљевом милошћу и окружен луксузом, Меривел се одаје раскалашном животу на двору, а заслепљен краљевом харизмом пристаје да буде само формални супруг Чарлсове љубавнице Селије. Ушавши у фарсу од брака и преселивши се на краљево имање, Меривел заборавља на обећање дато Чарлсу и најискреније се заљубљује у Селију. Њено одбијање га баца у краљеву немилост, што Меривела доводи до губитка свих привилегија и протеривања са имања. Поставши преко ноћи сиромашни прогнаник, Роберт Меривел ће бити принуђен да помаже свом пријатељу Пирсу у квекерској душевној болници. Овај верски ред у једном самостану окупља сиромахе и бескућнике, душевно оболеле, и брине о њима, издржавајући се углавном од помоћи мештана и уз незнатну помоћ државе. Видевши најдубљу беду и муке најтежих болесника, Меривел полако почиње да открива Човека у себи. Некад раскалашна и безбрижна дворска луда, полако се претвара у биће које најискреније разуме људску патњу и саосећа са најугроженијима у њиховим мукама. Кад нагон у Меривелу превлада, он заводи болесницу Катарину, која остаје у другом стању. Поступивши као разуман човек, Роберт одлази са Катарином из самостана, прихвата бригу о детету и несрећној жени,к оја умире на порођају. Прошавши кроз низ искушења, спасивши много људи из пожара који је захватио град, Меривел опет стиче наклоност и поверење краља Чарлса. Вративши се на краљево имање као управник, Роберт Меривел доживљава духовну катарзу и друштвену рестаурацију.
            Роуз Тремејн живописно слика друштвену ситуацију Енглеске средином седамнаестог века, беду и сиромаштво, са једне, и раскалашан живот и бизаран ум краља Чарлса, са друге стране. Ипак, ова два ривала у тешким животним околностима испољавају хуманост и показују племенити део свога бића који је дуго био скривен.

                                                                        Душица Косић

24. април 2007.

Георгије Флоровски, Хришћанство и култура, Логос, 2005.

            Библиотека „Руски боготражитељи“, у којој се у последњих 12 година појавило више десетина изузетних дела руских мислилаца 20. века, представљала је право мало откриће када се појавила 1995. године. Ова Библиотека, под истрајним и врхунским уредништвом Владимира Меденице, донела је у преводу на српски језик готово све најзначајније ауторе и књиге руске религиозне и философске мисли прошлога века. Откривајући нам, по речима академика Николе Милошевића, „читав један непознати мисаони континент“, „Руски боготражитељи“ су српску културу упознали са Берђајевом, Соловјовим, Хомјаковим, Чаадајевим, Фјодоровим, Трубецкојем, Вишеславцевим, Франком, Иљином, Мењом, Мерешковским, Флоренским, Лоским и многим другим великанима руске мисли. Дела попут „Византизам и словенство“ Константина Леонтјева, „Хришћанство и култура“ Георгија Флоровског или „Смисао стваралаштва“ Николаја Берђајева и данас се траже и изнова прештампавају.
            Библиотека „Руски боготражитељи“ најпре је излазила у издавачкој кући „Логос“ из Београда, потом у „Zepter book world“-у и „Бриму“, а последњих неколико година поново излази под знамењем „Логоса“. Из ове едиције потекла су накнадно и неколика изабрана дела (Николаја Берђајева, Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Лава Шестова...) или нове едиције попут „Евроазија“.
            Познати руски мислиоци са почетка 20. века и из времена руске политичке емиграције после Октобарске револуције задужили су светску културу оргиналним погледима на теме из области богословља, философије, уметности, политичких наука, историје, културе... О дубини и ширини њихових интересовања довољно говоре већ и сами наслови књига из ове едиције: „Духовне основе живота“, „Истина у бојама“, „Егзистенцијална дијалектика божанског и људског“, „Систем слободе Достојевског“, „Васкрсење и реинкарнација“, „Религија и револуција“, „Исток, Русија и словенство“, „Црква је једна“, „Бог и светско зло“, „Проблем васпитања у светлу хришћанске антропологије“...
            Слободно се може рећи да ова Библиотека спада у неколико најбољих које је српско издаваштво дало у последње две деценије.

Б. Обрадовић

17. април. 2007.

Душан Радовић: Сабрани списи, приредио Мирослав Максимовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

            …Не признајем оне читаоце, без обзира колико и шта читају, који кад се одвоје од књиге више не живе…За мене је крајња сврха читања оспособити човека да радосније, са више чула, више очију, активније живи…Прави људи су они који читају само оно за шта имају посебних разлога, записао је у једном есеју Душан Радовић (1922-1984). Таквим разлозима за ишчитавање његовог обимног и вредног књижевног дела, придодат је недавно још један: захваљујући труду врсног познаваоца Радовићевог, у много чему прекретничког опуса, песника Мирослава Максимовића, први пут су међу једним корицама објављени сабрани списи овог књижевника за децу и све оне који су сачували макар мало невине радозналости и поверења у свет.
            Књигом Баш свашта, у којој су, почев од прве публиковане песме па до последњих рукописа, сабрани текстови из свих Радовићевих објављених дела и његове опсежне заоставштине, Завод за издавање уџбенике и наставна средства на најбољи начин је покренуо библиотеку Један том. На преко хиљаду страница, у петнаест поглавља, уз илустрације Душана Петричића које им по оригиналности, спонтаности и мајсторству, понајбоље приличе, у овој књизи се нашла су се тематски и жанровски врло разуђена остварења овог песника, приповедача, драмског писца, сатиричара, аутора бројних синопсиса и сценарија за телевизијске и радио емисије, афористичара и антологичара књижевности за децу.
            Ову књигу, незаобилазну за све будуће тумаче обимног и разноврсног књижевног дела Душана Радовића, будућим читаоцима који ће је засигурно с пажњом  читати од корице до корице, а потом јој се, жељни ведрине и речи које, упркос иронији, разгаљују изнова, с места на место, враћати, препоручићемо управо речима из једног аутопоетичког текста њеног аутора: Док пише, писац то ради искључиво ради себе. То је једна игра, лепа и мучна, како кад, да се из милиона својих и туђих мисли, запажања и утисака напише једна лепа реченица. Писцу је довољно то што се игра, што тражи и веома је срећан кад успе. Лакне му на души, прогледа као грана кроз пупољак. А шта то за читаоце значи – тиме се после занимају професори и критичари. У томе више писац не учествује, он за то више не може бити крив.
            Ипак, додали бисмо: кад склопимо књигу, писцима као што је Душан Радовић заувек останемо дужни ону мисао која нам, како то може само права уметност,  живот испуњава управо самим  животом.

Оливера Недељковић

10. април 2007.

Линда Холман, Птица у кавезу, Магнет, 2006.

            Птица у кавезу, први роман канадске списатељице Линде Холман, наишао је на позитивне критике и од стране читалаца и од  стране књижевних критичара. Приповедајући упечатљиву причу о неоствареним сновима, похлепи и људској крхости, Холманова ствара реалистичне ликове и са подједнаком уверљивошћу слика детаље који дочаравају време и места у којима је живела Лини Гоу.
            У сиротињској четврти Ливерпула, у којој деца зарађују новац радећи у фабрикама или продајући своје тело, рођена је Лини Гоу. Одувек је маштала о другачијем животу, а њена храброст и одлучност одвели су је са хладних ливерпулских докова у далеку Индију где покушава да живи што даље од својих страхова и своје патње. Променила је име, пронашла пријатеље и као жена господина Инграма стекла углед и поштовање, али и даље није живела својим „другачијим животом“. Прошлост ју је прогањала, а Лини је са тим мрачним теретом наставила своју борбу одбијајући да живи по туђим правилима. Несрећна или сурова, моћна или усамљена, Лини Гоу је тек жена која, бачена у вир необичне судбине, трага за идентитетом и љубављу. На крају своје потраге Лини с поносом изговара своје име и схвата да данашњи дан није оно што си чинио, већ оно што ћеш чинити.
            Смештена на почетак деветнаестог века, књига Птица у кавезу је повест о унутрашњем болу једне девојчице, пријатељству, људским слабостима и врлинама. Истовремено, овај роман је болна и искрена прича о самоспознавању једне жене и њеној борби између обавезе и слободе, здравог разума и жудње.           

                                                    Б. Мијаиловић

3. април 2007.

Милан Кундера, Идентитет, Стубови културе, 2005.

            Милан Кундера (Брно, 1929) припада послератној генерацији писаца тадашње Чехословачке, који је, иако припадник Комунистичке партије, често долазио у сукоб са режимом у Прагу, да би до коначног разлаза дошло 1975. године, када се трајно преселио у Француску. Сукоб са једним окошталим комунистичким системом допринео је популарности Милана Кундере на Западу, где је већина тзв. писаца–дисидената добронаклоно дочекивана и слављена, што никако не представља умањивање књижевног талента и величине овог писца. Ипак, како је на једном месту речено, са падом „зида“ опало је и интересовање за стваралаштво Милана Кундере.
            Након објављивања романа „Шала“ (који сатирично приказује тоталитаристичку власт у Чехословачкој) 1967, критиковао је совјетску окуапацију из 1968, што га је ставило на црну листу режима, али му је име постало далеко познато. У Француској објављује роман „Књига смеха и заборава“ 1979. године и чувено дело „Неподношљива лакоћа постојања“ (1984), чиме се сврстао у највећа имена светске књижевности 20. века.
            Роман „Идентитет“ објављен је на француском језику 1998. године (превод на српски Мирјана Аврамовић-Уакнин). Критика је овај Кундерин роман оценила као најтрадиционалнији што се тиче структуре нарације, а свакако је један од најкраћих. Већ сам наслов указује на основну идеју дела, како пронаћи сопствени идентитет. Радња романа је прожета кроз љубавну причу Шантал, несигурну жену која је након мајчине смрти и развода од мужа у потрази за правим ликом љубави коју она осећа, или барем тако мисли, према Жан-Марку, који је у сталној унутрашњој борби са осећајем да му недостаје неко ко је стално присутан (један од парадокса којима се Кундера позабавио у роману). Њихова мимоилажења на емотивном плану у вези су и са Шантелиним страхом од снова, која у њима проживљава сопствене језе, али и потајне еротске жеље и маштања, чиме се наглашава вечита људска потрага за правом природом љубави.

Богдан Трифуновић

27. март 2007.

Мишел Пејвер, У потрази за сенком, Народна књига, 2006.

            За ову недељу препоручујемо роман „У потрази за сенком“, који је, према најави аутора Мишел Пејвер, први део трилогије  „Кћерке Едена“.       
Мишел Пејвер је Енглескиња, рођена у централној Африци, где је провела прве године детињства. Успешан је писац историјских романа, и за децу и за одрасле, који су превођени на девет светских језика.
            Романом „У потрази за сенком“ ауторка нас одводи у последње деценије деветнаестог века, најпре у врелину скоро непроходне шуме Јамајке, а потом у снегом и ледом оковану Шкотску. На ивици  мрачне и хладне шкотске шуме, главна јунакиња, десетогодишња девојчица Мадлен Фолкирк, доживљава судбоносни сусрет у иреалном окружењу камених кипова који изненада оживљавају. Најпре, у камену исклесана врана полеће и прати девојчицу кроз шуму, предсказујући јој страшне догађаје, а потом камени кип ратника на коњу оживи и  прилази јој, а она у том часу не зна да је то сусрет са судбином. Једино осећа да је тај лепи ратник, сивих очију и леденог погледа, непријатељски расположен према њој, а када му је рекла своје име, његова мржња је постала очигледна, иако јој није било јасно зашто и откуда је познаје. Од тог тренутка, њен живот се мења и вртоглавом брзином се смењују страшни догађаји.
            По повратку кући, где живи само са мајком (отац је официр у рату у Африци), доживљава страшно искуство помажући мајци при порођају, и сама  брине о тек рођеној сестри, јер не успева да пробуди мајку из „чудног“ сна. Изненадни долазак рођака, за које ни знала да постоје, поново мења њен живот, јер их они као усвојенице одводе у Лондон. Сиромаштво како тако преживљавају, до момента када се Мадленина сестра Софија тешко разболи, а рођака  умире. Тада Мадлена креће у борбу за новац који ће обезбедити сестрино лечење, али и одговоре на многа неразјашњена питања о сопственом животу и пореклу.
            Да ли ће и како окончати своју „потрагу за сенком“, која је одводи на имање Еден под врелим небом Јамајке, сазнаћемо читајући у једном даху дело до краја.

                                      Дубравка Илић

20. март 2007.

Џулијан Барнс, Артур & Џорџ, Геопоетика, 2006.

            Енглески писац Џулијан Барнс спада у ред оних писаца чије наслове, због велике читаности, тешко можете наћи у полицама библиотеке.
            Џулијан Барнс је рођен 1946. године у Лестеру, добитник је бројних књижевних награда, а неки од његових најпознатијих наслова су: Флоберов папагај, Историја света у 10½ поглавља, Сто од лимуновог дрвета, Троје...
            Најновији роман, „Артур & Џорџ“, заснован је на истинитим догађајима, аутентичним писмима, новинским чланцима, бројним цитатима, и прати две сасвим различите животне приче. Обухватајући период с краја 19. и почетка 20. века на простору Енглеске, и смењујући приче о Артуру и Џорџу од њиховог детињства до смрти, аутор гради узбудљиву детективску али и љубавну и психолошку причу.
Док је Артур славан и признат  у друштву, Џорџа скоро да нико не познаје. Каква је ту улога анонимних писама и шта ће донети сусрет два главна јунака, прочитајте у новом Барнсовом роману.
            Користећи се изванредним приповедачким стилом Барнс наводи читаоца на закључак да су учење, породица и вера приоритети из којих проистичу све остале дужности.

                                                            Н. Поповић

13. март 2007.

Елизабет Абот, Историја љубавница, Геопоетика, 2006.

            Ова књига се бави темом љубави и љубавница које се посматрају у распону од античког света, преко источњачких харема, до жена мафијаша из времена америчке прохибиције. Аутор је посматрајући личности попут митске Египћанке Агаре из Библије, госпође Ниђо у Јапану, Сулејманове Рокселане, Мадам де Помпадур, Ђулије Фарнезе, Вирџиније Хил и десетине других жена са свих страна света које су присилом или пак сопственим избором преузимале ову улогу, у ствари пружила сјајан преглед положаја жене кроз векове. Књига је више од просте збирке приповедака већ се на моменте приближава правој историјској студији. Списатељица ненаметљиво покушава да кроз мотиве и понашање фасцинантних жена као што су Марија Калас, Мерлин Монро или Камила Паркер Боулс, открије шта се крије иза појма љубавнице, да ли је неким женама то предестинација и како изгледа кад приватан живот постане истовремено и тајни живот.
            Писац књиге је канадска књижевница Елизабет Абот, професор историје на колеџу Тринити Универзитета у Торонту. Аутор је и уредник више запажених публикација, посебно је интересују друштвена историја, женска права и заштита животне околине.
            Судећи по листама више београдских књижара овај наслов тренутно је међу најтраженијим.

                                                Мирко Дрманац

6. март 2007.

Ђачинта Карузо, Врт уживања, Mono & Manana, 2006.

            Италијанска новинарка Ђачинта Карузо својим првим романом „Врт уживања“ прославила се као једна од водећих списатељица у свету писаца трилера. Роман „Врт уживања“ не представља обичну крими причу о откривању убица, већ у себи обједињује елементе мистике, езотерије, људске психологије, ликовне уметности и механизам деловања секте Адамита од пре пет векова у Холандији до савременог енглеског друштва.
            Једно свирепо убиство младе девојке доводи лондонску полицију до организације која себе представља као реинкарнацију секте Адамита из петнаестог века, чије је седиште било у холандском граду Хертенгбошу. Секта је себе називала Братством и Сестринством слободног духа, а њихов учитељ, звани Јеврејин, проповедао је оргијастички култ под плаштом „праве вере“. Манипулатори људском психом тумачили су библијску причу о Адаму и Еви на извитоперен начин, проповедајући да се човечанство само бесомучним оргијама може искупити за Адамов и Евин грех. Као узор узимали су слику чувеног холандског сликара Боша, који је по Јеврејиновом налогу 1504. године насликао „Еденски врт“ препун чудовишта, нагих парова у ласцивним положајима, триптих од 500 ликова, са Великим учитељем слободног духа, који их дочекује испред своје пећине, делећи им „знање“ и отварајући им врата „Раја“. По овом ремек-делу, које је сачувано у музеју Прадо у Мадриду, нови истребљивачи људских душа решили су да направе представу која ће привући 500 људи да уживо изведу сцене из „Еденског врта“. У тим подухватима учествују личности из јавног живота, филмског света и модне индустрије. Пошто замисао не пролази без жртава, лондонска полиција открива секту и спречава још убистава, раскринкавајући болесне умове „друштвене елите“.
            Средиште приче представља успело приказивање монструозног механизма убацивања лабилних умова у секте, умова који о правој религији не знају ништа и који су подложни свим врстама манипулација. Методологија је промењена у односу на 15-ти век, јер је сада Интернет главно оружје манипулатора, али су карактери и психологија обе врсте људи потпуно исти као и пре пет векова. Са једне стране видимо генијалне умове који у својим пакленим плановима користе најперфидније методе, не бирајући средства да би стигли до циља. На другој страни списатељица приказује болесно наивне и лабилне особе подложне свим утицајима, који их одводе далеко од правог пута и исправног тумачења Библије.

                                                            Душица Косић

27. фебруар 2007.

Маргарет Атвуд, Пенелопијада, Геопоетика, 2005.

            Имајући на уму још у далекој прошлости много пута изрицану тврдњу да су све приче већ одавно испричане, али истовремено верујући у могућност да се оне изнова на узбудљив начин исприповедају, тридесет три издавачке куће из читавог света од 1999. године заједнички раде на стварању едиције Митови. Суштина овог подухвата је у томе да се од најзначајнијих прозних стваралаца данашњице затраже остварења надахнута неком од традиционалних прича из митологија различитих народа. У реализацију ове идеје укључила се и београдска Геопоетика тако да овдашњи читаоци већ имају у рукама прозу Џенет Винтерсон, Карен Армстронг, Виктора Пељевина, Давида Гросмана, Су Тонг и других аутора, преведену на српски језик из оргиналних рукописа и објављену истовремено са преводима широм света.
            Кратки роман канадске књижевнице Маргарет Атвуд, чија су романескна дела већ стекла наклоност наше читалачке публике, заправо је још једна у низу интерпретација мита о довитљивом Лаертовом сину и дивној Икаријевој кћери. Причу која је заокупљала ствараоце од Хомера до најзначајнијих аутора модерне књижевности, за разлику од претходника, Атвудова не приповеда као Одисејеву, већ као исповест оне чије је име постало симбол брачне постојаности и штап којим туку друге жене. Тек на почетку овог века први пут читамо ону намерно прећутану, незваничну верзију, при чему је приповедање жене по мудрости достојене свога супруга, значењски усложено и употпуњено гласовима дванаест слушкиња које је Одисеј по повратку погубио. Безвремено штиво о дводеценијској оданости и безгрешности, у књизи коју је са енглеског превела Бојана Вујин, постаје тако најзад и прича о сучељавању истина и њиховим тешко разазнатљивим лицима и наличјима. На тај начин, она свакако јасније одражава многе наше сумње, тежње и осећања, чинећи при том да је такву неосетно и присвојимо.

                                                Оливера Недељковић

20. фебруар 2007.

Синиша Пауновић, Кад су летеле камилавке, Градска библиотека "Владислав Петковић Дис", 2006.

            Као седма књига Завичајне библиотеке „Врела“, крајем прошле године, у издању Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ из Чачка и породице Пауновић из Београда, изашла је књига Синише Пауновића „Кад су летеле камилавке“, као специфична врста документарне прозе о историјским догађајима из 1937. године, у вези са обарањем Конкордата са Ватиканом у Краљевини Југославији. Уредник издања је Даница Оташевић, директор Библиотеке, рецензент је др Славенко Терзић, историчар, а писац предговора Владимир Димитријевић, професор чачанске гимназије.
            Књига садржи више већих и мањих целина и додатака. Основу чини рукопис Синише Пауновића, насловљен „Кад су летеле камилавке“, затим брошура „Крвава православна литија“ и део рукописа нешто мањег обима „Из дневника Синише Пауновића“, а као додаци главном делу следе реаговања на Пауновићев фељтон објављен у НИН-у почетком 80-их година прошлог века, као и кратка стручна мишљења познатих историчара Радована Самарџића и Јована Марјановића. На крају књиге налази се и садржајна биографија аутора из пера Марије Орбовић, библиотекара-саветника у Завичајном одељењу Градске библиотеке, која, иначе, баштини и Пауновићев легат.
            Главни предмет књиге јесте Конкордатска криза и њене последице у међуратној Краљевини, испричана стилом новинарске репортаже из угла тадашњег директног хроничара збивања и „Политикиног“ новинара Синише Пауновића. Пауновић детаљно бележи званичне и тзв. кулоарске информације из црквених и политичких кругова тога времена.
            Др Радмила Радић, историчар који се дужи низ година бави односима између Цркве и државе у 20. веку, констатовала је на промоцији ове књиге у Чачку да се Пауновићева сведочанства могу сматрати поузданим у већини случајева, јер се поклапају са другим историјским изворима.
            На истој промоцији, Коста Димитријевић, такође познати дугогодишњи новинар листа „Политика“, истакао је значај обимног новинарског и књижевног дела Синише Пауновића, који спада у ред оних стваралаца чија је заоставштина од великог значаја за историју српске културе.

                                                                        Б. Обрадовић

13. фебруар 2007.

Орхан Памук, Зовем се црвено, Геопоетика, 2006.

            Орхан Памук рођен је у Истанбулу 1952. године. Студирао је архитектуру, а дипломирао на Институту за новинарство Истанбулског универзитета. У детињству и младости маштао је да постане сликар, а од 1974. године посветио се искључиво писању. Убрзо је постао лауреат бројних угледних књижевних награда, а прошле године је добио и Нобелову награду за књижевност.
            Радњу романа Зовем се црвено Орхан Памук смешта у Турску крајем 16. века, у време владавине Мурата III и тачно две деценије после пораза турске флоте у бици код Лепанта. Турска је и даље моћна, територијално огромна, а Запад, иако моћнији, ипак зазире од ње. У Турској су и даље снажни фундаменталисти, „муслимански пуританци” који постоје вековима али су у 16. веку посебно активни. И поред ових фанатичних противника „безбожних новотарија” Мурат III „отвара” своју земљу за странце јер су се времена мењала брже него људи и наметала потпуно другачије услове живота. У таквим околностима падишах је, у тајности, од најбољих истанбулских минијатуриста наручио да, угледајући се на франачке мајсторе, насликају његов портрет како би га послао на дар венецијанском дужду. Сукоб између мајстора исламске минијатуре, Османа, и љубитеља млетачког портрета, Тече, није само питање стила, већ и савести, вере, погледа на свет. Управо због тога султаново опредељење за књигу у којој би ренесансне пропорције потиснуле османске идеале лепоте, доводи до крвавог обрачуна међу дворским уметницима. Атмосфера страха, стрепње и неповерења са двора се преноси и на улице Истанбула, на којима почиње устанак.
            У овом роману Орхана Памука сан војсковође и владара и сан уметника се преплићу на трагичан начин: први је заповест другом, други је зебња од тајне, мистика и мистерија слободе. На крају све се претвори у страх од страха и смрт. Владари имају моћ, па тиме и лажну сигурност, да су им сви снови визионарски и да не постоји жртва коју не треба принети на олтар будућности; уметници имају лепоту коју треба пренети другима. Жртва је обично лична, али уме бити и вишељудна. Боја таквих снова је увек боја љубави, страсти и смрти – увек црвена. 

                                                                 Б. Мијаиловић

6. фебруар 2007.

Аласдир Греј, Јадна створења, Океан, 2006.

            Шкотски романописац Аласдир Греј (1934) приредио је роман „Јадна створења”, чији поднаслов говори о њему много више: „Важни догађаји из младости Арчибалда Мекендлса, доктора медицине и здравственог инспектора Завода за заштиту здравља Шкотске”. Роман је написан на основу аутентичних докумената, које је доктор Мекендлс оставио у рукопису и у којима је описао своје студирање, познанство са ексцентричним генијем-хирургом Богвином Бакстером, упознавање и зближавање са Бакстеровом штићеницом Белом, која касније постаје госпођа Мекендлс, завршава медицину и постиже огромне успехе у својој професији.
            Радња романа је смештена у осамдесете и деведесете године деветнаестог века и приказује лице и наличје касног викторијанског периода британске историје. Два главна одредишта приче јесу градови Манчестер и Глазгов у којима видимо беду и сиротињске четврти, са једне, и напредак модерне медицине, са друге стране. Преплитање судбина различитих ексцентричних, гротескних и често нестварних ликова, уз критичке осврте на викторијанску владавину, представљају основне нити романа. Рукопис доктора Мекендлса је пронашла, по његовој смрти 1911. године, његова супруга Викторија и била је запрепашћена садржајем приче коју је прочитала. Доктор Мекендлс је своју супругу описао као вештачку творевину суманутог научника, жену пресађеног мозга, која је кроз све фазе одрастања морала да прође за само 3 године. Њеног бившег мужа, генерала Блесингтона, описао је као човека који ју је довео до ивице нервног слома, а свога учитеља доктора Бакстера као чудовиште окренуто искључиво експериментисању људима и њиховом психом. Не схватајући алегорију као литерарно средство, имајући у виду живот који би за њу постао неподношљив у конзервативном шкотском друштву, докторка Мекендлс је 1914. године спалила све копије рукописа, осим једне, као доказ: „да је једничак уопште постојао!” Рукопис је седамдесетих година двадесетог века открио историчар Мајкл Донели, а двадесет година касније Аласдир Греј га је уз критичке напомене приредио за штампу. Роман је добио Vitbred награду, јер је савремено британско друштво у њему препознало духовиту критику једног мрачног периода своје историје, испричану у фантастично-алегоричном стилу.

                                                                        Душица Косић

30. јануар 2007.

Мирјана Митровић, Емилија Лета, Плато, 2006.

            Љубав и патња због љубави саставни су део бројних књижевних остварења и неисцрпне теме надахнућа многих аутора. Несвакидашњи начин на који је љубав описана у делу Емилија Лета аутора Мирјане Митровић с правом је овај роман сврстао у најужи избор књига за НИН-ову награду критике за роман 2006. године. У финалном гласању Мирјана Митровић имала је 2 гласа, а за само један глас више награда је припала Светиславу Басари.            
            Мирјана Митровић рођена је 1961. године у Пожаревцу. Аутор је романа Аутопортрет с Миленом и збирке приповедака Свето стадо.
            Вешто одабраним речима, приказом живописних предела и историјске позадине, мешавином суровог и суптилног, испричана је  прича о љубави која је надживела свој крај, баш као и Римско царство у коме се десила. Сваки детаљ романа је слика, свака реченица по једна животна истина, свака мисао јасна порука и одговор на питање: Кад побеђујемо, знамо ли колико губима, а кад губимо, колико смо можда добили.
            Роман почиње раскидом брака између Максима и Емилије који након седамнаест година проведених између борби и чекања, ретких сусрета, с вером у љубав, ипак одлазе својим животним путевима. Максим Галерије, некада звани Говедар, постао је легионар, а сада се спрема да постане цар. Понесен славом, срећан је и поносан на све ожиљке задобијене у борбама.
            Емилија Лета, ћерка учитеља, потекала из породице која је неправедно осиромашила, наставља да живи са ожиљцима на души и на дугом, мукотрпном путу, који по први пут искушава незаштићена, без породице, по први пут сама, учи да са светом око себе, ма колико он суров био, мора да живи. Ко су то стоици – питала је оца... Од гомиле речи... запамтила је само – издржати. Можда је сада дошао тренутак да разумем то „издржати“, мислила је Емилија...
            Емилија Лета је Максимова младост. Јеси ли икада чула да је неко престао да воли своју младост?, питао је једном Максим своју Емилију, а да ли је тако било... или га је власт променила...

                                                                        Наташа Поповић

23. јануар 2007.

Светислав Басара, Успон и пад Паркинсонове болести, Дерета, 2006.

            Реномирани писац Светислав Басара добитник је НИН-ове награде критике за најбољи роман 2006. године на српском језику, за књигу „Успон и пад Паркинсонове болести“ (у издању Графичког атeљеа „Дерета“ из Београда). После неколико кругова гласања у најужи избор ушли су следећи романи: „Мост“ Зорана Живковића (Лагуна), „Емилија Лета“ Мирјане Митровић (Плато), „Комо“ Срђана Ваљаревића (Самиздат Б92), „Четири зида и град“ Звонка Карановића(Лагуна) и Басарин роман.  Басара је однео победу са 3 прeма 2 у гласовима, тако што су за њега гласали Милан Влајчић, Тихомир Брајовић и Стеван Тонтић, док је гласове Слободана Владушића и Александра Јовановића добила Мирјана Митровић. Ово је била Басарина четврта номинација: 1988. био је у ширем избору за роман „Фама о бициклистима“, 1997. је изгубио за један глас за роман „Looney Tunes“, а 2004. је био у ужем избору за роман „Срце земље“.
            У образложењу одлуке жирија стоји: „Роман Светислава Басаре припада његовом поетичком кругу промишљања односа цивилизације, моралности и болести које нас нагризају у распону од средњовековних прогона до нововековних концентрационих логора и гулага. Остварен у жанру који подразумева преклапање времена, коришћења историјских докумената и апокрифних, измишљених сведочанстава, овај роман у својој драматургији и иронично-гротескном тону показује због чега је овај писац већ заузео значајно место у српској књижевности“.
            Светислав Басара рођен је 1953. године у Бајиној Башти. Истакао се као врстан есејиста, приповедач и романописац. Био је амбасадор СЦГ на Кипру. Написао је и следећа дела: „На Граловом трагу“, „Џон Б. Малкович“, „Кинеско писмо“, „Монголски бедекер“, „На ивици“, „Напукло огледало“, „Света маст“, „Peking by Night“, „Уклета земља“...

16. јануар 2007.

УЖИ ИЗБОР ЗА ДОДЕЛУ НИН-ОВЕ НАГРАДЕ КРИТИКЕ ЗА РОМАН ГОДИНЕ 2006:

1. Зоран Живковић, Мост (Лагуна)

            Три приповедна тока која се одигравају истовремено у неименованом граду. У првом, средовечни господин враћа се кући после поподневне шетње да би на вратима зграде сусрео – самога себе. Старија госпођа затиче пред излогом радње сусетку – која је недавно умрла. Коначно, четрнаестогодишња девојчица препознаје у нешто старијем младићу на кога наилази на улици – сина кога ће тек родити кроз много година...

1. Мирјана Митровић, Емилија Лета (Плато)

            Роман носи име по јунакињи која живи у доба Римског царства на нашим просторима. У таквом историјском амбијенту, на позадини царства којим владају политичке интриге, Митровићева обликује своју јунакињу и њену узбудљиву животну причу која говори о љубави и издајству, политичким сплеткама и крхкој разлици између моћи, друштвеног успона и пропасти, разлици јавног и приватног, те напокон богатству обичаја и менталитета једне епохе и једног начина владања. 

1. Срђан Ваљаревић, Комо (Самиздат Б92, Београд)

            Млади писац из Србије стиже у мало место Белађо на језеру Комо као стипендиста Рокфелер фондације, јер треба да напише своје ново дело. Међутим, он време проводи у пићу и упознавању са староседеоцима и људима који су дошли истим послом са разних страна света. Још једна Ваљаревићева песма у прози о усамљености, егзистенцији на маргини, интимним ужасима и дивотама у заробљеништву историје.

1. Светислав Басара, Успон и пад Паркинсонове болести (Дерета)

                  Роман који је повремено историја и историја која је повремено роман: Демјан Лаврентијевич Паркинсон, изумитељ страшне болести и главни јунак овог романа, умире од исцрпљености 1947. године у логору на Колими под лажним именом Николај Николајевич Кузњецов. До тог дана он покушава да из перспективе чудне болести промени околину, састављајући фрагменте одавно разбијене целине интегралне слике света.

1. Звонко Карановић, Четири зида и град (Лагуна)

            Главни јунак романа је Владан Митић Татула, ратни инвалид, стрип-цртач и дилер лаких дрога, који се после године проведене у Амстердаму и студија на престижној академији, због одлуке за коју је мислио да је једино исправна, враћа у Србију 1991. године и постаје жртва најновијих балканских ратова.

9. јануар 2007.

Солмаз Камуран, Кира Естер, Народна књига - Алфа, 2006.

            Својим романом Кира Естер, позната турска ауторка Солмаз Камуран враћа нас на крај 15. и почетак 16. века, у Европу узбуркану природним катастрофама и крвавим ратовима и побунама. Кроз епске приче од којих је роман састављен, ауторка открива углавном непознату историју Сефардских Јевреја, народа који је мирно живео у Шпанији, све до пред крај 15. века, када почињу прогони. Гоњени инквизицијом, убијани од стране друмских разбојника и нестајали у земљотресима и пожарима, свој кобни пут, припадници овог народа углавном завршавају  у Турској.
            Кира Естер, жена чије име роман носи, потомак је моћне јеврејске породице Де Толедо, из истоименог шпанског града. Необично име она носи са разлогом-била је жена посебне природе и изузетне лепоте. Део имена уствари je надимак – Кира – грчка реч која значи ''трешња'', и симбол је изузетне лепоте, посебно усана, црвених као трешња. Име Естер добила је по својој баки, која је заједно са другим члановима породице настрадала на путу од Толеда до Истамбула. Преживљава једино Рејчел де Толедо, Кирина мајка која наизглед у миру проводи живот. Има своје тајне, које ће трагиком одредити Естерин живот, па ће тако ћерка платити цену ''мира'' своје мајке, која je успела да сакрије ванбрачног сина из ране младости. За Рејчел, цена је страшна Естерина мржња, коју ће заувек носити према мајци, од тренутка када спречи да се животни путеви њене деце укрсте у греху, који је само њој јасан.
            Читајући дело, пратимо необичан живот Кире Естер, прелепе и амбициозне жене, која не показује емоције, осим када је посао и новац у питању, али у чијој души ври од снаге и осећања. Тако упознајемо Истамбул 16. века – синоним за рај на Земљи, за живот достојан само султана, ''Алаховог сина'', коме је сва овоземаљска власт припадала, и над војском и народом, а посебно над животима хиљада људи који су радили за њега. Следећи јунакињу, чије су најбоље пријатељице биле две најмоћније султаније у историји Отоманске империје, одшкринуће се пред нама врата сараја, харема, свега што је чинило сјајни царски двор, који ће за њу бити судбоносан.

                                                                                                           Дубравка Илић

3. јануар 2007.

Зоран Поповић, Руска икона, Легенда, 2006.

            Зоран Поповић (рођен 1939. године) је писац на чије досадашње стваралаштво мора обратити пажњу сваки истраживач модерне српске прозе. Дипломирани драматург по образовању, свој приповедачки дар до сада је оставио у преко 40 књига, што га сврстава у најплодотворније домаће писце, у времену када је и само објављивање књиге подухват вредан хвале. Објавио је књиге за децу Мој краљ тиранин (роман, 1974), Лажибајке (приче, 1976), Пета страна света (роман, 1976), Пустара и Приче из мишје рупе (приповетке, 1981. и 1989), више од 20 радио-драма (неке су извођене и у иностранству), позоришне комаде Патка краља Густава (1973), Мала ноћна алгебра (1977), комаде за децу Поштанско сандуче (1967), Привремени растанци (1969), Две бабе и три жабе (1981) и др. Свој прелаз са дечје прозе на писање за „мало старије“ обележио је његов псеудоним Адам Кубуровић, под којим је објавио низ романа, углавном криминалистичке садржине: Пирејска крчма (1989), Стршљен (1989, према овом роману снимљен је истоимени играни филм 1998. године), Богомољка (2000), Руски покер (1995), Копча (2000). У криминалистичкој серији Тања на трагу објавио је четири романа: Знак сатане, Црни Милутин, Отмица великог шмекера и Чика Мирашев паc.
            У роману Руска икона Зоран Поповић поново се бави руским утицајима на Балкану, посматрано кроз визуру истраге коју води београдски адвокат Адам Кубуровић око наследства породице Сједов, која је емигрирала у Србију након револуције 1917. године. Наследство, а нарочито једна скупоцена средњевековна руска икона Андреја Рубљова и планови о тајном оружју на којима је у Петрограду пре револуције радио Владимир Сједов, представљаће поприште сукоба интереса разних обавештајних служби и криминалних банди кроз две генерације, али и борбе карактера и нарави главних ликова, који се, упркос различитом пореклу, препознају међусобно по вечитој људској похлепи и неумерености.

                                    Богдан Трифуновић