Верослав Ранчић, Коначна истина: Олга и Павле Карађорђевић између истине и судбине, Дерета, 2009.

                                                                                       Милица Баковић

Кристијан Жак, Мајстор Хирам и цар Соломун, Чигоја, 2006.

                                                                                            Наташа Поповић

Гордана Ђилас, Учитељ сећања, издање аутора, 2009.

Саша Јеленковић, Књига о сумњи, Светлост, 2010.

            Ијан Макјуан рођен је 1948. у Олдершоту на југу Енглеске. Студирао је књижевност, а магистрирао са својом збирком прича Прва љубав, последњи обреди 1976. године.
            Написао је романе: Бетонски врт, Невин човек, Црни пси, Сањар, Истрајна љубав, Чезил бич, Искупљење , Субота а за роман Амстердам добио је 1998. године престижну Букерову награду.
            Роман Амстердам представља крајње необично и луцидно остварење које има за циљ да разоткрије сву похлепу, лицемерје, пакост и завере у највишем лондонском па и целом британском друштву које је у лажни морал и хипокризију огрезло до својих крајњих граница. Главне личности романа су средовечни композитор Клајв Линли, признат у својој бранши и уредник дневно-политичких новина, ловац на сензације и посебно киван на поједине личности из владајућих кругова Вернон Холидеј. На погребу заједничке љубавнице Моли Лејн сусрећу и министра иностраних послова Гармонија, који је такође имао улогу Молиног љубавника. Око ове лукаве и крајње бескрупулозне жене и њеног односа са главним јунацима писац плете клупко приче која се састоји од лажи, преваре, политичке похлепе и на крају издаје. Порука приче јасно говори да у борби за власт и позиције у друштву појединцима ништа није свето и неприкосновено. Таблиоди без срама објављују компромитујуће фотографије, министри се лажима одржавају на власти, пријатељство се руши зарад личне освете и повређене сујете.
             Расплет се на изузетно неочекиван и бизаран начин одвија баш у главном граду Холандије а лицемерје такозване Елите се огледа у брзом забораву скандала и склапању нових договора који доносе новац и моћ. Као и свуда у свету побеђује онај који нема довољно скрупула и који се једино тако може одржати на власти.

Душица Косић

4. мај 2010.

27. април 2010.

Момо Капор, Исповести, СКЗ, 2008.

20. април 2010.

Соња Хартнет, Духово дете, Креативни центар, 2009.

Оливера Недељковић

13. април 2010.

...Животи предака, закачени за своје живе потомке,
не престају да се понављају, да трају.

             У ширем избору 28 дела, Осам наслова у најужем избору, Ни лудила нам нису иста, Између лепоте и уклетости, Најбоља препорука читаоцу и издавачу – само су неки од наслова које су медији пренели поводом доделе престижне НИН-ове награде за 2009. годину роману Гроздане Олујић „Гласови у ветру“ (2009).
            Награђена столетна сага породице Арацки о лепоти и уклетости, сећању и забораву, објављена на 300 страна као 675. наслов препознатљивих плавих корица у стотом редовном колу Српске књижевне задруге, одвија се током једне једине ноћи у свести главног актера, психијатра Данила Арацког, док на 17. спрату оронулог њујоршког хотела лежи поред непознате жене, окружен судбинама физички већ давно несталих Арацких, некада давно досељених из Закарпатја у Караново. Данило на јави, у сну и полусну води имагинарни разговор са сенима мушких и женских предака који непрекидно пролазе његовим сећањима, док опсесивно трага за братом Петром и његовим сином Малим Облаком, изгубљеним мушким потомком лозе у нестајању, чудесним сплетом околности смештеним међу Месквоки Индијанце. Данило се кроз отворена врата успомена враћа у суморно детињство у Дому за децу без родитеља, непрестано опседнут не страхом од смрти, већ страхом од заборављања. Мали Риђи, како га је деда звао у детињству, сећању придаје кључну улогу у очувању идентитета, док покушава да разреши тајну несталог брата, али и других припадника свог племена ишчезлог у сеобама и ратовима, у огњу, на грани врбе, који још једино живе и трају у његовом сећању.
            Веома је упечатљив лик његовог деде, др Луке Арацког, лекара и пуковника, који се након Првог светског рата заклео да су за њега сви будући ратови мртви, али је, трагично настрадавши под тенком, био само први у низу Арацких којима се никада неће сазнати гроб, као ни његовој вилински лепој унуци Вети, која на прагу 16. године, гоњена лудилом непознатог војника, нестаје под ледом реке.
            У сплету реалистичног и бајковитог, историјског и фантастичног, јасно су оцртани и необични, архетипски женски ликови са ореолом магијског, наднаравног, светлог или тамног – баба по мајци, траварка Симка Галичанка; баба по оцу, сурова и необуздана лепотица Петрана; мајка Наталија; Џорџи Вест слободног духа; несрећна Данилова пацијенткиња Ружа Рашула...
            Не пристајући на пораз, Данило се враћа у стари крај, у Караново и Београд, да гради, лечи, чува језик, породицу, сопствени идентитет. У рукама његовог сина Дамјана остаје „Карановски летопис“ и Данилов „Дневник“, као сећање које не дозвољава да племе Арацки нестане, да се језик и родни дом угасе, јер је језик амајлија против заборава, болести и зла.

мр Маријана Матовић

6. април 2010.

Милисав Савић, СЕЋАЊЕ И РАТ, Службени гласник, 2009.

            Милош Црњански је 1922. године изјавио, да се оно што је најбоље написано у српској књижевности налази у домаћој мемоаристици. Вођен овим ставом аутор монографије „Сећање и рат”, Милисав Савић, написао je једно изузетно дело посвећено српској меморарској прози. Аутор је направио детаљан теоријски преглед аутобиографистике од времена античке Грчке па све до времена развоја српске мемоарско-дневничке књижевности.
            У делу су представљени мемоаристи из времена српско-турских ратова 1876-1878. године. Своје успомене о тим догађајима су забележили књижевници, официри, лекари, новинари... По речима Милисава Савића „...прича о ратовима 1876-1878. је подједнако прича обичног, малог човека, и прича појединца од друштвене моћи и угледа”. Један значајан део монографије је посвећен и Димитрију-Мити Петровићу, творцу првог ратног романа у српској књижевности. Отац знамените сликарке Надежде, и песника Растка Петровића, оставио је и занимљиве описе Чачка и Чачана тог доба. Аутор је представио мемоарске странице и других значајних савременика: Владана Ђорђевића, Пере Тодоровића, Јаше Томића, Милоша С. Милојевића и других.
            Милисав Савић је сажео успомене многих сведока тог времена и направио занимљив књижевни амалгам, користан приручник студентима и теоретичарима књижевности.

Мирко Дрманац

23. март 2010.

Франсеск Мираљес, Љубав малим словима, EVRO-GIUNTI, 2007.

            Савремени шпански писац Франсеск Мираљес рођен је 1968. године у Барселони и професор је немачке књижевности. Пише књиге за омладину, путописе и чланке. Његова најзначајнија дела су Зимска књига, Хаику за Алисију, Летњи курс у Ирској, Barcelona Blues, Interrail. Добитник је награда  Columna Jove и Angular.
            Изузетно дирљива повест води нас кроз свет младог усамљеника Самуела де Хуана , добровољног изгнаника од света и друштвеног живота. Тридесетседмогодишњи професор заљубљен искључиво у своје књиге и студентске радове проводи дане без иједног пријатеља, жена, излазака, видевши у својој изолацији оазу мира и спокоја.
            Нова година доноси му и нова искушења. Професоров живот се након Првог јануара мења из корена јер се у њему појављује галерија необичних и веома учених ликова који као и он трагају за смислом постојања. У међусобној интеракцији Самуел ће увидети да се тај исти смисао не може наћи у самоизолацији и тако креће на чудесно путовање у свет нових открића. Физичар Валдемар, издавач књига Титус, згодна ветеринарка Марићел  чине скуп неостварених људи који све време траже љубав и пријатељство на погрешним местима. Правилно читајући поруке које му они шаљу Самуел открива чари социјализације и проналази љубав, вративши се девојци због које је патио у младости.
            Мистичан и дирљив, на моменте самоироничан и самооптужујићи тон који прати излагање главног јунака само је увод у катарзу и друштвено просветљење, које млади германиста доживљава на прагу својих четрдесетих. Схвативши да се љубав и пријатељство траже  кроз дружење са необичним  људима,  који одударају од просека свакодневице, Самуел почиње дуго путовање које га одводи до најскривенијих тајни људског постојања, тамних страна личности и до коначног сазревања које у њему буди  позитивне особине  годинама потискиване. На сву срећу, понирање у свој,  као и у туђе карактере, открива у Самуеловом случају филантропа, особу која воли живот и необично хумано биће које је у стању да свима и на сваком месту пружи уточиште  од невоља, примајући их у своје окриље отворених руку и чистога срца.

Душица Косић

16. март 2010.

Најџел Которн, Љубавни живот великих диктатора, Новости, 2008.

            Најџел Которн, истакнути енглески писац и уредник  чији се бестселери већ две и по деценије налазе у врху читаности,  у  2008. години је по први пут превођен   у Србији. Његов књижевни опус обухвата  шездесетак књига које представљају ексклузивно штиво о љубавима и пикантним играријама знаменитих личности из историје, политике, верског живота, света  филма и других уметности. Преводиоци са енглеског на српски језик су Јелена Ђурђевић, Невена Мрђеновић и Марија Дрндић (Љубавни живот холивудских идола, Љубавни живот холивудских богиња, Љубавни живот римских императора, Љубавни живот познатих геј и лезбо икона, Љубавни живот папа : нечасни бискуп Рима од Светог Петра до данас).
            Љубавни живот великих диктатора који за мото, на насловној страни бележи мисао Хенри Кисинџера „Моћ је највећи афродизијак“, превела је Невена Мрђеновић, а објављен је у библиотеци Интимни живот славних.
            У уводу Которн наводи афоризам либералног историчара лорда Актона који у свом писму бискупу, између осталог, бележи „Моћ има тежњу да квари људе, а апсолутна моћ квари их непоправљиво“. 
            На полеђини књиге, између осталог, пише: „Которн описује победе у спаваћим собама, као и бизарне сексуалне навике мушкараца који су диктирали историју“. У  седамнаест поглавља овог аутентичног рудника занимљивих биографских открића,  та  непоправљивост у приватном и државничком послу   најчешће води у  физичку и духовну изопаченост неких од најславнијих људи  историје света -  од Наполеона (Не ноћас, Жозефина), преко Лењина (Десет дана који су потресли кревет), Стаљина (Још црвених зликоваца), Мусолинија (Блејање с Мусолинијем), Хитлера (Хитлер се забавља) Мао Це Тунга (Мисли председника Маоа), Ким Ил Сунга (Полуострво задовољства), Фидел Кастра (Кубански Казанова), Франсиско Салона Лопеза (На југ, до границе), Хуан Доминго Перона (Не плачи за мном, Аргентино), Фердинанда Маркоса (Филипински фашизам према ципелама), Иди Амина (Добра клопа у Африци), Кемала Ататурка (Ататурк – отац нове Турске), Фарука-краља Египта (Плејбој западног света), Резе Кана (Паунов престо), краља Фахида (Разметљиви Саудијци) до Садама Хусеина (Мајка свих мајки).
             Неспорно, изузетно је интригантна прича о фаталној љубави  Жозефине (1763-1814), на крштењу Мари Жозеф Роз и Наполеона I Бонапарте (1769-1821). Упркос  Жозефинином првом браку у којем је родила сина Ежена и кћер Хортензију (муж јој  страда на  гиљотини 1794)  и многих јавних љубавних авантура, Наполеон се с њом венчава  1796. године. „Многи су били шокирани његовом љубављу према Жозефини која је, како су сматрали, изгубила све своје дражи. Наполеон је имао 26 година. Она је имала 32, мада је у венчаном листу галантно одбацила четири године, а он себи додао две“... Док је Наполеон ратовао и силно желео и очекивао наследника царске династије, похлепна Жозефина забављала се са читавом гомилом дарежљивих љубавника. Њеном страшћу за трошењем новца и  љубавним авантурама  наслађивао се читав Париз те јој се самољубиви Наполеон  сурово свети улазећи у страсне авантуре са много млађим љубавницама...
            Тек што га је искрено заволела, уследио је развод (1809).  Жозефина напушта Тиљерије и одлази у Малмезон, у дворац Навар који ће Наполеон декретом прогласити за посебно војводтво те  тако  Жозефина постаје војвоткиња.  Наполеоновом браку са Маријом Лујзом посредовала је сама Жозефина која у самртничком ропцу бунца: “Бонапарта...Елба... краљ Рима...“. Неколико година касније, на Светој Јелени,  Наполеон изјављује: „Заиста сам волео Жозефину, али је нисам поштовао...“, што потврђују његове последње  неразговетне речи: „Француска – армија - чело армије - Жозефина“. 
            .... А када склопи  последњу страницу  књиге,  читалац  схвата и памти да  „жудња за моћи нема корен у снази већ у слабости“ (Ерих Фром) и  да моћ  владара није у њима самима, већ у оданости поданика.

Милица Баковић

9. март 2010.

Оливера Тодоровић: Мјау, Надежда, Алнари, Београд, 2009.

            Уколико на карти размере 16.500.000 упрете кажипрстом у место  на коме се секу упоредници и подневци на 58º 00´ географске дужине и 56º 15´ географске ширине, управо у тачку која означава руски град Перм, раздаљину до Београда, која у стварности износи 4.500 km, најједноставније ћете моћи да изразите једним јединим просечним педљом. Удаљеност и могућа блискост између ових двеју тачака оличене у мноштву сличности и разлика у свакодневном животу, менталитету и карактерологији житеља ова два града самеравана је мање егзактним, али суптилним начинима у недавно објављеном роману Мјау, Надежда Оливере Тодоровић. Искуства стечена за време боравка у Русији утемељена на непосредном поређењу двају словенских, православних народа која се сасвим спонтано наметало, уз изузетан посматрачки дар, убедљивост, концизност и прочишћеност израза, утицали су да романескни првенац ове књижевнице рођене у Чачку, буде  читљиво и истовремено смисловима богато штиво.
            Роман чини шездесетак писама чије копије је прикупио, архивирао и хронолошки поређао у причу, Волођа, припадник руске обавештајне службе. Заокупљен судбинама из ових писама, и сам спознавши да  је страстан читалац у њему надвладао професионалца задуженог за праћење странаца, он писма одаслата из Перма у Србију и друге делове Русије, приређује за штампу. Чини то у уверењу да она осликавају драматичан период у историји како српског, тако и руског, народа истичући при том: у њима скоро да нема историјских чињеница, али има нечег важнијег од тога, доказа како си неки историјски догађаји утицали на људске судбине. Епистоле које  представљају само она писма упућена из подножја Урала у српску престоницу у периоду од 1993. до 1998. године, исписују наши грађани које су послови у грађевинским фирмама и друге животне околности, одвеле у милионски град на ледом окованој реци Ками, као и Руси са којима они одржавају присне везе. Из свежња приређених писама пред нама се указује читав низ упечатљиво представљених женских ликова, за које се везујемо као за себи веома блиске особе. Повлашћено место међу њима свакако припада лику Београђанке Дуње Јечменице која са шестогодишњим сином Луком напушта родни град, пратећи супруга на привременом раду. Из њене визуре су нам, најчешће, представљена два лица само наизглед истог савременог света.
            Са изузетном вештином повлачећи конце своје, само на први поглед једноставне приче, Оливера Тодоровић са изузетном смислом за детаљ слика та два поднебља и као на цртежима за децу на којима треба уочити разлику, бележи све оне изненађујуће, али дубоко аутентичне противуречности које почивају на природној предодређености, из ње проистеклој организацији свакодневног живота, као и оне које почивају на супротности менталитетских склопова и карактера њених јунака.
            Након романа Мјау, Надежда, несумњива приповедачка обдареност Оливере Тодоровић, али и умеће да скоро математички прецизно конципира своје дело у свим његовим слојевима и смисловима, наводе нас на ону стару, али много пута потврђену Хардијеву мисао да су књиге које се лако читају засигурно тешко и дуго писане. Јер, додали бисмо, сигуран залог за њихову убедљивост, јесте све оно што је претходило самом стваралачком чину, оно што је преживљено и дубоко проживљено.

Оливера Недељковић

2. март 2010.

Николас Остлер, Царства речи: језичка историја света, Београд, Геопоетика, 2008.

Људски говорје попут мајсторски израђеног ћилима,
чије шаре једино могу да се покажу ако се одмота;
када су ћилими замотани, шаре постају нејасне и нестају.
Темистокле

            Арапском изреком да cнaгa појединца лежи у његовој интелигенцији и његовом језику британски научник, писац, широко образовани лингвиста, полиглота који се служи са 26 различитих језика и председник Фондације за угрожене језике Николас Остлер отвара своје капитално дело Царства речи : језичка историја света, објављену 2008. године у едицији Круг београдске Геопоетике, у одличном преводу са енглеског језика Александра Кавгића.
            „Семе из кога ће никнути ова књига" било је ауторово предавање о језику у оквиру серије предавања под називом „Историја будућности", организованих у енглеском граду Бату поводом уласка у нови миленијум. Остлерово изузетно лингвистичко знање, уз консултацију са стручњацима за старе, ретке и изумрле језике из целог света преточено је у замашан интелектуални подухват на 699 страна, са мапама и табелама које сликовито дочаравају богату, разуђену и никада до краја докучену језичку историју света.
            Чак и тако обимна, ова књига се само у главним цртама бави дуго занемареним језичким аспектом људске историје, а управо су језичке заједнице, у много већој мери него владари, државе и економије, прави играчи на терену светске историје, јер трају хиљадама година као очигледни и свесно прихваћени спмболи идентитета својих говорника, али се ипак постепено и мењају. Осим што самом својом природом дефинишу људске заједнице, којих је данас на свету између шест и седам хиљада, језици су и чувари сећања, чак и када не постоје у писаној форми.                                                                     
            Књига Царства речи фокусира се на језике који су, из неког разлога, прерасли границе својих постојбина и проширили се читавим светом. Мада је таквих језика свега двадесетак, ова књига је права лингвистичка „Прича из хиљаду и једне ноћи", која пружа обиље података о карактеру народа, њиховим сеобама и променама у прошлости, а даје и неке опште наговештаје о будућности.
Кроз четири поглавља - Карактеристике језичке историје, Језици се шире копном, Језици се шире морем и Језици данас и сутра, Остлер анегдотски, али озбиљно и ауторитативно преплиће обиље занимљивих чињеница, на пример - шта је потребно да неки језик постане светски; које три „сестре" покривају 4.500 година историје; зашто су туркијски и персијски били оружана пратња ислама; зашто се санксрт често описује као бујна и расцветана биљка пузавица; како је сванула словенска зора над Балканом...
            Ово фасцинантно језичко путовање упознаје и са невероватним достигнућима у образовању, култури и дипломатији говорника сумерског и његових наследника на Блиском истоку, па све до савременог арапског; са невероватном двомиленијумском виталношћу кинеског; са чаробним напретком санскрта који се из северне Индије проширио све до острва Јаве и Јапана; са борбама које су довеле до рађања језика савремене Европе; са глобалним ширењем енглеског језика...
            У петом веку разна племена која су говорила германске језике потпуно су освојила Западно римско царство, али зашто је немачки остао у запећку? У Африци, египатски је три миленијума успешно одолевао страним нападима; зашто је нестао после доласка арапског? Холандија je y савремено доба владала острвима Малајског архипелага подједнако дуго као Британија Индијом, али зашто је холандски данас потпуно непознат у данашњој Индонезији?
            Проучавање раста, развоја и пропасти језичких заједница у историји пружа и важна сазнања о самим заједницама које су говориле тим језицима. Познато је, на пример, даје званични језик у западном делу Римског царства био латински, у источном грчки и да је званична употреба грчког трајала вековима дуже него званична употреба латинског; међутим, када је дошло до освајања царских провинција, латински није поклекао - и никада није истиснут - док је грчки у великој мери истиснут после смене неколико генерација:
            Очигледно, мистерије језичке привлачности и језичког утицаја често су недокучиве: Језичка будућност, баш као и језичка прошлост, предодређена је да буде пуна изненађења. Да бисмо схватили ко су били прави победници и губитници међу људским заједницама, у историји посматраној у целини, не можемо да игноришемо резултате борбе међу језицима.

                                                                             мр Маријана Матовић

 

23. фебруар 2010.

Дејан Стојиљковић, Константиново раскршће, Лагуна, 2009.

 

          Дејан Стојиљковић рођен је 1976. године у Нишу. Бави се стрипом, новинарством и писањем прозе. Аутор је неколико стрип сценарија, а Драмски програм Радио Београда адаптирао је његову новелу Лопуже попут нас у радио драму. Први је лауреат награде за стрип теорију Никола Митровић Кокан, пише за часопис Градина, потом часопис Улазница, Трећи трг...За свој први роман Константиново раскршће добија награду Милош Црњански за 2009. годину, био је и у најужем избору за НИН-ову награду, а неки критичари су овог младог аутора прогласили највећим изненађењем године.

          Радњу свог романа Стијиљковић смешта у Ниш у другој половини 1944. године. Кроз мешавину трилера, класичног хорора и епске фантастике пратимо причу о нацистичкој потрази за мачем цара Константина Великог – реликвијом која ће, по предању, ономе ко је пронађе донети власт над читавим светом. Све се ово одиграва у време свакодневног савезничког бомбардовања Ниша, у распламсаном ратном хаосу у којем борбе између четника и партизана достижу врхунац. Потрага за реликвијем одвешће једног четничког и једног есесовског официра у подземни свет нишких катакомби, међу рушевине древног римског Наисуса, а појава мистериозног бића које под окриљем ноћи касапи немачке војнике свима ће улити смртни страх у кости.

          И док с једне старне постоји прича о грађанском рату у Србији, с друге стране се ту појављује окултно лице нацизма и Трећег Рајха, али и прича о једном од највећих римских императора чији је утицај на данашњу цивилизацију огроман. Сам аутор о Константиновом раскршћу каже:„ Роман се, упркос свом денбрауновском заплету, уствари, бави озбиљним стварима као што је одговорност појединца у рату, постојаност и непобедивост зла, снага доброте и опроштаја, утицај догађаја од пре 50 годиона на све ово што нам се дешава данас...Не само нама, него и читавој Европи.  ”

Биљана Рајичић

16. фебруар 2010.

Драган Јовановић Данилов, Отац ледених брда, Архипелаг , 2009.

           Трећи роман савременог прозног писца и вишеструко награђиваног песника Драгана Јовановића Данилова (1960) у издању Архипелага, изузетно је остварење по више параметара. То је епска сторија о људском постању, трајању и значају, о тајнама човечанства које чува и крије исландска Библиотека, складиште живота знаменитих живих и мртвих људи, догађаја који су задужили светску историју, али и ризница живота мање познатих, не и мање значајних личности које су обележиле многе историјске епохе и својим деловањем и даље остављају трагове у  различитим временима. Велики Библиотекар, чувар тајни свакога од нас, енциклопедиста живих и мртвих, сакрива знамените људе и догађаје од заборава међу зидинама огромног пространства, лавиринтима судбина, где се свако од нас може пронаћи.

            Писац у овом роману показује изузетну ерудицију, познавање културне историје не само Срба већ и других народа. Кроз само наизглед конфузну причу Данилов нас спретно води кроз болно дирљиве описе родне Пожеге, која је за њега провинција и коју главни јунак упркос малограђанској учмалости веома воли, до мистериозне Библиотеке где проналази записе о значајним људима свог и њиховог времена, преко страственог пустолова Данила Медаковића, јединог Србина на Титанику и судбине његове породице, преживелих бродоломника. Романом писаним у првом лицу из перспективе „сневача“ како Данилов назива свој алтер его дефилују пасионирани колекционар старих и ретких књига гроф Павле Подбјелски, персоне које  Данило Медаковић упознаје у раној младости у Бечу, неуравнотежени студент АдолфХитлер и меланхолично депресивни филозоф Ото Вајнингер, затим близак пријатељ Даниловог сина, остарели и под присмотром Федералног Истражног Бироа, тада у заборав бачен геније 20. века Никола Тесла. Најпотресније поглавље романа представља
преписка одавно изгубљене браће, близанаца који су раздвојени на рођењу и који су остали један без другог несрећном отмицом једног близанца коју су организовали лекари београдског одељења Неонатологије почетком шездесетих година 20. века. 

            „Сневач“ или главни јунак завршава своје чудесно медитативно путовање кроз 20. век доласком у француски градић Лодев где учествује на скупу европских песника упознајући младе песникиње које описује са истанчаном чулношћу истичући њихову префињену сексуалност. На том скупу коначно упознаје после пола века рођеног брата и ту се циклус тражења идентитета кроз путовања и уметност коначно завршава. Остаје сигурност да смо сви бесмртни као и наше трајање док је Великог Библиотекара и да су наше судбине записане и добро чуване у лавиринту тајни које свако од нас мора на свој начин да открије. 

                                                                                      Душица Косић

9. фебруар 2010.

Мића Миловановић, Краљевство љубави и зла, Центар за културу, спорт и туризам Општине Лучани "Драгачево", 2009.

           Октобра месеца 1936. године, према шпанској луци Аликанте пловио је брод на коме се налазила група добровољаца који су хитали у помоћ шпанским републиканцима. Међу њима се налазио и париски студент из чачанског краја Драгомир Бежанић. Као рањеник је у болници „Санта Клара” у Мадриду, гротлу грађанског рата, упознао младу болничарку Амалију Санчез. Родила се љубав и то је почетак једне велике животне драме пуне туге, патње и страдања која је трајала пола века.

Овај роман је испуњен невероватним обртима судбине који се одвијају на великом простору од ратом захваћене Шпаније, окупиране Француске преко Мексика до Русије, односно далеког Сибира. У роману се појављује низ личности које су споменици једног времена: Долорес Ибарури Пасионарија, Лав Троцки, Фрида Кало, Ернест Хемингвеј, Пабло Неруда, мала Ана Франк, велики југословенски револуционари Коча Поповић, Иван Гошњак, Коста Нађ и многи други. Чак су и злогласни Јозеф Менгеле и сурови тиранин Јосиф Стаљин добили епизодне улоге у овој страшној животној драми.

Ова књига баца крајњу осуду на време наметнутог идеолошког безумља. Без сумње најтрагичнија личност романа је Амалија Санчез, која од два оца рађа двоје деце у концентрационим логорима. Прво у Француској, друго у далеком Сибиру. Обоје деце су јој још као одојчад насилно узели и више никада их није видела. Њена кћер Силвија је тражећи своје порекло, родитеље и полубрата, саставила мозаик судбине једне породице у којој се помешала крв неколико народа.

            Аутор, коме је ово девета књига, пре пар година се читалачкој публици обратио са изузетним књижевним делом „Молитва за Оца Прохора”. Овај роман је писан на сличан начин – на основу исповести главних јунака, писане и фотодокументације. Може се закључити да Чачак има великог писца. Његово име је Мића Миловановић.

Мирко Дрманац

2. фебруар 2010.

Линда Олсон, Астрид и Вероника, Океан, 2008.

            Опис романа могао би да почне отприлике овако: уобличеним језиком, пресељавањем садашњости у прошлост, где се радња у несвакидашњим концентричним круговима надовезује једна на другу, на моменте преплиће и додирује, израста целовита прича о животу, написана у форми романа, шведског писца Линде Олсон.
            Ипак, задржимо се на једноставном објашњењу, иако се неке ствари у животу као и у роману једноставно десе, а да једноставног објашњења нема. Многи кажу: Десило се ... и то необјашњиво, изненадно и тешко зову судбина.
            Ово је роман о животима – судбинама две жене, Астрид и Веронике које једна другој причају приче о животу између првих пахуља у зиму и онда када су се дивљи зумбули расули по ливадама, као да је нечија дрхтава рука прешла преко њих четком умоченом у љубичасту боју.
            Вероника је писац. Са страхопоштовањем се сећа настанка својих првих песама и новела које су је одвеле до океана – онога што се зове роман. Написала је први и жели да састави нови. Вероника се једног зимског дана усељава у изнајмљену кућу на селу да би у самоћи  покушала да заборави трагичан догађај из живота: Не разумем време ...неке најјасније успомене које имам заправо су сећања на кратке тренутке ... многе године мог живота нису оставиле ни трага, а ... неки минути су ми толико урезани у сећање да их из дана у дан изнова проживљавам. ...
            У кући преко пута изнајмљене, Вероника упознаје старију жену, Астрид, чији се живот поново рађа кроз пријатељство са Вероником. Некима ће мој живот деловати трагично, каже Астрид, али сагледала сам све из другог угла:
            Љубав долази без упозорења ... љубав је немерљива. Не може се исказати у годинама, минутима или секундима, килограмима или грамима. Ни на који начин се не може изразити, нити се две љубави могу упоредити једна са другом. Она једноставно постоји. Од најкраћег сусрета с љубављу човек може да живи читавог живота.
            Препричавање овог романа не може чак ни делимично да надомести снагу емоција којима је испричан, ни да искаже бројне поруке од којих је састављен, јер као што сви носимо ћутке, макар, по једну бол у себи, срећни смо због љубави која нам је дата и која нам даје снагу да схватамо и да прихватамо свет око нас без крајње осуде. Ништа нам не долази готово, већ ми сами од онога што добијемо и на шта наиђемо морамо да стварамо сопствени живот. Ми бирамо шта ћемо да видимо, шта ћемо да сачувамо, ми бирамо чега ћемо да се сећамо.

            И снег поново пада исто као и оног дана када се Вероника доселила  у село ... и живот тече даље ...

Наташа Поповић

26. јануар 2010.

Гијом Myco, Зато што те волим, Алнари, 2008.

            Ова изузетно дирљива и загонетна људска драма о непролазној љубави подељена je y 32 насловљена поглавља чији садржај приповеда вишеслојну мистерију која читаоца држи у чудној неизвесности. Прича почиње и завршава се у Божићној ноћи 2006. године у центру Менхетна. Још у детињству, на необичан начин дотичу се и преплићу судбине главних јунака те потврђују да је опроштај најбоља освета, а будућност дар који поклања прошлост.
            ...Петогодишња Лајла, кћи Марка и Никол Хадвеј неочекивано нестаје у једном тржном центру у Лос Анђелесу. Дубоко потресени том породичном трагедијом, њени родитељи се разилазе... Сиромашна адолесценткиња Иви Харпер жели да освети смрт своје мајке те покушава да украде новац од др Конора... Несташна наследница Алисон, кћи милијардера Ричарда Харисона у пијаном стању колима убија малолетно дете те њене фотографије непрестано преплављују актуелне таблоиде. Богати отац покушава да јој помогне и прикрије злочин... Сви они у тренутку безнађа не знају куда иду, али добро знају одакле долазе и зато опстају...
            Пет година касније, Лајла се појављује на истом месту на којем је нетрагом нестала?! Где је Лајла провела све ово време? С ким? Зашто и како се вратила? Како се окончава животна драма Алисон и Иви?
            Непредвидљив расплет намеће пажљивом читаоцу још једну непознаницу која у потпуности оправдава мото овог француског бестселера у којем се на фантастичан начин спајају узбуђење, изненађење и машта: „Само роман на најбољи начин може да покаже колико је стварност слаба и недовољна да задовољи човекове апетите, оствари његове жеље и снове" (Марио Варгас Љоса).
            Епилог превазилази несрећу јер на путу до среће треба ризиковати несрећу:
            ...“А онда се живот наставио...
            Једнога дана, Марк се изненади смејући се и поново причајући о будућности... Временом, Лајлино појављивање се проредило... Могао је да се сећа a да не осети ужасан бол...“.
Заиста, тамо где постоји љубав, никада није мрак јер, како је записао Кристијан Бобен, „волети, значи пазити на самоћу другог, никада је не испуњавајући, чак и не препознавајаћи је".

Милица Баковић

19. јануар 2010.

Онгаро Алберто, Шпанска верзија, Моно и Манјана, 2009.

            Алберто Онгаро (1925) , новинар и писац, пропутовао је читав свет и дуго живео у Латинској Америци и Енглеској. Објавио је преко десет романа који су преведени на светске језике, док је Шпанска верзија први роман објављен на српском језику.
            Необична прича уводи нас у свет римског писца средњих година, Масима Сенизеа који објављује најновији роман Пораз.  Масимо је признати стваралац који је  као и Онгаро пропутовао свет, живео у Аргентини и Северној Америци, и говори шпански језик изузетно. У његово поткровље стижу примерци последњег романа који је преведен у Шпанији. На своје запрепашћење Масимо открива да је читава реченица у преводу непознате Шпањолке тако конструисана да њему пошаље поруку. Провером Масимо утврђује да се тај уметнути превод нашао у само њему послатим примерцима  и одлучује да крене у Шпанију трагом мистериозне преводитељке.
            У даљем току приче Масимо Сенизе се враћа у детињство трагом превода који га одводи у најлепши врт у Мурану где је тридесет година раније срео необичну девојчицу. Девојчица постаје проблематична млада жена, мења три идентитета до своје 50-те године покушавајући да сакрије своју прошлост којом се не поноси. Погођена Сенизеовом причом из ране младости, објављеној у одавно угашеном књижевном листу, Рита, Кетрин, Магдалена као једна особа проводи три деценије смишљајући освету и покушавајући да одгонетне да ли је баш она послужила писцу као инспирација за ту приповетку са трагичним завршетком.
            Нашавши се у канџама освете давно заборављене приче Масимо проживљава праву катарзу размишљајући колико је његових прича могло да унесрећи лабилне особе које не разликују стварност од фикције и уметност од приземног живота. Магдалена је спремајући себи трагичан завршетак послала писцу јасну поруку да се у душама несрећних уметност, љубав, стварност и фикција преплићу до непрепознавања. Масимо  је на тренутак поколебан и жели да одустане од писања али га здрав разум у томе спречава. Једна мисија је завршена, једно поглавље расветљено причом да је сврха уметности одвојити измаштане ликове од стварних. Мешање у уметнички свет дела оних који га не разумеју може, и обично бива кобно и језовито.

Душица Косић

12. јануар 2010.

Тања Крагујевић, Стаклена трава, Агора, 2009.

            И најколебљивија влат стиха истинска је и има шта рећи, на изласку из тескобе – записала је у једном аутопоетичком тексту песникиња Тања Крагујевић (Сента, 1946), добитница књижевне награде Милица Стојадиновић Српкиња. Ово песничко признање које се сваке године на отварању традиционалне манифестације Милици у походе додељује у Новом Саду, припало јој је за књигу изабраних и нових песама насловљену Стаклена трава, објављену прошле године у библиотеци Аријел међу све запаженијим издањима зрењанинске Агоре.

            После скоро четири деценије које је ова песникиња посветила писању лирике, промишљању књижевног стваралаштва својих претходника и савременика и уређивању значајнијих песничких едиција на српском језику, први критички избор песама Тање Крагујевић приредио је песник и књижевни критичар Ненад Шапоња (Нови Сад, 1964). Са великом пажњом, луцидношћу и разумевањем, он је приступио нимало лаком задатку да из седамнаест књига песама које је ова песникиња објавила од 1966. године до данас, начини репрезентативни, али при том и кохерентан избор. Његово тежиште је, сасвим оправдано, на новијим песничким остварењима Тање Крагујевић издвојеним из збирки Године, песме (2002), Писмо на кожи (2002), Њутнов дремеж (2004), Жена од песме (2006) и Плави снег (2008). У тако насталом, јединственом и веома обимном каталогу замашног песничког опуса могу се, у новом контексту, сагледати сва она већ уочена и апострофирана својства лирике препознатљиве по сугестивној пиктуралности и продубљеном значењу. Такође, овај избор на један сасвим нови начин осветљава слике различитих лица њених певања, оне бројне мене кроз које се уобличавао и сазревао лирски говор једне од најсамосвојнијих српских песникиња друге половине протеклог века, испрва се чврсто надовезујући на Настасијевићеву и линију певања Васка Попе, а потом сублимишући властита са међусобно на изглед удаљеним искуствима других уметности и уметничких праваца.

            Праћена поговором приређивача и биобиблиографском белешком о песникињи, Стаклена трава представља заиста убедљив позив на правовремено промишљање и основ за будућа читања песништва Тање Крагујевић у једном, ако не сасвим новом, онда засигурно другачијем светлу. Оно чини да се капи росе на танким и ломним, колебљивим, али и дугим и сјајним влатима Стаклене траве, преливају и блистају као да се свет управо у овом часу најзад избавио из тескобе. Ко жели а коме је дато, у њима, баш као у оној Андерсеновој бајци, може да види неизмерно време и читав универзум.

                                                       Оливера Недељковић